29.12.2017.

ĆELAVA GALAKSIJA

Kad sam, kao dete, jedne večeri švrljao gusarskim durbinom aperture 50mm po Mlečnom Putu, u jednom momentu sam uočio nešto zaista čudno. Astronomiju sam teoretski dosta dobro znao (za svoj uzrast) ali mi sazvežđa i lokacije objekata nekako baš nisu dobro išli. Ovde je bio očigledan nedostatak zvezdanih mapa, ako ne i nekog atlasa. Znao sam, međutim, da se na jugu leti, u najgušćem delu Mlečnog Puta nalazi dosta čudnih maglinica ali nisam znao šta je šta. Međutim, ovo je bilo negde s jeseni blizu zenita - ogromna mutna mrlja koja je sjajnija u centru. Posle nekog vremena i dužeg razgledanja zaključio sam da nije kometa već je najverovatnije galaksija u Andromedi. Treba imati u vidu da je držanje durbina u ruci sa uvećanjem od 20x velika vratolomija i za odraslog čoveka, a kamoli za dete od najviše deset godina, odatle i potiču sve teškoće oko posmatranja.

U suštini bio sam u pravu, mada to i nije bilo teško pogoditi. Ova galaksija se pod optimalnim uslovima može nazreti i golim okom, a to jasno govori ko je ko u Lokalnoj Grupi - M31 je gazda a mi u Mlečnom Putu možemo samo da zavidimo tamošnjim Andromeđanima. U suštini velika masa i velika gravitacija znače da ćemo imati i dosta pratilaca a u slučaju Andromede tu su svima vidljive male kuglice M32 i M110. Međutim, na nekih 7 stepeni severno od M31 se nalaze još dve satelitske galaksije koje baš i nisu stekle tako legendarni status - verovatno zato što ih nije tako lako ugurati u kadar sa M31.

Dakle, reč je o NGC185 i NGC147, dve patuljaste sferoidne galaksije (oznaka dSph) koje se unekoliko razlikuju od M32 i M110 koje su patuljaste eliptične (dE). Iako se po obliku na prvi pogled veoma malo razlikuju, sferoidne i eliptične patuljaste galaksije imaju i neke osobine koje ih razdvajaju. U prvom redu to je činjenica da se eliptične češće javljaju u gušćim galaktičkim jatima kao i u formi bliskih pratioca većih galaksija. S druge strane, sferoidne su više nalik globularnim jatima, mada su od njih najčešće za ceo red veličina veće. A i ređe - pojedine sferoidne galaksije imaju toliko malo zvezda i toliko mnogo mase da se mnogi s pravom pitaju koliko je procenat tamne materije u njima, pošto je evidentno da je to jedina objektivno bitna razlika između globularnih jata i sferoidnih patuljastih galaksija - galaksije imaju mnogo veću masu čak i ako im je prečnik isti.


Inače patuljaste sferoidne i patuljaste eliptične imaju i neke zajedničke osobine, a to je pre svega nedostatak gasa, prašine i formiranja zvezda. Za eliptične se pretpostavlja da su nastale ili stapanjem manjih galaksija u veće, ili (što je verovatnije slučaj sa M32 i M110) "kresanjem" galaktičkih krakova od strane matične galaksije oko koje orbitiraju. U potonjem slučaju ostaje samo jezgro koje je više ili manje eliptično: ćelava galaksija najprostije rečeno.

Ako imate dvogled (ili durbin, kao ja) sasvim sigurno će M31 biti interesantna meta. Međutim, ne očekujte da ćete lako uočiti M110 i M32, a naročito ne NGC147 i NGC185. Ove dve zadnje su veće po površini ali ne i po površinskom sjaju pa će tu ipak biti potreban teleskop. A i kad nađete lokaciju na kojoj je smeštena galaksija NGC147 velike su šanse da, sem možda stelarnog jezgra, tamo neće biti ničeg uočljivog. Ja, recimo, nisam čak ni to uočio, već sam samo po rasporedu okolnih zvezda znao da sam tu gde treba. Druga galaksija, NGC185, mnogo je sjajnija i samim tim lakša za pronalaženje. Vlasnici iole većih teleskopa (recimo iznad 100mm) ne bi trebalo da imaju nikakvih problema oko uočavanja ove galaksije, njeno jezgro može i da podseća na nerazlučeno globularno jato; jedini limit oko detalja može biti izmaglica u atmosferi ili svetlosno zagađenje.

