30.01.2018.

STRUKTURA JEDNE GRUDVE SNEGA

Odmah nakon što je imenovan za Kraljevskog astronoma, William Herschell se dao u sistematsku potragu za dvojnim zvezdama širom neba. Nije dugo trebalo da naiđe na nešto toliko čudno da se nikako nije moglo klasifikovati, pa je cela klasa IV nebeskih objekata po Herschell-u formirana upravo da bi se ovakve čudne pojave mogle u nju ugurati.

Dakle, 7.7.1782.godine on je uočio "čudnu nebulu, ili kako god, ne znam kako to da nazovem. Oblika je donekle okruglog, i na ovom uvećanju (460x) izgleda da je prečnika 10 ili 15 sekundi."

Takođe on je utvrdio već prve večeri da se ovaj objekt ponaša između zvezde i planete po pitanju povezanosti sjaja i uvećanja. Drugim rečima po Herschell-u sjaj ne varira mnogo kako se uvećanje diže kao što varira kod planeta, ali ipak varira - za razliku od zvezda gde sjaj ostaje isti. Isto tako, to nešto je imalo bledi sjaj maglina ali i jasno diferenciran uniformni disk kao kod planeta, pa je uskoro nastao naziv "planetarna maglina". U opticaju je i druga teorija koja kaže da je Herschell verovao da su planetarne magline sa centralnim zvezdama u sredini zapravo mali planetarni sistemi u nastanku, slično Sunčevom sistemu, gde se planete još uvek nisu kondenzovale iz magline koja okružuje zvezdu; ali je sasvim sigurno da ova ideja nije mogla da padne na pamet mladom Herchell-u na početku svoje astronomske karijere. To je eventualno moglo da mu padne na pamet pred kraj života, ili njegovom sinu John-u koji je na polovini XIX veka imao dosta bolje teleskope na raspolaganju, kao i mogućnost da stvari sagleda iz makar malo šire perspektive od svog oca.

Ali za orguljaša i crkvenog kompozitora iz Hanovera čiji su preci samo par generacija pre toga prešli iz judaizma u hrišćanstvo, i ovo je bilo veliki uspeh. Neopterećen egzistencijom, ovenčam slavom onoga koji je otkrio Uran, ostvario je svoje snove i svakako da je imao punu slobodu da, oslobođen bilo kakvih dogmi, izvlači zaključke o prirodi nebeskih tela. Njegovo mišljenje se svakako poštovalo. A objekat nad kojim se zamislio je danas poznat kao Saturn nebula, NGC7009 u Aquarius-u. Veoma brzo se grupa IV punila i od 15 minijaturnih bledih planetarnih diskova mi danas kao planetarne nebule priznajemo deset, dok su pet eliptične galaksije.
Jedna od tih čudnih pojava je bila i NGC7662 u Andromedi za koju Herschel navodi da je "okrugla, sjajna, prilično dobro definisanog planetarnog diska". Bilo je očigledno da je za njega uniformnost  diska i njegova relativno jasna granica dovoljan razlog za povezivanje ovih objekata sa planetama. Čak je tu i boja; mnoge sjajne planetarne magline u većim teleskopima imaju plavičast ili zelenkast sjaj - upravo kao i disk planete Uran, pa je povlačenje analogije kod Herschell-a bilo potpuno očekivano.


Detalji snimka: 17x30sec ISO1600 za svetlije delove, 20x1.6sec ISO1600 za unutrašnju strukturu magline. Izuzetno je retko naći snimak ove magline gde se vidi nešto više od uobičajene strukture, odnosno ponešto od detalja spoljnog haloa.

