26.05.2018.

KAO ESKIM U PROLEĆE

Sa moje standardne posmatračke lokacije u selu, udaljene 3.6km vazdušnom linijom od centra Jagodine, nije nikad bilo moguće izvoditi neka zahtevna posmatranja i snimanja. Naročito to važi u zadnjih 5-10 godina kad se osvetljenje (preciznije svetlosno zagađenje) praktično udesetostručilo. Poređenja radi, za vreme veselih devedesetih i perioda restrikcija kad većina sela nije ni imala bilo kakvu uličnu rasvetu - a Končarevo je oduvek imalo - bilo je moguće golim okom registrovati svetlije deepsky objekte.
Sećam se da sam jednom prilikom, vraćajući se iz noćnog provoda, primetio nešto u zenitu što nikako ne bi trebalo tamo da bude. To se dešavalo u rano proleće i ja nisam bio toliko zainteresovan za astronomiju a ni upoznat sa istom, internet je tad postojao samo kao pojam u časopisima ali ne i u praksi; međutim shvatio sam da pred sobom imam kometu vidljivu golim okom. Nažalost ne mogu tačno da diferenciram da li je to bila Hale-Bopp ili Hyakutake, obzirom na činjenicu da su obe prošle kroz zenit u februaru/martu, samo u razmaku od godinu dana.

Danas rutinski skoknem do sela da fotografišem samo najsjanije objekte, nebo se u tih dvadeset godina pogoršalo do te mere da je uspeh bilo šta raditi teleskopom. Mlečni Put se izuzetno retko vidi a i kad se zbog izuzetne transparencije vidi iz sela onda to znači da je to veče definitivno protraćeno: samo par desetina kilometara odatle prema planinama bi pogled bio superioran - a ja sam tog momenta u Končarevu, oduševljen kao Eskim u proleće.

Dakle, dok se teleskop hladio ja sam uzeo da radim nešto tek da mi prođe vreme. Za ovo što sam planirao te večeri da snimim biće neophodan dobro ohlađen teleskop i stabilna atmosfera. Ali prethodno da sprovedem usputni eksperiment da vidim kako se ponaša optički sistem u zavisnosti od aperture: objektiv pedesetica je snimio Orion prema zapadnom horizontu kako tone u gradski LP. Na levom snimku je blenda f2.8 a na desnom f4.0. Razume se da je levo izlaganje trajalo 15sec a desno 30sec.


U čemu je razlika, osim u položaju cirusa i u tome što je zemlja desno više zamazana? Realno, da bi se videle razlike snimke treba uvećati jedno 4x. Isečci su dakle 250x250 uvećani na 1000x1000. Evo Orionove magline (M42) na f2.8:


Na f4.0:


Mogao sam da napravim blink-komparator ali me mrzelo. Dakle, na 2.8 su zvezde primetno veće (naročito sjajnije) dok su na 4.0 manje i oštrije. Dobro, to je i očekivano ali nisam očekivao razliku tako uočljivu na prvi pogled. Dalje, sitnije zvezde se na 4.0 ponegde i ne vide dok su na 2.8 male mrljice - takođe očekivano zbog aperture. Ono što nisam očekivao je da se oblik M42 menjao i da je mnogo precizniji i oštriji u 4.0 snimku. Imajte u vidu da je ovo sam centar kadra i da je objektiv tu praktično najoštriji.

Sledi snimak samog gornjeg levog ugla na 2.8:


I na f4.0:


Pozadina je neznatno svetlija u 4.0 snimku što se uklapa u nešto manje vinjetiranje na periferiji. Međutim, ono što pada u oči je oblik zvezde prema gornjoj ivici - na f2.8 je potpuno iregularan. Ovo je astigmatizam, vrsta aberacije gde zvezda na rubu kadra ima krstast oblik. U osnovi ove aberacije leži činjenica da optički sistem ima ne jednu tačku fokusa već je to više jedna linija duž centralne ose objektiva. Ovo se odnosi na objekte van centra kadra, odnosno prema periferiji. Dakle, ta linija fokusa ima svoj tangencijalni i sagitalni deo; prvi crta zvezdu kao crticu a drugi isto kao crticu, samo pod uglom od 90 stepeni u odnosu na prethodno. Tačka fokusa se nalazi između jedne i druge crtice, tačno na polovini gde su obe podjednako izražene, i zove se Circle of Confusion (CoC); faktički reč je o najboljem kompromisu između dve fokusne ravni.

Dosta teorije, bitno je samo da Canon EF 50 II ima malo astigmatizma na 2.8 ali da je upotrebljiv; i da je taj astigmatizam praktično bezopasan budući da se javlja na periferiji. Astigmatizam koji je opasan je onaj koji se javlja u centru kadra i koji ukazuje na greške u proizvodnji objektiva ili decentriranost istog - srećom toga ovde nema. Danas su skoro svi objektivi blizu toga da budu anastigmati (korigovani na astigmatizam), barem kad se zatvore za dva stopa od maksimalne vrednosti.

Sledi snimak suprotnog pravca: između centra i donjeg desnog ugla, prvo 2.8:


Ovde preovlađuje LP jer je nisko; sledi f4.0:


Sve gorenavedeno važi ali rekao bih da je f2.8 pokupio više slabijih zvezdica koje su na granici detekcije. Ovde je najveći problem LP ali izgleda da i tu apertura pobeđuje. Po nekoj logici to bi tako i trebalo da bude, odnosno instrument veće aperture će uvek prikazati slabije zvezde u odnosu na manji instrument, nevezano koliki je LP. Dalje analogija kaže da bi LP trebalo najveću štetu da napravi kod širokougaonih objektiva - teoretski može da se desi da imate mutnjikavu traku Mlečnog Puta ali ne i zvezde u njemu.

Po svemu sudeći, imao sam iole stabilnu atmosferu te večeri, mada prilično svetlosno zagađenu. Metu je trebalo odabrati u skladu s tim. Teleskop je stavljen u pogon:


Ako malo bolje pogledamo videćemo dva interesantna objekta na snimku. Jedan je galaksija dole desno a ovaj drugi gore je...