Snimak gore je nastao iz 54 poluminutne ekspozicije a pošto sam imao i izmaglicu i svetlosno zagađenje - jasno je da je krajnji rezultat očigledno morao da bude vrlo skroman. Doduše, to vrlo malo ima veze sa osobinama kamere ili teleskopa, već pre svega atmosfere, ali to je već poznato. Cilj je izvući maksimum iz postojeće situacije.

Ako mislite da je to sve što se vidi, prešli ste se. Monohromatski stack je dodatno bilo moguće rastegnuti:


1) Hodge 1, 17.7mag
2) Hodge 2
3) Hodge 3
4) globularno jato, 18.0mag
5) globularno jato - kandidat, 17.0mag
6) globularno jato, 18.7mag

Paul Hogde je astronom koji je ceo svoj radni vek proveo u ekstragalaktičkoj astronomiji. Objavio je dva atlasa Magelanovih Oblaka, kao i izvršio pretragu patuljastih galaksija Lokalne Grupe. Iako je realizovao i neke egzotične ideje (tu spada lovljenje meteorske i međuplanetarne prašine u atmosferi pomoću bombardera B52) uglavnom je poznat po svom katalogiziranju HII regiona u obližnjim galaksijama - opisano je preko 13 hiljada takvih regiona.
U okviru toga su uočena i neka globularna jata u NGC147. Logično, dobila su oznaku po Hodge-u.

Na osnovu fotografskih ploča sa Kanadsko-Francusko-Havajskog teleskopa (3.6m aperture) i 2m Cassegrain-a sa Pic du Midi došlo se do nekog okvirnog spiska sumnjivih objekata u ovoj galaksiji. Pitanje da li je nešto globularno jato ili ne razrešio je spektroskop Ruske akademije nauka na njihovom šestometarskom teleskopu, i rezultati su sledeći: 5 i 6 su udaljene galaksije a sve ostalo jesu jata. Tačnije globularna jata unutar NGC147, pošto je spektroskopski osim hemijskog sastava merena i radijalna brzina. Dakle, ova jata su pokazivala istu brzinu kao uostalom i cela njihova matična galaksijica, pa je njihova priroda nesporno razrešena.

Interesantan je i odgovor na pitanje da li NGC147 i NGC185 orbitiraju jedna oko druge. Ranije se smatralo da ove dve galaksije nemaju ni teoretsku šansu da orbitiraju jedna oko druge, budući da već orbitiraju oko M31. Objašnjenje je vrlo prosto: prilikom prvog prilaska matičnoj M31 (perigalaktikon) došlo bi do cepanja njihovog sistema, odnosno bliža galaksija bi bila istrgnuta od dalje i sistem bi prestao da postoji. Prva merenja radijalnih brzina iz 1977 godine su donela odgovor da ove dve galaksije imaju isuviše veliku razliku u sopstvenom kretanju da bi bile gravitaciono vezane. Međutim, metoda koja je korišćena je bila više-manje traljava: merene su samo po jedna planetarna maglina iz svake galaksije i to metodom upoređivanja emisionih linija umesto apsorpcionih, koja jeste lakša za izvođenje ali često i nepreciznija.
Naknadna merenja su se odnosila na G8 zvezde ili na promenljive RR Lyrae. Ovde je mogućnost za grešku bila neuporedivo manja i na osnovu radijalnih brzina koje su u obe galaksije veoma slične nedvosmisleno je zaključeno da su one gravitaciono vezane. Takođe je izmerena i njihova međusobna distanca koja iznosi 11 kpc, što je još jedna jaka sugestija da galaksije međusobno orbitiraju.