Danas je za ovu maglinu uobičajen naziv "Blue Snowball" odnosno plava grudva, obzirom da je njenu boju relativno lako naslutiti. Od pomoći kod manjih teleskopa uvek može biti tehnika defokusiranja; ovim se mnogo lakše uočava boja i zvezda i drugih sitnijih (stelarnih) objekata. Da bi se maglina našla dovoljno je naći zvezdu 13 And (na snimku gore je na 17h) koja je magnitude 6 i u vidnom polju malog uvećanja vam je i NGC7662. Tačnije na nekih pola stepena. Potrebno je samo naći mutnjikavu zvezdu koja odbija da se jasno fokusira, i to je to - jedino iznenađenje može biti boja koja kod posmatrača mnogo češće bude zelena nego plava.


Ovo je isečak koji je uvećan duplo u odnosu na originalnu rezoluciju. Vidi se da teleskop 150/750 nije namenjen za sitnije objekte mada ipak može da isporuči dovoljno veliku rezoluciju za ovako nešto. Prečnik nebule je inače vrlo grubo procenjen na 32x28 arcsec i to je nešto manje od prečnika Jupitera. Dobijanje detalja u maglini je, dakle, jednako teško kao i dobijanje detalja pomoću DSLR-a na Jupiteru.

Priroda planetarnih maglina je ipak malo kompleksnija nego što se krajem XVIII i početkom XIX veka naslućivalo. Od ukupno oko 3 hiljada planetarnih maglina koje su danas u našoj galaksiji poznate, skoro sve su skoncentrisane u galaktičkoj ravni, a veći deo prema centru Galaksije. Ako uzmemo u obzir današnju procenu o broju zvezda u Galaksiji (oko 200 milijardi, što najviše zavisi od toga šta se sve podrazumeva pod zvezdom) dolazimo do zaključka da su planetarne magline zapravo veoma retke pojave. Ili naprotiv, ako nisu retke onda su u suštini jedan veoma kratkotrajan period u životu jedne zvezde.

Današnja shvatanja podržavaju ovu drugu tvrdnju. Sve zvezde veće mase od 8 Sunčevih završavaju svoj život kao supernove, zvezde srednje i male mase (0.8-8 Sunčevih) podležu sasvim drugačijim procesima. Najprostije definisano, ove potonje zvezde tokom svog (inače dugog) života lagano konvertuju vodonik u helijum. Za ovaj proces (fuzija) je potrebna temperatura u jezgru od oko 15 miliona K. Na ovaj način zvezda dolazi u ekvilibrijum, odnosno u stanje dugotrajne ravnoteže između pritiska fuzije (koja gura iz jezgra napolje) i pritiska gravitacije (koja teži da zvezdu sabije u njeno jezgro). Takva ravnoteža je stadijum poznat kao glavni niz i koji traje i do nekoliko milijardi godina, zavisno od početne mase zvezde.

Onog momenta kad se vodonik potroši - nema više pritiska fuzije, gravitacija preseže i zvezda se skuplja. Osim toga tu je i činjenica da teži element (helijum) uvek zauzima manju zapreminu od lakšeg (vodonik) pa je to još jedna manifestacija skupljanja: jedan kilogram olova je uvek manje zapremine od kilograma vazduha, na primer. Dakle, zvezda se skuplja i kao posledica porasta pritiska u jezgru nastupa i skok temperature čak i do 100 miliona K. U tom momentu je vrelo jezgro svojom toplotom već dovoljno zagrejalo ostale slojeve zvezde tako da su spoljni slojevi, sačinjeni od lakšeg vodonika, jednostavno krenuli da se odvajaju i šire u okolni prostor. Usled ovog stelarnog vetra i do tri četvrtine mase zvezde može da bude oduvano u okolni prostor.