Herchell je ovu maglinu prilikom otkrića opisao kao "veoma čudan fenomen: zvezda devete magnitude, malo sjajnija u sredini, i sa maglinom jednako raspoređenom svuda okolo."
Isečak u originalnoj rezoluciji:


Ja te detalje sa distribucijom sjaja vizuelno nisam uočio, osim centralne zvezde koja jeste doduše malo mutnjikava. Mi danas znamo da je njen sjaj magnitude 10.5mag, Hercshell je verovatno bio neprecizan. Nije nikakav problem uočiti centralnu zvezdu u 150mm reflektoru, neki čak navode da se ova zvezdica zajedno sa maglinom vidi u 10x50 dvogledu - mada kao zvezda. Jedina preporuka iz osmatračkih knjiga je raspaliti uvećanje što je više moguće. Osim toga, nalaženje je takođe lako i brzo: u tražiocu možete da potražite područje koje je od Castor-a i Pollux-a udaljeno jednu njihovu dvostruku distancu u pravcu juga. I na kraju, maglina je smeštena odmah pored zvezde magnitude 8.31 koja nam služi kao orijentir.

Ova maglina se opisuje kao 3b tip, što će reći da ima nepravilan disk zajedno sa tragovima prstenaste strukture. O planetarnim maglinama i procesima koji dovode do njihovog nastanka sam pisao ovde. Ukratko, kad zvezda glavnog niza potroši svoje gorivo (vodonik kroz fuziju prevede u helijum) menja se sastav zvezde: ona postaje gušća ali masa ostaje ista. Da bi obe ove stvari bile ispunjene prosta logika kaže da zvezda mora da smanji svoju zapreminu. To je kao kad biste jedan kilogram vode pretvorili u jedan kilogram granita - masa je potpuno ista ali granit zauzima 2.75 manju zapreminu.
Posledica smanjenja zapremine zvezde je da su sad svi slojevi uključujući i površinu bliže jezgru pa se više zagrevaju. Takođe, dodatno se i samo jezgro zagreva zbog gravitacionog sabijanja pa temperatura skače još više. Na kraju, kao posledica svega ovog je nastalo odbacivanje spoljnih slojeva zvezde koje sačinjavaju lakši gasovi; dobijamo gasnu školjku koja je isparila okolo i vrelo jezgro koje isijava ogromnu temperaturu i - planetarna maglina je upravo nastala.

Gornji snimak je nastao od 24 poluminutnih snimaka gde je sama maglina maskirana i preuzeta sa snimka 20x6sec. Na 30sec i ISO1600 je maglina skoro potpuno pregorela, toliki je njen sjaj u f5 teleskopu, zato je i moralo da se radi maskiranje. A i da bi se izvukli neki detalji, jer su atmosfera i greške montaže na 6sec imali mnogo manje vremena da upropaste sliku. Dakle, monohromatski stack od dvadeset snimaka po šest sekundi:


Od strukture se može zapaziti, naravno nakon uvećanja od 4x, da ova maglina nema bez razloga naziv Eskimo nebula, odnosno Clown face. U pitanju je bipolarna nebula prečnika dve trećine svetlosne godine (odnosi se na centralnu sferu oko zvezde). Ukupan prečnik je veći jer obuhvata i spoljni sloj što odavde izgleda kao ugao od nešto manje od jednog minuta na nebu. U praksi u teleskopu celokupna maglina je veličine Jupitera. To što je bipolarna znači da se sastoji iz dva loptasta režnja koji se dobrim delom preklapaju i čine sjajnu zelenu lopticu u centru - lice Eskima. Oko ove lopte se nalazi malo tamniji disk ispresecan ljubičastim trakama i to čini kapuljaču (ovo sve se može samo uz puno mašte nazreti u fotkama sa teleskopa žižne daljine 750mm). Ljubičaste trake nastaju na taj način što izbačeni materijal erozijom isparava zbog jakog stelarnog vetra i to je ono što liči na obrub kapuljače. Zapravo taj obrub je jedan disk oko ekvatora zvezde koji se nalazi upravno u odnosu na nas i mi zato sve vidimo kao jednu jedinstvenu loptu. Debljina obruba kapuljače je nešto preko jedne svetlosne godine.

Centralnu sferu, odnosno lice Eskima, čini jonizovani kiseonik dok je temperatura površine belog patuljka oko 100 hilijada Kelvina. Ovo sve ukazuje da je maglina još uvek veoma mlada, zapravo jedna od najmlađih planetarnih koje poznajemo i stara je negde oko 10 hiljada godina. Ako se izuzmu planetarne ima i mlađih: M1 na primer, ili V838 Monocerotis. A i još jedan kuriozitet je vezan za ovu nebulu: otkriveno je neuporedivo jače X-zračenje iz centralne zvezde nego što je uobičajeno za druge planetarne magline. Ovo se tumači time da beli patuljak koji je i autor magline zapravo ima još manjeg i tamnijeg pratioca. To bi moglo onda jako da iskomplikuje modele nastanka magline koji se upravo ispituju, evo recimo jednog modela koji ne uzima u razmatranje postojanje pratioca.

Sve vreme se priča o Eskimo nebuli, a koji je famozni drugi objekt?


Galaksija UGC3873 je bila poznata samo jednom, kad je 2009. godine slovenačka opservatorija na Črnom Vrhu uočila neke promene (suspektna supernova). Granična magnituda njihovog teleskopa od 0.6m je bila oko 20mag na ekspozicijama od 30sec, ili 23mag na stack-u od jednog sata; tako da je veoma moguće uočiti supernovu u ovoj galaksiji magnitude 14.5. Drugim rečima, ova galaksija bi trebalo da se vizuelno detektuje pod veoma tamnim nebom u teleskopima aperture od 10 inča pa naviše. Zato i nije notificirana od strane Herschell-a, vrlo je lako bilo preskočiti je u teleskopima dostupnim njemu. Naravno, izuzeci su uvek mogući pa je tako moguće ovu galaksiju pod određenim okolnostima videti i u manjim teleskopima kao slabu mrljicu, a i obrnuto - iz neposredne okoline Jagodine ni najveći teleskop ne može istu da vizuelno prikaže.

22.05.2018.

BRAĆA

Čudni su putevi mitološki. Leda je bila spartanska kraljica koju je zaveo jedan najobičniji labud, ali ono što ona nije mogla da zna to je da se iza oblika labuda krije Zevs lično. Tako je kraljica dobila dva muška deteta, dvojajčane blizance od kojih je Kastor imao za oca kralja Sparte a Poluks pomenutog vrhovnog boga. Samim tim je ovaj drugi bio besmrtan.

Brojne su avanture u kojima su učestvovala braća. Homer ih pominje u Ilijadi kao smrtnike koji su poginuli, ali i kasnije u Odiseji kao žive. Takođe imaju ulogu u Argonautima a učestvovali su i u otmici Leukipovih ćerki koje su oženili. Helena Trojanska, oko koje je izbio čitav rat, bila je njihova rođena sestra. Moglo bi se čak reći da je mitologija u tim vremenima dobrim delom služila umesto turskih serija.