Još jedan bitan zaključak vangalaktičke astronomije je proistekao iz decenija posmatranja ove dve, ali i ostalih patuljastih galaksija Lokalnog galaktičkog jata. Zaključak glasi da proto-galaksije koje su formirane na istom mestu i imaju istu masu, imaju tendenciju da se razviju u galaksije iste morfologije. Primer su naše dve NGC147 i NGC185 koje su obe patuljaste sferoidne galaksije. Ili recimo Mali i Veliki Magelanov Oblak, dakle obe nepravilne patuljaste. Ili M32 i M110, patuljaste eliptične. Međutim, da sve ne bude tako prosto pobrinule su se upravo gorepomenute NGC147 i NGC185 koje se dramatično razlikuju po sadržaju gasa i prašine - plus što jedna od njih čak ima jeretičku osobinu niske produkcije novih zvezda.

19.12.2017.

(NE)VIDLJIVA ZVEZDA

Nije retkost da se u davna (srednjevekovna) vremena astronomske kartografije s vremena na vreme uoči poneka jeres. Jeres bi ovde bila pojava koja krši crkvenu dogmu (koja vuče poreklo još od Aristotela) oko nepromenljivosti nebeske sfere - komete nisu jeres ali nove i supernove bi to svakako bile. Tako je Tycho Brahe 1572. godine uzburkao javnost jer je objavio knjigu De nova stella, koja je precizno opisivala pojavu nove zvezde koju su te jeseni zabeležili mnogi evropski posmatrači.
Doduše Tycho-u je bilo lako: dok je tih dana inkvizicija besnela i u najveće slala ljude na lomaču (sve u svemu preko hiljadu ljudi je spaljeno pod raznim, uglavnom apsurdnim optužbama) na severu je reformacija bila neuporedivo blaža prema onima koji ispoljavaju drugačije mišljenje.

Dok se inkvizicija svojim progonima u suštini trudila da striktno očuva poredak u Papskoj državi, ni John Flamsteed tih problema nije imao. Čak naprotiv - njegov posao je da kartografiše nebo u kontekstu pomorske navigacije, a znamo da je engleskoj imperiji u XVII i kasnije to bilo od krucijalnog značaja. I tako je Flamsteed bio u prilici da pribeleži nešto slično onome što je Brahe otkrio jedan vek pre toga. Bila je to zvezda 3 Cass koju ni vekovima kasnije a ni danas nikako nije moguće ponovo locirati. Doduše u njenoj blizini se nalazi veoma sumnjiv radio-izvor Cassiopeia A, ali se proračun njenog širenja nikako ne poklapa sa položajem zvezde 3 Cass. Verovatno se radi o jednostavno nepreciznosti samog Flamsteed-a, mada je čudno da čovek sa kvadrantom bude neprecizan kad je posao Kraljevskog astronoma jednostavno da bude po svaku cenu precizan.

Sam Flamsteed je bio krajnje zabrinut za svoju naučnu reputaciju za slučaj da se otkrije i najmanja njegova greška, makar i nenamerna. Zbog toga je ceo svoj radni vek proveo u opsesivnom proveravanju rezultata svojih posmatranja, pa je izostalo objavljivanje toliko željenog atlasa - objavljen je tek nakon njegove smrti. Ovi čudni fenomeni sa zvezdama kojih čas ima a čas nema svakako su bili jedan od glavnih razloga zašto je Flamsteed oklevao sa objavljivanjem atlasa. Drugi takav fenomen je bila zvezda koju je Bayer označio kao x Cygni (chi - čita se hi) i koju je ubeležio kao zvezdu četvrte magnitude. Flamsteed je tu zvezdu označio kao 17 Cyg, belu zvezdu pete magnitude. Budući da je tačno jedan stepen južno prava zvezda x Cygni, jasno je da je Flamsteed gledao u momentu oko minimuma, jer - očigledno je da je x Cygni promenljiva.