Kad temperatura pređe 100 miliona K situacija se dramatično menja: pali se i helijum i procesom fuzije prelazi u ugljenik i kiseonik. Tog istog momenta se zaustavlja proces odvajanja spoljnih slojeva i zvezdino jezgro prestaje da se skuplja. Ravnoteža između fuzije i gravitacije se ponovo uspostavlja ali nakratko; neki prosek trajanja ove (druge, helijumske) fuzije je oko 20 hiljada zemaljskih godina. Razlog je pre svega činjenica da se ovde radi o relativno malim zvezdama (3-8 Sunčevih masa) koje, logično, imaju male rezerve stvorenog helijuma potrebnog za ovu fuziju. Kad se i to potroši onda se jezgro ponovo skuplja a spoljni slojevi odbacuju usled ogromne temperature koju gasovi tih slojeva ne mogu da podnesu. Pošto znamo da gravitacija opada sa kvadratom odstojanja veoma brzo spoljni slojevi prelaze granicu na kojoj je stelarni vetar jednostavno jači od gravitacije zvezde i - ovo je tačka na kojoj su spoljni slojevi nepovratno izbačeni u okolni prostor. Nastaje planetarna maglina: zvezda džin postaje oblak gasa i u njemu veoma toplo ogoljeno zvezdano jezgro. I pošto je temperatura površine ovog ogoljenog jezgra prešla 30 hiljada K veliki deo izračenih fotona je u UV spektru što stiže do odbačenih oblaka i vrši njihovu jonizaciju. Maglina je time i počela da svetli - kao kad u sobi punoj dima upalite svetlo.

Zamislite recimo koliki haos nastaje ako zvezda sukcesivno prelazi u stadijum helijumske fuzije i zaustavlja je; proces poznat kao kasno termalno pulsiranje. Fuzija traje samo oko 200 godina a onda sledi period od nekoliko hiljada godina dok se fuzijom vodonika ne nakupi dovoljno helijuma, pa opet nanovo. Tom prilikom se zaustavlja i pokreće odvajanje spoljnih slojeva, i uključite tu rotaciju zvezde i njeno magnetno polje i eto recepta za veoma šarolik i kompleksan oblik pojedinih planetarnih maglina.

U našem konkretnom slučaju, centar magline NGC7662 zauzima zvezda progenitor magnitude 13, plavi patuljak, čija je površinska temperatura procenjena na 75 000 K. Školjkasta struktura magline je sasvim očigledna:


Nakon pomnog iščitavanja detalja rada udruženih ekipa sa Astrofizičkog Instituta Andaluzije i Astronomskog Departmana Univerziteta Ilinois, koji imate ovde, možemo preciznije da opišemo strukturu magline. Snimak je uvećan tačno 10x u odnosu na originalnu rezoluciju sistema.

1) Centralna zvezda i unutrašnji sloj prečnika 17.9"x12.4"
2) Spoljni sloj prečnika 30.8"x27.2"
3) Bledi spoljni halo prečnika 134", ali na ovoj slici se vidi samo najsjajnijih unutrašnjih 55-60".


Pošto sam pokušao da uhvatim detalje spoljnog haloa originalni stack (17x30sec) sam pretvorio u plavi i zeleni kanal (boje magline), crveni kao nepotreban izbacio, i sve rastegao do maksimuma. Vide se naznake spajkova oko magline, dokaz da je ista sjajna; a radi upoređivanja uključio sam još jednu sjajnu zvezdu. Na zaokruženom delu bi trebalo da se nalazi najsjajniji deo spoljnog haloa, ali ja koliko vidim - to nije zabeleženo.


I na kraju struktura magline kroz 1.6sec ekspozicije, tu je dobrim delom moguće preskočiti zamagljenje koje unosi turbulencija atmosfere i greške vođenja montaže. Poslednji snimak je i nešto najbliže onome što bi čovek mogao da vidi na velikom uvećanju kroz veoma veliki amaterski teleskop, recimo 15-20 inča:


20.01.2018.