U momentu smrti Kastora Poluks je Zevsu ponudio da žrtvuje polovinu svoje besmrtnosti u zamenu za život brata. Zevs je ponudu prihvatio i tako smo dobili sazvežđe Blizanaca (Gemini) i u njima dve najsjajnije zvezde: Castor i Pollux.

Svaki kult koji se u paganizmu dovoljno dugo održao teži da opstane i u hrišćanstvu. U ovom slučaju su u IV veku čak i Kastor i Poluks prikazivani zajedno sa dvanaest apostola (doduše samo u Koptskoj pravoslavnoj crkvi). Crkva je kasnije uložila veliku energiju da dvojicu pagana kao kult izbaci i zameni nečim sličnim ali prihvatljivijim; tako su Petar i Pavle postali zaštitnici putnika a Kozma i Damjan zaštitnici lečenja i lekara uopšte - ove uloge su prethodno bile rezervisane za paganski kult Kastora i Poluksa.


Ukupno 7x2min je eksponirano na 100mm telobjektivu. Narandžasti gigant levo je Pollux, desno je plavi Castor. I dok je desni brat zapravo višestruki zvezdani sistem, levi brat (Pollux) je jedna jedina zvezda.


Gledano u teleskopu, Castor može biti bez problema razdvojen na dve zvezde druge i treće magnitude. Za tako nešto je dovoljan i najmanji teleskop (ali ne i dvogled) na srednjem ili većem uvećanju: stotinak puta je često više nego dovoljno. Ovde, međutim, to nije bio slučaj sa fotografijom jer su zvezde relativno sjajne tako da su tih 6" razmaka naprosto progutani od strane komponente A i B. Svaki light je eksponiran deset sekundi ali je očigledno trebalo dosta manje da bi se obe komponente razdvojile.

Ali se zato bez problema vidi treći pratilac na na udaljenosti od 73 sekunde: pogledajte najbližu zvezdu na 10h.

Uvećao sam snimak na maksimalnih 3200% i pogledao profil najmanje zvezde koju sam našao. Termin poznat kao FWHM je zapravo ona grupa piksela zvezde koji su 50% saturirani po pitanju intenziteta u odnosu na kompletnu zvezdu. Da prevedem: najsvetliji piksel (onaj u centru zvezde) je, mereno u Photoshopu, intenziteta 236. Fon neba je prosečno 43. Polovina te razlike pada na oko 140 što znači da su svi pikseli koji su svetliji od 140 zapravo pali u tu famoznu površinu FWHM. Još prostije, FWHM je polovina najsvetlijih piksela neke zvezde i dalje nema, tu je kraj svakog potrebnog objašnjenja.

Merenjem prečnika FWHM možemo doći do uvida u stanje atmosfere, optike, kolimacije i fokusa. Pošto je FWHM zapravo jedan krug (mada je ovde ispao kvadrat, u praksi teoretski to treba da bude krug) koji ima prečnik 4 piksela i to iznosi 4x1.57=6.28". Dakle pun prečnik zvezde je 12.5 sekundi i to nikako ne spada u dobar rezultat, ali šta da se radi. Teorijska rezolucija mog teleskopa je 0.76 sekundi ali prilikom snimanja tehnikom duge ekspozicije zvezda usled scintilacije, turbulencije i distorzije ima šanse da se nađe u mnogo većem krugu od tih teorijskih 0.76". Taj krug je, faktički, ispao 12.5 sekundi na snimku i poređenja radi, Nordic Telescope na Kanarskim ostrvima (dva ipo metra aperture) može da snimi zvezdu prečnika 120miliarcsec, što je sto puta manji prečnik od ovog koji sam ja postigao, ali uz selekciju od 1% najboljih frejmova kratke ekspozicije, i uz neuporedivo mirniju atmosferu. Ovo je postignuto pre 20 godina bez ikakvih današnjih trikova kao što je adaptivna optika, samim tim moj teleskop i moja atmosfera svakako zaslužuju prezir među profesionalnim astronomima (mada mnogo više atmosfera).


Da ne pomislite da je ovo najlošiji rezultat na svetu, u svoju odbranu mogu da kažem da je FWHM sa ovog snimka veličine novčića od jednog dinara posmatranog na 636 metara udaljenosti.

Distanca na ovom snimku između zajedničkog centra mase komponente A i B i komponente C je 45.5 piksela, što daje 71.455 ugaonih sekundi. Moje merenje je odokativno i neprecizno ali rezultat je veoma blizu danas u nauci prihvaćenih 73". Rezolucija snimka je uvećana četiri puta:


Da se vratimo na osnovnu temu: A i B komponente su beloplave zvezde glavnog niza, A je pritom malo "plavija" od B (spektralni tip A1V prema Am), pa se tako na ovom snimku jasno vidi da je desna strana malo više obojena žutocrveno u odnosu na levu koja je izrazito plava. Pošto je saturacija dosta pojačana, ovako suptilna razlika B-W kolor indeksa od samo 0.01mag je ipak postala jasno vidljiva. Obe ove komponente kruže oko zajedničkog centra mase i naprave pun krug jednom u 445 godina. Između 1960. i 1970. godine je rastojanje između A i B bilo najmanje i iznosilo je 1.8" dok je danas (2017.) već 6". To znači da vam je nekad bio potreban srednje veliki amaterski teleskop i veliko uvećanje, dok je danas to vidljivo i u najmanjem instrumentu.

Komponenta B spada u malo čudniji i ređi Am spektralni tip. Termin "čudan" je i zvanično usvojen u obliku "hemijski čudne zvezde" koji označava čitavu gomilu raznih zvezda čiji se sastav razlikuje od predviđenih modela. U ovom konkretnom slučaju imamo neke elemente zastupljene u spektru malo više ulevo ili udesno od njihovog očekivanog mesta, a i intenzitet linija se razlikuje od očekivanog. Danas se smatra da su neki elementi više potonuli prema jezgru zvezde dok su neki drugi (lakši) isplivali i to ima veze pomalo sa gravitacijom, malo više sa masom elemenata a najviše sa brzinom rotacije zvezde. Drugim rečima zvezde spektralne klase Am imaju neuobičajeno sporu rotaciju a to je karakteristika binarnih zvezda u sistemu koje vremenom koče i usporavaju svoju rotaciju.