Naravno da je nepromenljivost nebesa kao dogma otišla u paramparčad tih godina - Gottfried Kirch je dobrim delom zaslužan za to. On je, prateći situaciju oko Novae Vulpeculae (zvanično prva nova zabeležena u istoriji, prethodno su uočavane supernove), u junu 1686.g. primetio da se Bayer-ova x Cygni ne može detektovati. Nastavio je da osmatra taj sektor i u oktobru iste godine ponovo uočio zvezdu magnitude 5. Vremenom je odredio period promenljive: 404.5 dana.

Danas se mi skoro u potpunosti slažemo sa njegovim procenama oko perioda (uzimamo 408 dana), s tim da je i sam Kirch napomenuo da periodi variraju u dužini. Takođe nema jasnog pravila oko maksimalnog sjaja - sve između 4.0 i 6.0mag je uobičajeno, mada maksimum ponekad izlazi i iz tog opsega. Minimum je obično između 11 i 14mag.
Ovo su prilično velike oscilacije čak i za jednu dugoperiodičnu promenljivu. U pitanju je Mira tip promenljive čiji sjaj više ili manje haotično osciluje za oko 1500-10 000 puta u proseku. Takođe je zanimljivo da je njen prečnik najveći blizu minimuma (prosečan čovek bi mislio da je obrnuto) dok su sjaj i temperatura u minimumu, logično, minimalni. Posledično, možemo pretpostaviti a to je i potvrđeno da je njen prečnik zapravo najmanji mesec dana pre maksimuma. Ovo je potvrđeno interferometrijom, gde je izmereno da prečnik šeta od 19 do 26mas.

Spektralni tip ove zvezde je padao u M klasu u XIX veku. Tada se spektar merio samo na najsjajnijim zvezdama, dakle ovde u maksimumu, i zaista bi se reklo da x Cygni može da se nađe na kraju M klase ali danas je upravo iz razloga lakše diferencijacije uspostavljena S klasa. Unutar te klase dominira cirkonijumska apsorpciona linija (ZrO). Dakle, x Cygni šeta od S6 do S9, a ponekad u minimumu se desi da bude i S10 - za ovu poslednju kategoriju je x Cygni jedini primer na nebu.

Pošto je ovo snimano polovinom septembra, dakle oko mesec dana pre zvezdinog maksimuma, moglo bi se reći da je njen prečnik na minimumu. Upravo u tom momentu je karakteristično da počinje eksplozivni porast sjaja koji za mesec dana iznosi prosečno oko 4-4.5 magnituda. Ja nisam bio u prilici da snimam porast sjaja, jesen je potpuno nezahvalna za astrofotografiju zbog oblaka, ali ako sve bude kako treba u maju sledeće godine imaćemo minimum. Biće to lepa prilika da se ponovi ovaj isti kadar.

13.12.2017.

PRIČA O NESREĆNOM KOČIJAŠU

Po jednoj verziji on je bio sin boga Heliosa. Po drugoj njegov otac je bio Apolon, a uzrok te zabune je verovatno bila činjenica da je u trećem veku p.n.e. religijskom revizijom ovo božanstvo objedinjeno u Apolo Helios.
Bilo kako bilo, on je bio - kao i svaki dečak - fasciniran svojim ocem. Naročito kad je od majke saznao da je otac zapravo božanstvo Sunca lično. Otišao je kod oca i zatražio dokaz da je on njegov sin. Otac se zakleo da će mu ispuniti bilo koju želju kako bi to dokazao, a onda je dečak zatražio da na jedan dan upravlja očevim Sunčevim kočijama.

I ništa nije vredelo. Apolon je pokušao da odvrati sina od te avanture ali to je bilo nemoguće... Čak ni Jupiter nikad nije vozio usijanu kočiju čiji konji bljuju vatru - jer nije smeo! Međutim, otac se zakleo u reku Stiks da će želju ispuniti i tako je moralo biti.
Dao je sinu u samu zoru nekoliko saveta, objasnio da konji znaju put ali i da on mora paziti na pravac. Treba po svaku cenu leteti visoko da se planine ne bi upalile, ali i izbegavati zvezdanu sferu. Naročito Bikove rogove, Strelčevu strelu, Škorpiju i Raka. Čak je i sam Apolon-Helios vozio kočiju sa svakodnevnim strahom, strmoglavljujući se u more na zapadu.