JESEN U DELIBLATSKOJ PEŠČARI

Bilo je vreme da isprobam konačno teleobjektiv EFS 55-250IS u pogledu astrofotografije. Staklo k'o staklo, ništa posebno ali korektno odrađuje posao a košta veoma malo. Imam utisak da je razlika između jeftinih i skupih teleobjektiva mnogo više u trajnosti i čvrstoj izradi, nego u optici (dobro, i u optici je razlika premda ne tako uočljiva na prvi pogled). Staklo je oštro za sve pare, ali to je ionako osobina praktično svih teleobjektiva danas tako da se to ne može uzeti kao neki veliki poen već više kao uobičajena konstatacija. Uostalom, odavno je jasna činjenica da je relativno lako napraviti optičku konstrukciju teleobjektiva koji bi na f4.5-5.6 bio oštar, mnogo lakše nego neki širi zum a još i da ima veći otvor blende. Tako da ako bi neko upoređivao babe i žabe - čisto da ne bude iznenađen zašto je plastični teleobjektiv oštriji od širokougaonog koji košta nekoliko puta više.

Dakle, ovo staklo bi pod nebom trebalo da se ponaša kao neki prosečan ahromat. Nije to nešto čime se treba hvaliti, ali veoma često naprosto zatreba čoveku taj raspon koji nije moguće pokriti ni najmanjim teleskopom, stoga neki teleobjektiv je praktično neophodan - ili da propuštate recimo ovakve kadrove.

Za isprobavanje teleobjektiva celodnevni (i celonoćni) road-trip po Vojvodini se pokazao kao koristan. I prvo što pada u oči je brutalna oštrina a ako nema oštrine onda je negde pogrešio fotograf: ili je fotka strešena, ili je promašen fokus. Sweet spot kažu da je na 135mm:




Za noćne pejzaže je izbor pao na Deliblatsku peščaru, jedno od najtamnijih mesta u Vojvodini a ujedno i praktično nenaseljeno područje dimenzija oko 30x20km. Košava, koja je tipičan vetar hladnijih meseci u Banatu, igrala je veliku ulogu u taloženju peska tokom poslednjeg ledenog doba; tako da smo dobili naslage peska čija je debljina od nekoliko do stotinak metara. Prizor beskrajnih peščanih dina je sasvim sigurno bio fascinantan sve dok Austrougarska pre nekoliko vekova nije rešila da unapredi svoju južnu koloniju, mnogo kasnije poznatu kao Vojvodina. Osim isušivanja močvara širom ovdašnje ravnice čovek je u peščari uspeo i da obuzda pesak pošumljavanjem. Danas tu skoro da ne postoje šanse da vidite iole veću površinu pod peskom - dok je za vreme Marije Terezije ovaj pesak nadaleko leteo prilikom svake košave - i nosio naziv "živi pesak".
Ova peščara je, logično, potpuno lišena površinskih vodotokova. Slojevi peska svu vodu ekspresno propuštaju do nivoa nepropusnih stena.

Lesne zaravni su elementi reljefa koji su nastali eolskom erozijom, odnosno dejstvom vetra. Najprostije rečeno, radi se o sitnom pesku i glini koje je vetar raznosio i taložio na pojedinim mestima u vreme poslednjeg ledenog doba. Po mehanizmu to podseća na pustinjske dine mada je malo drugačije: dine nemaju glinu u svom sastavu, a i u pustinjama nema nikakvih reka. Dakle, lesne zaravni su nastale od materijala koji su nanosile panonske reke u toplijem delu godine; nakon toga je sledila jesenja i zimska sušna sezona gde je vetar osušeni materijal iz rečnih korita odnosio. Materijal koji su reke taložile je pre svega bio lednički materijal sa Alpa i Karpata.
Vojvođanske zime u pleistocenu su bile jako suve. U neku ruku je takva ravnica opkoljena planinama mogla da predstavlja neku vrstu kvazipustinje, dokaz za to su i tri peščare koje su u tom periodu nastale (Deliblatska, Bačka i Ramsko-Golubačka).

Ključna stvar kod obilaska Deliblatske peščare je njen severoistočni deo poznat kao Zagajička brda. Iako ova brda spadaju katastarski gledano u teritoriju sela Grebenac, brda se ipak zovu Zagajička iz meni nepoznatih razloga. Pošto sam osetljiv na takve istorijske nepravde, svoj pohod sam planirao isključivo iz pravca sela Grebenac.