Komponentu C koja orbitira na udaljenosti od 1000 astronomskih jedinica i koja obiđe oko A i B za 14 000 godina možemo prepoznati na snimku kao crvenu zvezdu na 10h. To su zapravo dva vrela crvena patuljka koje teleskop ne može da razluči, oba su klase dM1e. Ali može spektroskop: tako su i otkriveni patuljci koji očigledno orbitiraju jedan oko drugog - jednom u 20h. I još nešto, komponenta C (odnosno oba patuljka posmatrana zajedno) je svrstana u promenljive zvezde tipa BY Draconis koje pokazuju varijacije sjaja usled sopstvene rotacije. Pretpostavlja se da takve zvezde imaju velike površine pod tamnim mrljama na svojoj fotosferi i da je to objašnjenje promene sjaja.

Dalje, binarni sistemi, kočenje... Mora da ima tu još nečeg. Ako ponovo upotrebimo spektroskop na A i B komponenti imaćemo šta i da vidimo: dva različita superponirana spektra na svakoj od ovih zvezda. Tačnije, A i B su beloplavi giganti a odmah oko njih kruže još po jedan satelitski mali crveni patuljak. Njih takođe nije moguće razdvojiti ni optički ni fotografski, ali spektroskop kaže da im je masa verovatno upola u odnosu na Sunčevu i da obilaze oko svojih glavnih zvezda jednom u nekoliko dana.

Svi navedeni crveni patuljci u ovom šestostrukom sistemu, dakle njih četiri, spadaju u promenljive poznate kao "flare stars". Njihove promene sjaja se mogu pratiti u roku od nekoliko minuta do nekoliko sati, i veoma su slični po mehanizmu Sunčevim provalama sjaja i erupcijama.

I na kraju dolazi drugi brat: Pollux. On nema tako brojnu porodicu kao brat, štaviše živi potpuno usamljeno. Društvo mu pravi samo jedna jedina planeta označena kao Pollux b. Mi smo od Pollux-a udaljeni skoro dvostruko manje nego od Castor-a (33 prema 51 svetlosnu godinu) i ovako relativno male distance su idealne za funkcionisanje satelita Hipparcos koji meri paralaksu. Spektralna klasa ove zvezde je K0III što znači da je u pitanju žutonarandžasti gigant temperature oko 4600K ali nije uvek bilo tako: ova nekada plava zvezda glavnog niza i klase A je potrošila sav vodonik iz jezgra i razlila se u velikog džina kakav je danas. Takođe, Pollux ima veoma slabo magnetno polje a smatra se da dok je bio zvezda glavnog niza imao je neuporedivo jače magnetno polje i pripadao je klasi Ap zvezda (zvezde A klase sa "čudnim" spektrom i jakim magnetnim poljem).

Sve je ovo danas jednom posmatraču potpuno nebitno, osim možda činjenice da je Bayer Pollux-u dao oznaku Beta Geminorum. Problem je u tome što je Pollux sjajniji od Castor-a (1.14mag naspram 1.58mag) i na toj simpatičnoj grešci se ja ovom nemačkom advokatu i zvezdanom kartografu od srca zahvaljujem. Da nije bilo toga ne bih se setio da kao metu uzmem ove dve zvezde.

15.05.2018.

VENERA IZNAD JEZERA

Zapravo naslov bi trebalo da glasi: Venera i Vlašići, Mesec, Hijade, Aldebaran, Rigel, Orion... Ali prva i osnovna pojava nebeskog tela u sumrak (ne računajući Mesec) koju homo sapiens pamti je Venera. Odnosno u našem narodu u prošlosti poznata kao Večernjača i Zornjača. A nismo mi nikakav balkanski primitivni izuzetak: i stari Grci i Rimljani su verovali da se radi o dva zasebna nebeska tela. Rimljani su, na primer, večernju zvezdu nazivali Vesper a jutarnju Lucifer. Čak i danas u Nemačkoj popodnevna užina se kaže "Vesperbrot", a katolička večernja služba "Vesper".


Zvezda u sredini kadra je Venera; zvezda slabijeg sjaja levo je Rigel. Ako pogledate iznad Rigela se naziru tri zvezdice - to je Orion.

Međutim, nisu svi bili poklonici stava da se radi o dve zvezde. Plinije, Pitagora i Ptolemej su tvrdili da se večernja i jutarnja zvezda zapravo javljaju kao manifestacije jednog nebeskog tela, stari Sumeri isto. Ptolemej je čak ispravno smestio orbitu tog tela zajedno sa Merkurom između nas i Sunca. To što je pogrešno smestio Zemlju u centar, o tome drugom prilikom. I kad smo već kod Merkura - on se trenutno nalazi sa suprotne strane Sunca u odnosu na Veneru. Tačnije, možemo ga videti ujutru kao sjajnu zvezdu neposredno pred izlazak Sunca. I ono što je kuriozitet je njihov prečnik: svaki, pa čak i najmanji teleskop na 50-100x će prikazati oblik planeta i njihov zapanjujuće sličan prečnik - obe su tu negde oko 10". Ali će razlika u njihovom obliku biti upadljiva: dok je Venera skoro puna (90%) Merkur je oštar srp obasjan nešto manje od jedne trećine svoje površine.

Čovek koji je ispravno postavio neke stvari na svoje mesto se zvao Galileo Galilej. U te stvari je nehotice spadala i dogma Katoličke crkve, pa je ostatak svog života proveo u kućnom pritvoru. Priča se da je imao uticajne prijatelje među nadbiskupima koji su mu spasili život, ali ono što je verovatnije je da je paranoja pape Urbana VIII dovela do suđenja. Uticaj inkvizicije na društvena zbivanja je još uvek postojao, ali je tadašnja Katolička crkva veću opasnost videla u protestantizmu nego u nekim tamo pretpostavkama jednog starca. To je kasnije i odnelo glavu Đordanu Brunu - povezanost sa protestantskim zemljama (živeo je u Nemačkoj i Engleskoj, između ostalog) a ne toliko napredne filozofske ideje. Na kraju krajeva, sve za šta je Bruno optužen (postojanje drugih svetova, postojanje života na njima, nepostojanje centralnog nebeskog tela oko kog se sve okreće) nije nešto što je njemu palo na pamet već je te ideje on pročitao u raznim filozofskim i mističnim pravcima (neoplatonizam, hermetizam, koncept reinkarnacije, raznorazne astrološke škole, itd). Osim toga, Bruno je bio i ekspert u oblasti tehnika upamćivanja - zbog čega je i direktno nastradao: jedan venecijanski plemić ga je pozvao u liberalnu Veneciju da ga uči tim naprednim tehnikama. Brunova iskrenost i plemićeva sklonost ka potkazivanju su zapečatili sudbinu ove živopisne ali pomalo naivne renesansne figure.


Međutim, teško da je sve to nešto značilo crkvi čija se dominacija u Evropi pojavom reformacije odjednom srušila za bezmalo 50%. Konzervativizam je ovde bio potpuno očekivan i predstavljao je način očuvanja papske države; suprotstavljanje tome je značilo sigurne posledice. Pa čak i ako su neke stvari u potpunosti očigledne, kao što je oblik planeta u Galilejevom durbinu.

Na sledećem snimku su obeleženi objekti koji se vide 45 minuta nakon zalaska Sunca. Zvezde su magnitude između nulte i prve; Venera je u tom momentu visoko 14 stepeni nad horizontom. Ovde se vidi koliko je ona zapravo sjajna u odnosu na ostatak neba.


Zapravo, Venera je toliko sjajna da se ponekad vidi i na dnevnom nebu. Njen sjaj ide od -5mag do -3.8mag, a u ovom slučaju je na minimumu, dakle -3.9mag. Toliko sjajan objekat može da se vidi danju, samo je bitan jedan preduslov: vrhunska transparencija odnosno odsustvo vlage u atmosferi. Drugim rečima, treba da bude jedan od onih retkih dana kad je nebo tamnoplavo u svim pravcima.

Edmund Halley je 1716. godine predvideo najveći Venerin sjaj, a tih dana je mnogo Londonaca lično posvedočilo da se Venera videla danju. Napoleon i Abraham Lincoln su takođe tvrdili da su videli Veneru danju ali je uvek bilo nekako uobičajeno da političari iznose neverovatne tvrdnje; neuobičajeno je da su Avicena (Persija, XI vek) i Ibn Bajjah (Andaluzija, XII vek) tvrdili da su golim okom videli tranzit Venere ispred Sunca. Doduše to jeste moguće ali je potreban jako oštar vid; pritom je arapin iz Španije tvrdio da je video dve tačkice, što će reći tranzit Venere i Merkura.


Ali nije Venera jedina bila ispred mene te večeri na nebu. Zapaženu ulogu je igrao i mlad Mesec (26%) koji je, igrom slučaja, upravo tad bio u perigeju. Perigej je tačka na njegovoj orbiti oko Zemlje gde je Mesec najbliži nama. Nebeska mehanika kaže da se perigej i apogej dešavaju po jednom mesečno, tako da ovo baš i nisu neke previše retke i čudesne pojave, ali kad se povežu sa punim Mesecem mogu da budu uzrok novinarske histerije i novoskovanih termina kao što je supermesec, hipermesec itd. Dakle, dvadesetog aprila (kad je ovo snimljeno) udaljenost do Meseca je iznosila 368 hiljada kilometara i sreća naša što se nijedan novinar nije dočepao tog podatka.

A kad Sunce malo potone iza horizonta, vidi se još ponešto. Ovde se vide Vlašići a u samom levom delu kadra i Hijade.



Interesantan je način kako je ustanovljeno da Venera ima atmosferu. Iako je postojanje atmosfere naslutio Lomonosov krajem XVIII veka, par godina nakon toga je nemački astronom Schröter zaista i detektovao istu. Venera je u njegovom teleskopu bila veoma tanak srp, ali su krajevi tog srpa ("rogovi" po Galileju) bili veoma produženi, mnogo više od 180 stepeni koliko najviše može lopta da bude osvetljena. Ovo je moguće samo pod uslovom da postoji rasejanje Sunčeve svetlosti u ogromnoj i gustoj atmosferi, a upravo to je i slučaj sa Venerom. Nešto kasnije je američki astronom Lyman posmatrao komletan krug oko Venere za vreme gornje konjunkcije i time je završena svaka polemika oko postojanja atmosfere.

Pitanje Venerine atmosfere je bilo bitno zbog određivanja trajanja dana na toj planeti. Pošto je vrh atmosfere odnosno more oblaka jedino što možemo optički videti na Veneri, niko nije bio u mogućnosti da sa sigurnošću odredi trajanje rotacije planete oko sopstvene ose. Čak ni spektroskopija početkom XX veka nije mogla da otkrije dužinu trajanja rotacije; tek je radar šezdesetih godina prošlog veka dao rezultate koji su bili malo začuđujući i u suprotnošću sa svim ostalim planetama.

Naime, Venera se okreće u obrnutom smeru od ostalih planeta. Njen retrogradni smer je odgovoran za skoro potpuno kružnu orbitu i loptasti oblik planete. Sideralni dan (zvezdani dan, odnosno period rotacije nebeskog svoda, tačnije neke proizvoljne fiksne zvezde) je čak duži u odnosu na venerijansku godinu: 243 prema 225 zemaljskih dana. A solarni dan (dan gledano u odnosu na položaj Sunca na nebu) je duplo kraći i traje 117 zemaljskih dana; ta situacija na prvi pogled deluje čudno i nestvarno ali je savršeno logična. Zamislimo venerijanskog astronoma koji prati rotaciju zvezda na noćnom nebu - nebo rotira jednom u 243 dana. Međutim Sunce za vreme venerijanskog dana pretrči nebo za duplo manje vremena, tačnije za 117/2=58 ipo naših dana. Dakle, venerijanci imaju priliku da vide kako se Sunce grubo rečeno kreće duplo brže po nebu u odnosu na sazvežđa.


Ali na Veneri nema astronoma. Da ih ima - presvisli bi od muke. Na Veneri oblaci uvek prekrivaju celo nebo.



08.05.2018.

KONAČNO UFO!

Šta se može u astrofotografiji raditi kad je Mesec u fazi prve četvrti (50%)?
Može se snimati uskopojasnim filterima, ali ja nemam aparat i montažu koji bi se dobro ponašali u tim uslovima. Dakle, za mene je Mesec jednako opasan neprijatelj kao i oblaci. Ili noćna smena.

Zapravo, moguće je snimati sjajnija jata - otvorena i zatvorena, međutim bez insistiranja na nekim graničnim performansama. Mesec smanjuje graničnu magnitudu koju je moguće registrovati; nisam tačno upoređivao za koliko ali svakako primetno. Galaksije pod punim Mesecom su praktično nevidljive, osim sjajnih jezgara.


Mada ovo jato je itekako vidljivo. Radi se o M79, jednom od nekoliko globularnih jata koje je otkrio Pierre Méchain, Messier-ov prijatelj i kasniji direktor Pariske Opservatorije. Budući da su i Messier i Méchain bili u potrazi za kometama ovi nepokretni objekti su morali da budu sistematizovani budući da su samo smetali. Njegov najveći doprinos nauci, osim astronomskog, je bio i određivanje distance između Zemljinih polova i ekvatora - on je predložio da to bude deset miliona metara. Ono što mi sa sigurnošću znamo iz satelitskih merenja s početka XXI veka je da ta vrednost iznosi tačno 10 002 290 metara. Tačnije, Méchain je pogrešio za svega dva kilometra, a razlog je bio nepoznavanje tačnog oblika Zemlje (geoid) krajem XVIII veka.