I upravo na prilazu Grebencu sam video veliki parhelion. Budući da se  ranije ispostavilo da je parhelion dobar astrofotografski predznak, znao sam da ne idem na odredište za džabe.



Put prema brdima je otkrivao suštinu Deliblatske peščare: čim zagrebete 10cm ispod trave - naići ćete na pesak. I sama Zagajička brda na prvi pogled deluju da su po poreklu zatravnjene peščane dine, mada su zapravo nešto za nijansu drugačije - lesne zaravni; a svaki drum u okviru peščare je sastavljen iz veoma sitnog peska. Ovo samo znači da su šanse za zaglavljivanje auta velike ako nemate pogon na sva četiri točka.
Moj auto, naravno, nema takav pogon. Još lepše, sve mečke imaju zadnju vuču što je još rizičnije. A zaglaviti tonu ipo ili dve u momentu dok si sam znači sasvim sigurno ostati tamo sve dok neki traktor eventualno ne naiđe.
Srećom, nisam zaglibio auto premda to tamo nikako ne bi bilo teško. Ako neko planira autom koji nije terenski do ovih brda, neka vozi bez stajanja. Svako stajanje u sitnom pesku zapravo znači rizik.

Na putu do brda sam sreo pastira od svojih minimum sedamdesetak godina sa svojim stadom, i dobio informacije sa lica mesta o putevima i pravcima gde se mogu okrenuti. On i njegove ovce idu prema bunaru gde će prenoćiti u kolibama - naravno, bez struje. Sunce je zašlo, temperatura je počela dobro da pada i magla se velikom brzinom pojavila u dolinama između brda.


Posle kraćeg izviđanja poslušao sam čiču i parkirao u šumici na samom južnom obodu Zagajičkih brda. Koordinate su 44 55 26.6 N 21 11 07.7 E. Odatle se u sumrak prolazi pored pastirskih koliba i nimalo prijateljski raspoloženih pasa. Inače na osnovu mog veoma skromnog znanja o psima, pastirski psi su bez premca najopasniji i uvek spremni za kavgu. Topla preporuka je imati neki XXL tripod, recimo Manfrotto 055 (bilo koja verzija) jer na tripodu nikad ne treba štedeti. Ako situacija krene nizbrdo lako se upotrebljava kao hladno oružje, nije skup a jak je; dok bi za neki skuplji karbonski model ipak pao u iskušenje da dozvolim da u nedođiji budem pretučen i pojeden.

Nakon što sam umakao zverima popeo sam se na prvu dinu i okrenuo se ka jugu. Prizor je apsolutno vredeo da bude snimljen.



Bilo je vreme da se isproba teleobjektiv. Inače stratrails na nekoj većoj žižnoj daljini je jako interesantan; logično je da vam treba veoma kratko vreme da dobijete crtice, ali je zauzvrat tu i činjenica da ćete više imati izražene linije a manje kružnice. Pritom vam treba jači tripod i glava, a poželjno je i da ima što je moguće manje vetra.
E, taj zadnji uslov nisam imao ispunjen - na vrhovima brda je duvalo kao na Everestu. Ovde vidimo Kapelu koja se diže na pravcu sever-severoistok. Inače visina zvezde je 6 stepeni nad horizontom tako da mogu da se studiraju svi efekti atmosfere na tačkasti izvor svetla.


Ukupno deset snimka po 30sec, f4.0 i ISO1250; 70mm. Budući da je u momentu snimanja upravo istekao nautički i počeo astronomski sumrak, evidentno je bilo da se sjaj neba menjao u toku tih pet minuta. Sjaj i da zanemarimo, menjala se i boja neba za to vreme. I to toliko da je WB morao na prvoj da bude idealno podešen oko 5000K a na zadnjoj oko 6500K. Odokativno sam stavio da bude na svim snimcima 5800K ali je i dalje prva bila plava a zadnja žuta; eto koliko se brzo menjaju prilike u nautičkom sumraku. Inače, definicija nautičkog sumraka je "interval između koga je Sunce između 6 i 12 stepeni ispod horizonta". U momentu kad sam počeo snimanje Sunce je bilo 13 stepeni ispod horizonta.