Ovo jato je, zajedno sa još nekoliko okolnih zbijenih jata (NGC1851, NGC2298 i NGC2808) deo mnogo veće strukture koja je identifikovana tek nedavno. Deluje da je nešto prošlo i "posejalo" jata za sobom, raspadajući se. Tek 2002. godine je identifikovana struktura poznata kao Prsten Jednoroga; zvuči kao Tolkinovo delo ali se radi o nečem drugom: veliki potok zvezda koji okružuje našu Galaksiju - i to dva puta. Monoceros Ring sadrži ukupno oko 100 miliona solarnih masa, zasad nepoznat broj zvezda i globularnih jata. Time je prečnik Mlečnog Puta uvećan praktično duplo, uz još jedan kuriozitet: zvezde se ne nalaze samo skoncentrisane u jednom planu već više u obliku razbacanog haloa. Doduše to nije pravi halo već lagani trag razvlačenja nesrećne male galaksije; masa prstena i njegova gustina su beznačajne u odnosu na disk naše matične Galaksije.

Pravi krivac za nastanak ovog prstena je hipotetička patuljasta galaksija Canis Major Dwarf (CMa Dwarf). Možda i nije hipotetička: pre petnaestak godina u infracrvenom opsegu je otkriveno dosta crvenih giganata na jednom mestu. To zgušnjenje Mlečnog Puta vrlo lako može da bude jezgro progutane galaksije; nije do sada viđeno samo iz razloga što je sakriveno prašinom koju infracrvene kamere praktično preskaču. Zgušnjenje je po toj pretpostavci centar nekadašnje nepravilne galaksije od možda nekih milijardu zvezda - poređenja radi, Mlečni Put ima 200 puta više članica. Takođe, položaj dotičnog patuljka je takav da nam je čak bliži od galaktičkog centra. I jato koje je snimljeno je ostatak patuljaste galaksije, dakle, jato je praktično imigrant u našoj Galaksiji. Time se i objašnjava pomalo čudan položaj jata koje se nalazi na suprotnoj galaktičkoj hemisferi od velike većine drugih zbijenih jata.

Nepunih deset minuta je prečnik ovog zatvorenog jata. Prosečan sjaj je 12.6mag/arcsec (magnituda po kvadratnoj ugaonoj sekundi) što znači da ne spada u najsjajnija zatvorena jata. Messier je u svom opisu naveo, po svom običaju, "prelepu nebulu bez zvezda". Herschell je, s druge strane, prepoznao pravu prirodu objekta ("zvezdano jato globularne konstrukcije, i zasigurno ekstremno bogato"). Pod bogatim je verovatno podrazumevao gustinu, jato jeste jako zbijeno u svom centru - to će konstatovati svaki vizuelni osmatrač sa većim teleskopom. Smyth je kasnije (1835) dao još detaljniji opis koji se poklapa sa Herschell-ovim a njegov sin John Herschell će ostaviti klasični opis koji je kasnije Drayer samo prepisao za NGC katalog: "globularno jato, prilično veliko, ekstremno bogato, ekstremno kompresovano, dobro razlučeno".

Najsjajnija članica ovog jata meri magnitudu 13.1, što znači da bi teleskopi ispod 130mm za reflektore i 100mm za refraktore bili na teškim mukama da ovu zvezdu prikažu. Tačnije, ovo važi za idealne uslove a položaj ovog jata koje je dosta nisko kaže da ni veći teleskopi tu ne mogu nešto da se proslave. Za razbijanje jata na sastavne delove služi astrofotografija, a HBmag (prosečan sjaj horizontalne grane) je 16.2mag. Ovo je ujedno i vrednost na kojoj je statistički najveći broj članica ovog jata u potpunosti razlučen, pa se smatra da ako vaš teleskop može da prikaže tu magnitudu - vi ste jato razbili do samog jezgra. Usput, knjige starostavne kažu da vam za tako nešto treba reflektor od pola metra, uvećanje od preko 300x i objekat u zenitu, neka pustinja se podrazumeva... Neka hvala, astrofotografija je jeftiniji način da se pogleda u centar ovog jata.

I ne samo u centar.


Ovde se vidi označen položaj jedne jedine diskutabilno svetle kockice, i to bi trebalo da bude zvezda magnitude 18.73mag. Da sam još nategao snimak, videla bi se bolje u odnosu na šum iz okoline, ali bih želeo da poštedim osetljive ljude horor-scena. Dakle, pod ovim uslovima (nisko, mesečina) deluje neverovatno ali je moguće i to zabeležiti. Ambijentalna temperatura je bila između -5 i -10C tako da je bilo moguće maltretirati snimak maksimalno, imajući u vidu da je senzor ohlađen praktično isto koliko može leti neka dobra hlađena CCD kamera. Snimak je uvećan herojskih deset puta, sve vrvi od piksela ali dobro, ovo je samo u pokazne svrhe. Zvezda je kategorije blue straggler, odnosno u prevodu plava lutalica; kategorija zvezda čije je poreklo danas prava misterija. Drugim rečima, mlade, gigantske plave zvezde nikako ne pi trebale da postoje u zatvorenim jatima - a ipak ih itekako ima. O njima sam pisao ovde.

Međutim, da ne bude sve tako tragično i apstraktno - na ovim fotkama je moguće nešto i nadvosmisleno uočiti:


U jatu postoji i nekoliko promenljivih tipa RR Lyrae. Tačnije desetak, a na ovom snimku vidimo dve. Leva je magnitude 16.11mag a desna 16.05mag. Vidi se da je, bez obzira na mesečinu i ostalo, ovo veoma blizu neke praktične granice što se tiče neba, a to je logično jer mesečina prosto prebriše sve tamnije zvezde od nekih, da pretpostavim 16-17mag. Za nižu magnitudu od navedene detekcija je, kao što vidimo moguća ali uz velike dileme da li je nešto što je snimljeno šum ili zvezda.

Da vidimo šta se dalje vidi na snimcima. Evo prvog RAW-a, rastegnutog u monohromatskom modu da bi se jasnije videlo koješta sumnjivo u gornjem desnom uglu.


Isečak u 100% rezoluciji pokazuje pređeni put za 30sec:


Iz ovoga mogu mnogo toga da zaključim. Prvo i neosporno, da je ovo prvi put da vidim nešto na nebu a da ne znam šta je. To mi se i u poslu jako retko dešava, a na nebu dosad - nikad.