Zapravo originalan opis nautičkog sumraka bi bio da je to zadnji interval u okviru kog je moguće sprovoditi vizuelnu navigaciju u odnosu na horizont. Naravno da nije pametno već praktično sumanuto ploviti kojekuda ako ne možete da razlučite eventualne prepreke ispred sebe, bilo da je reč o kopnu ili o drugim brodovima. Čak i za vreme nautičkog sumraka identifikacija horizonta traži idealne atmosferske uslove, odsustvo svetlosnog zagađenja i oštro oko.

Ono što je bitno u astronomiji a vezano je za nautički sumrak to je da se vide sjajnije zvezde a na zapadu imamo crvenilo koje prati Sunce. Difuzni objekti kao što su magline i galaksije se mogu identifikovati, barem najsjajniji od njih; ali za astrofotografiju treba pričekati. Posle nautičkog sumraka nastupa astronomski sa čijim završetkom (Sunce je 18 stepeni ispod horizonta) se gubi i najmanji trag sjaja na zapadu. Onda može mirne duše da se počne sa astrofotografijom.

Međutim, vrlo brzo sam shvatio da sva ova lepota ima svoju cenu. Nalazio sam se usred nedođije, goloruk ali sa dva telefona. Kineska lampa sa elektrošokerom je radila celih par minuta a onda se svetlo počelo smanjivati tako da sam pre silaska u dolinu morao da koristim svetlo sa telefona. A navodno LED može da svetli danima, zato sam je i uzeo. Jednom kad ti zaista nešto zatreba odmah shvatiš razliku između skupog i jeftinog. Tad mi je postalo jasno zašto Kina oduvek kaska u svemu za Amerikom... oni još uvek proizvode MiG 21 u svojoj verziji...
Imao sam priliku da pronađem kadar iz doline; ne dešava se često da imate objekte na skoro 30 stepeni visine a da izgledaju kao da su na horizontu. Pet snimka od po pola minuta i f2.8 na Tamronu 17-50 je sklopljeno, vidi se galaksija Andromeda iznad drveta:


U povratku sam morao da zaobiđem čopor pasa koji je čuvao kolibu sa ovcama. Dakle, sišao sam u dolinu, ponovo se naježio zbog činjenice da je dole temperatura sigurno deset stepeni niža nego na vrhu dine, i pomoću GPS-a na telefonu krenuo na zapad. Potrajalo je dok sam pronašao put kroz šumu na obodu brda i izašao na plato, a zatim južno prema autu, sve u svemu još nekih sat vremena. Ne želim da zamišljam kako bih se proveo da sam pošao u susret čoporu pasa. Verujem da mi tu ne bi pomoglo nikakvo naoružanje (a ništa nisam ni imao, izuzev noža i elektrošokera, naravno praznog). Dodatan detalj koji u tom momentu nisam znao je bio taj da Deliblatskom peščarom krstari čitava populacija vukova - moja sreća se ogledala u činjenici da polovinom oktobra još uvek ima dovoljno druge vrste hrane za legendarnog evropskog predatora.

Na kraju svega je ostalo samo voziti još pet kilometara peščanim putem do Grebenca. Na pola puta sam snimio izlazak Kapele i Vlašića: 10x2min na 24mm i f2.8 je složeno u jedan snimak. Pravac je severozapad a tamo je smešteno nekoliko rumunskih nacionalnih parkova uključujući i Južne Karpate (poznate i kao Transilvanski Alpi). Ovako zapravo treba da izgleda horizont bez svetlosnog zagađenja. Zelenkasta izmaglica iznad horizonta je airglow i to je znak najtamnijeg neba koje je moguće dobiti sa površine planete Zemlje, budući da airglow označava krajnji limit transparencije u visokoj atmosferi i nije ga moguće nikako izbeći. Ovo postaje od značaja kao limit za određivanje ekspozicije na najvećim svetskim opservatorijama, a nama ostalima airglow služi kao indikator svetlosno nezagađenog neba.