Drugo, misteriozni objekat ide ka pravcu istok-jugoistok; ovo se ne vidi iz jednog snimka ali kad se pogleda drugi, treći i svaki sledeći jasno sledi koji je pravac nepoznatog objekta. Zašto je ovo bitno - o tome kasnije.

Treće, ovaj objekat rotira pet puta u pola minuta odnosno deset puta u minuti. Ako je u pitanju minijaturni asteroid ili neki meteor, teško je da će razlika u magnitudi prilikom rotacije da bude ovako velika. Meteori koji su manji generalno imaju svakojake oblike, pa i veći objekti kao što su kometska jezgra (setite se 67P/Churyumov–Gerasimenko!) mogu da budu jako nepravilne stenčuge, ali ovde po meni se verovatnije radi o nečemu drugom. Reflektivne površine kao što su one kod komunikacionih satelita mogu dati prilikom rotacije ovolike razlike.

Četvrto, da vidimo brzinu kretanja. Imajući u vidu polje EOS-a na 150/750 (1.7x1.1 stepen) i dimenzije famozne crtice ispada da se objekat kreće 0.1333 stepeni odnosno 8 arcmin u minuti. To je 16 arcmin/min odnosno isto toliko ugaonih sekundi u sekundi. A takođe to je i 1350 minuta trajanja jednog obilaska oko Zemlje, što je 22.5 sati.

Ako uzmemo u obzir moguće greške prilikom mog merenja i raznorazna zaokruživanja, moguće je da se radi o trajanju orbite od 24h. To bi onda bila geostacionarna orbita i problem je rešen. Ukoliko pretpostavimo da sam sve tačno izmerio proističe da je ovaj objekt nešto niže od geostacionarne orbite, odnosno da se nalazi u geosinhronoj orbiti. Teorija o potrošenom komunikacionom satelitu drži vodu ako se pogleda poprilično nekontrolisana rotacija ovog tela. Međutim, na geostacionarnoj orbiti (GEO, približno 36 000km iznad mora) nema nikakvih čestica atmosfere koje bi igrale ulogu u usporenju satelita kao što je to slučaj sa niskom orbitom (LEO, 160km pa naviše). Tu postoje stvari koje utiču na položaj sastelita kao što su solarni vetar, Zemljine gravitacione anomalije, gravitacija Sunca, Meseca i planeta, itd.

Opkladio bih se sam sa sobom, da sam eventualno isključio praćenje na montaži - ova tačka bi stajala otprilike u mestu. Ali idemo dalje: visina ovog objekta nad južnim horizontom je 21.5 stepeni; kad se to ukalkuliše u odnosu na ekvator onda dolazimo do inklinacije od 22.5 stepeni (Jagodina je na oko 44 stepeni). To onda znači da ova tačkica nije na geostacionarnoj orbiti, budući da je geostacionarna orbita zapravo strogo iznad ekvatora. U slučaju da nije iznad ekvatora onda je putanja objekta geosinhrona; on se više-manje nalazi iznad jednog regiona ili kontinenta, opisujući osmice u toku perioda od 24h. Pošto se orbita groblja satelita nalazi 300km iznad geostacionarne, a ovo čudo se nalazi ispod - nije ni regularno parkiran stari satelit. Doduše, tek trećina starih i isluženih satelita je uspela da se popne na grobljansku orbitu 2005. godine (danas je taj rezultat mnogo bolji); razlog je činjenica da je za taj pokret potrebna tromesečna zaliha satelitskog goriva. I ispravni sistemi za upravljanje i visinsku kontrolu... Jedino pravac kretanja (kao jugoistoku) ukazuje da je ovo nekad bilo neko čudo tehnike koje je stajalo na geosinhronoj orbiti. S druge strane, geostacionarni sateliti su poređani nad ekvatorom kao na autoputu, razdvajanje ponekad bude toliko malo da se, gledano sa Zemlje, radi o par desetina ugaonih minuta. U praksi ovo odgovara distanci na orbiti od oko 70km; ovako nešto je moguće ukoliko se frekvencije transmitera i transpondera dovoljno razlikuju da ne bi došlo do mešanja.

Ako hoću dalje da kopam moram da imam tačan položaj dotičnog objekta. Ništa lakše: pogleda se vreme snimanja i položaj M79 ali... Meni vreme na aparatu nije tačno ažurirano, tako da to otpada. Ali da sam bio iole ažuran oko te sitnice mogao sam da jako precizno odredim položaj objekta, pa bi posao oko identifikacije bio lakši. Ali nikako i lak: trenutni položaj je samo jedan mogući aspekt - šta mi vredi visina od 21.5 stepeni nad horizontom (u ovom konkretnom slučaju) plus 44 ovdašnjih stepeni, što je ukupno 22.5 stepeni od ekvatora, kad neki geosinhroni satelit može biti u ko zna kom položaju na svojoj orbiti. Ovde imate spisak većeg dela geosinhronih i geostacionarnih satelita sa realtime prikazom položaja.

Dakle, zaključak je da je veoma teško reći šta je konkretno u pitanju - osim da je verovatno stari geosinhroni satelit sa nekontrolisanom rotacijom. Verovatnoća da je geostacionarni je nula budući da se nalazi relativno daleko od ekvatora.

02.05.2018.

VALPURGIJSKA NOĆ

Osim što je poznata kao najveći veštičji praznik, Valpurgijska noć 30. aprila je i bitan deo radnje Geteovog Fausta. I danas se na severu Evrope ponegde ritualno pale vatre, a mnogo češće to bude iz nekih drugih, sasvim hedonističkih pobuda (kao mi na jugu Evrope u osvit prvog maja - ovde stradaju prasići a ne veštice).
Veštičji sastanak se tradicionalno održavao na vrhu Brocken, najvišem vrhu planine Harz u centralnoj Nemačkoj. I danas se aura oko senke posmatrača u magli zove Brocken spectre i nema nikakve veze sa "polomljenim spektrom" kako bi neki nesmotreni prevodioci pomislili.

Ove godine se pogodilo da i pun Mesec dođe na Valpurgijsku noć. Pogled na Mesec i Jupiter dok plove kroz strukturu cirusa:


Nedaleko od Jupitera se vidi fler pedesetice koji nije bilo moguće izbeći bilo kojim rotiranjem aparata, naprosto su Mesec i Jupiter u tom položaju. Moglo je drugim trikovima. Ali...