Desno su Vlašići a levo najsjajnija zvezda je Kapela, dve žutobele članice višestrukog sistema klase G. Usled hromatske aberacije ona vuče pomalo na beloplavo ali to je i očekivano ako se uzme u obzir da je objektiv EFS 24 STM ovde upotrebljen na 2.8. Ipak sam zadovoljan reprodukcijom boja budući da su sve ostale crvene zvezde ostale crvene. I moram opet da pohvalim ravno polje do ruba. Da, na horizontu se vidi zelenkasti sloj o kome je bilo reči - airglow.


U nadi da će Deliblatska peščara ostati nezagađena, a možda i dobiti status Dark Sky rezervata (Mađarska ima već dva rezervata, Slovačka tri) gde bi svetlosno zagađenje bilo rigorozno kontrolisano, ostaje mi samo da vam priznam da bih voleo tamo da imam vikendicu.

09.01.2018.

ČUDAN NEKI PUPAK

Ljudi koji se bave posmatranjem dvojnih zvezda tvrde da imaju veoma zanimljiv hobi. Neko ko nije toliko upućen u njihove tajne bi pomislio da se sve isključivo vrti oko velikih uvećanja potrebnih za razdvajanje. Međutim, to nikako nije sve: zadnjih tristotinak godina postojala je čitava nauka o merenju separacije, merenju ugla koji članice sistema zauzimaju, računanju orbite, određivanju razlike u magnitudi i boji...
Danas je dobar deo tih postupaka i metoda preuzela amaterska astronomija, a nauka se preselila u oblast spektroskopije i interferometrije - uglavnom tamo gde je neophodna velika apertura teleskopa. I inače spektroskopija i interferometrija bi, uz rešavanje nekih tehničkih začkoljica, bile izvodljive i u oblasti amaterske astronomije, samo opet ostaje pitanje upotrebe velikih teleskopa.

Ali za sledeću zvezdu nije potreban veliki teleskop. Alpha Andromedae, poznata i pod arapskim imenom Alpheratz (Alferac), nalazi se na granici Pegaza i Andromede. To je čak vekovima izazivalo zabunu, pa je zvezda imala dvojnu oznaku: α And i δ Peg, i tako sve do 1930. godine. A kad već navodim arapsko ime ove zvezde, da dam i objašnjenje: zvezda je predstavljala - konjski pupak. Inače je arapska srednjevekovna astronomija najvećim delom bila oslonjena na antičke oznake, pa su Pegaz i Andromeda klasifikovani kao "konj" i "žena".

 Pupak, pardon, centralna zvezda ima magnitudu 2.06 i malog pratioca na 1.5 ugaoni minut udaljenosti. To je primetio još W. Herschell, s tim da je magnituda pratioca prilično mala: 10.8mag. Takođe je upadljiva velika razlika u boji, pa je pratioc klase G5 a glavna zvezda B8IV, u prevodu plavo-žuti par:


Vizuelni osmatrači višestrukih zvezda razliku u boji navode kao ključnu osobinu ovog para. Generalno nije potreban veliki teleskop ni veliko uvećanje za razdvajanje, minut ipo bi moglo i dvogledom, ali da bismo vizuelno najlakše uočili boju zvezde potrebno je malo defokusirati sliku. A za tako nešto je potreban što veći teleskop, budući da čim defokusiramo manja zvezda naprosto ispari iz vidnog polja.

Međutim, ovaj par zapravo nije dvojni par. Odnosno one su samo optički dvojne, tj slučajan raspored nebeskih tela u prostoru. Od Herschell-a do danas nije primećena nikakva promena u njihovom međusobnom položaju koja bi ukazivala na međusobnu rotaciju. Ali je zato pre nešto više od sto godina Vesto Slipher uočio promene u spektru glavne zvezde. Tačnije, u periodu od sto dana spektar se ciklično menjao u smislu promene radijalne brzine. Promene su veoma male ali kad se spektroskop montira na veliki teleskop (recimo onaj od 2.5m na Mt. Wilson-u) onda se dobije veoma velika rezolucija. To je i ključ merenja radijalne brzine spektroskopski: dobiti veću rezoluciju. Inače znamo da su svi teleskopi generalno limitirani što se tiče rezolucije u vizuelnom spektru; u momentu kad je atmosfera turbulentna ja mogu da računam da je prečnik vidljivih detalja oko 1.5 arcsec (u astronomiji ovo je veoma loše) a samo ponekad padne ispod jedne sekunde. Najbolji seeing mogući sa Zemlje je oko 0.4arcsec, nevezano za veličinu teleskopa. I dok je teorijska rezolucija jednog instrumenta, npr već pomenutog Hooker teleskopa 0.05 arcsec, praktična rezolucija je deset puta veća - i to u idealnom slučaju kakav se tamo desi možda jednom godišnje.

S druge strane, spektroskop je trik koji na velikom teleskopu omogućava neuporedivo veću rezoluciju; na neki način se "preskače" turbulencija atmosfere. Slipher je to znao, ceo život je posvetio spektroskopskim merenjima. Retko ko zna da je on zapravo prvi otkrio crveni pomak kod galaksija a ne Edwin Hubble. Hubble je samo kombinovao tadašnja merenja distanci galaksija sa merenjima crvenog pomaka i otkrio grubo ali konstantno povećanje pomaka sa povećanjem distanci - ostalo je samo imati petlju i napisati rad koji kompletnu dotadašnju nauku okreće naopako.
Ali to je za ovaj zvezdani sistem manje bitno. Bitno je da je Vesto Slipher 1904. uočio da se spektralne linije razdvajaju i dupliraju, zatim neke od njih blago skreću ulevo, a onda udesno, i na kraju se vraćaju u početni položaj i sve to u periodu od sto dana. Tri godine kasnije su prvi proračuni orbite pratioca bili objavljeni a mnogo kasnije (1988) je, takođe na Mt. Wilson-u, pratioc interferometrijski razdvojen od glavne zvezde.

Još 1906. godine je spektar ove zvezde okarakterisan kao čudan. Bilo je tu nekih novih linija, vrlo brzo se ispostavilo da neke predstavljaju mangan (Mn) a neke živu (Hg). Danas se ove spektroskopske osobine čak tako i obeležavaju, pa je ova klasa dobila oznaku na kraju - B8IVpMnHg.
U hemijski "čudne" zvezde (peculiar) se ubrajaju još mnoge druge zvezde koje imaju zajedničku osobinu da je sadržaj metala u njihovim spektrima neuobičajeno visok.U našem slučaju radi se o živi i manganu, a postoje i druge čudne osobine: jako magnetno polje na primer. Ili izuzetno spora rotacija oko sopstvene ose.
Sve ove nabrojane osobine dovode do levitacije težih elemenata u spoljnim slojevima, odnosno u zvezdanoj atmosferi. Pod normalnim okolnostima konvektivno mešanje onemogućava postojanje ovakvih slojeva, a osim toga i očekivano je da teži elementi tonu u dublje slojeve prema jezgru.

Dakle, glavna zvezda je B8IV, odnosno plavi hladni podgigant i ima masu od oko 3.6 Sunčeve. Pratilac je A3V što bi značilo beloplavu vrelu zvezdu glavnog niza, odnosno drugim rečima - patuljka. Pošto su obe zvezde plave po boji, jasno je da će na snimku boja ovog nerazlučenog para biti jasno plava, za razliku od svetložutog (G5) optičkog pratioca koji je na snimku smešten na 11:30h.