Ovo je snimljeno objektivom 55-250 i praktično je veoma interesantno šta je sve moguće dobiti na tako maloj žižnoj daljini. Međutim, potrebni su neki preduslovi:

- mirror lock,
- što više snimaka (ovde recimo 20),
- blenda f9, ISO400 radi što veće brzine,
- svi snimci kropovani a zatim dvostruko uvećani u PS-u,
- u Registaxu sve odrađeno kao da je u pitanju bilo koji drugi video snimak.

Prednost refraktora u odnosu na sve tipove reflektora (naročito RC) je što refraktor nema nikakvu opstrukciju. Ovo znači da je kontrast najveći mogući kad su svi optički sistemi u pitanju. Pritegao sam, dakle, kontrast; zatamnio mora i odmah mi je na horizontu iskrsla meni nepoznata i neviđena struktura - Mare Australe. Nisam pasionirani Mesečev posmatrač ali ovo vidim prvi put:


Ovo je moguće zahvaljujući specifičnom načinu Mesečeve rotacije poznatom kao libracija. Svi znamo da je Mesec gravitaciono "zakovan" jednom stranom prema Zemlji, odnosno uvek nam okreće jednu istu stranu. Uzrok su male ali itekako primetne strukturne asimetrije; jednu trećinu strane Meseca okrenute nama čine mora - ona druga strana Meseca ima svega 1% površine pod morima, sve ostalo su krateri. Smatra se da je u ranom periodu Mesečevog života postojao period intenzivnog bombardovanja poznat kao kasno teško bombardovanje.

Ova artiljerijska kanonada je počela 4.1 milijardu godina pre našeg vremena, i završila se pre 3.8 milijarde godina. Međutim, razlike između naše strane i one udaljenije su vrlo upečatljive. Sa naše strane svaki veći udarac je izazivao lomljenje tanke kore i izlivanje magme; sa druge strane toga nije bilo i očigledno je da je kora bila mnogo deblja. Budući da je Mesec danas (a i već neko vreme) geološki gledano mrtvo telo, odnosno magma je ohlađena sve do njegovog geometrijskog centra, mi možemo da pretpostavimo da je kora sa strane koja nije bila okrenuta nama nekad možda bila mnogo deblja nego što je danas na Zemlji. Samim tim je moguće da veliki impaktor napravi krater koji ne bude popunjen magmom već čvrstim ili praškastim materijalom - a sa naše strane je to uvek bila magma.

Hipoteza koja danas dominira kao uzrok bombardovanja je migracija gasnih džinova Sunčevog Sistema prema unutra; ovo bi gravitaciono pokrenulo svu masu objekata Kajperovog pojasa ka unutrašnjim planetama. Iako to nije predstavljalo baš svakodnevnu kišu meteorita, period od 300 miliona godina intenzivnijeg bombardovanja nego inače mora itekako da utiče na geološku strukturu Meseca. 

Primera radi, najveće telo za koje sigurno znamo da je udarilo u Mesec je bio neki protoplanetarni fragment (ili možda asteroid, sasvim svejedno) i bio je prečnika 250km. Udarac je otvorio gigantsku rupu koju je poravnala lava, danas bazalt, i ta kružna ravnica prečnika 1150km je danas poznata kao Mare Imbrium. Događaj se desio pre oko 3.9 milijardi godina. Upravo ovaj momenat se uzima za kraj Nektarijanskog i početak ranog Imbrijskog perioda u istoriji Meseca. U kasnijem periodu (kasniji Imbrijski period, 3.8-3.2 milijarde godina pre sadašnjosti) i ostala mora odnosno baseni su popunjeni lavom kao posledicom toga što je lava istekla pri Imbrijskom udaru i smanjila pritisak. Tanka ali rigidna kora se odmah spustila, neki delovi su se delimično otopili a neki izlomili i nastala su današnja mora - ogromne ravnice ispunjene ohlađenom lavom koja je tamnija od starije kore.

Sve ove stvari su na kraju doprinele gravitacionom zaključavanju jedne strane ka Zemlji. Međutim, pokreti koje Mesec pravi su ipak malo komplikovaniji; ovo je najlakše zamisliti kao blago oscilovanje Meseca oko sopstvenog centra. Oscilacije su izražene i u širini (levo-desno) i dužini (gore-dole), a posebno postoji još jedna komponenta koji se zove dnevna libracija - zamislite pogled na pun Mesec uveče kad izađe, i pogled ujutru kad zalazi. Taj pogled se razlikuje za posmatrača na Zemlji iz prostog razloga što postoji paralaksa posmatrača. Drugim rečima prečnik Zemlje (12000km) je razlika između položaja večeri i jutra, pa će i to (ne doduše mnogo) doprineti mogućnosti da zavirimo iza Mesečevog horizonta.

Kad se sve sabere libracija nam omogućava da vidimo 59% površine Meseca, umesto 50% koliko bi bilo da nema libracije. Upravo to je i razlog zašto sam uspeo da vidim Mare Australe, strukturu koja je vidljiva na horizontu samo kad to libracija dozvoli. Ovo more je prečnika 600km, i za razliku od većine ostalih mora, ispunjeno je velikim kraterima.
Već duplo uvećan snimak sam dodatno uvećao za 2.5 puta:


Za najmarkantniji krater u ovom moru se uzima Jenner, prečnika 74km. Veoma bi podsećao na Tycho - kad ne bi bio na Mesečevom horizontu. Sličnost se ogleda u tome da oba kratera imaju terasaste ivice i centralno brdo. Međutim, dok je Tycho nakon udara pokazivao samo neznatne znake vulkanizma, možda ni to (moguće je da su stene bile istopljene usled sudara), Jenner je većim delom ispunjen lavom. Iako je zadržao centralno brdo, Jenner je po poreklu stariji (Tycho je jedan od najmlađih kratera - star je samo stotinak miliona godina) i očigledno je da je nastao u momentu dok je Mesec plitko ispod svoje kore posedovao istopljenu magmu. Takođe ispitivanja Jenner-a su pokazala da u njegovim ivicama nema pukotina što znači da je lava došla odozdo a ne sa strane kratera. Iza njega se nalazi još jedan krater, Lamb, koji je još veći (106km) i stariji a samim tim i potpuno ispunjen lavom; međutim ovaj krater se na snimku ne vidi jer je iza samog horizonta.

Krater Jenner je dobio ime po engleskom lekaru iz prve polovine XIX veka po imenu Edward Jenner, izumitelju vakcinacije kakvu poznajemo danas. Pošto je utemeljenjem imunologije spasio verovatno više ljudskih života nego ijedan drugi čovek u istoriji pre njega, lično mislim da je dotični zaslužio da celo more bude nazvano po njemu, ne samo jedan krater.