Dečak se zvao Phaethon. To se kod nas različito čita, od Feton (ljubitelji WV-a) preko Faeton do Fajeton. Čini se da je poslednje tačno, budući da Grci pišu Φαέθων. Ali, da preskočimo fonetiku, interesantno tek sledi.

Sunčeve vratnice su se otvorile, kočija je poletela vetikalno i dečak se prenerazio, ispustivši uzde. Konji su osetili da je kočija prazna i da nemaju kontrolu, pa su još više pojurili. Pritom su skrenuli s puta naniže, paleći afričke šume i pretvarajući Saharu u ogromnu pustinju. Ljudi koji su se tamo zatekli, Nubijci i Etiopljani, opekli su svu svoju krv ispod kože i od tad su tamne puti. Mnoge reke i jezera su trenutno isparili a Zemlja je plakala i preklinjala Jupitera da nešto učini.

Protiv svoje volje Jupiter je izašao na brdo i jednom jedinom munjom pogodio krivca. Kočija se razletela a nesrećni kočijaš je s neba pao u svoju smrt, u reku Eridan.

Ovo je sve preuzeto iz Ovidijevih Metamorfoza. Da pređemo na astronomsku tematiku: početkom osamdesetih godina prošlog veka je lansiran satelit IRAS. Bila je to jednotonska šklopocija koja je nosila RC teleskop aperture pola metra, hlađen helijumom. Za deset meseci trajanja misije, za toliko je bilo helijuma, celo nebo je skenirano četiri puta i to je omogućilo kasniju analizu koja traje i danas. Otkriveno je oko 350 hiljada radio-izvora od kojih se veruje da jednu petinu predstavljaju galaksije koje masovno produkuju zvezde. Osim toga, projekat IRAS je doveo do otkrića tri asteroida i šest kometa.

I prvi asteroid koji je otkriven teleskopom iz svemira je otkrio upravo IRAS. U pitanju je bio 1983 TB za koji se kasnije ispostavilo da pripada Apolo grupi asteroida, po njihovom prvootkrivenom članu 1862 Apollo. Njihova fundamentalna osobina je da prividno seku Zemljinu putanju oko Sunca, mada to ne mora nužno da dovede do kolizije. Poenta je u tome da je kosmos trodimenzionalan i da su sve te putanje zapravo jako nagnute pod nekim uglom u odnosu na ravan Sunčevog Sistema. Drugim rečima asteroid koji prividno u dve ravni seče našu putanju zapravo može da prođe daleko "iznad" ili "ispod" nas i da nikad ne dovede do sudara.

Ovo nebesko telo, kasnije zvanično nazvano 3200 Phaethon, ima mnogo razloga da nosi to ime. Pripada kao što je već rečeno Apolo familiji asteroida a i od svih njih ubedljivo se najviše približava Suncu: perihelion je samo 0.14 A.J. (polovina Merkurove distance od Sunca) a aphelion 1.27 A.J.


U momentu dok sam snimao region gde bi se 3200 Phaethon trebao pojaviti, naravno simbolički usred sazvežđa Kočijaša (Auriga), procene njegove magnitude su bile oko 12.8. Nekoliko grešaka sam standardno napravio, bez toga astrofotografija nikako ne ide, mada nisam nezadovoljan. Bolje ja da izgrešim, to ćemo da opeglamo nekako i dobiću kakav-takav rezultat, nego da se pokvari nešto od opreme - te večeri onda ništa nema od snimanja. 
Dakle, prvo sam na početku večeri (ispravno) fokusirao a onda zaboravio da proveravam fokus s vremenom. Kako se teleskopski tubus hladio (bio je mraz) dolazilo je do nejednakog skupljanja staklenog ogledala i metalne cevi teleskopa. Svaki osnovac iz fizike zna da se ovi materijali različito šire i skupljaju s promenom temperature, ali eto, meni je provera fokusa nekako promakla. Osim toga fokusirao sam zvezdu oko centra a kasnije se ispostavilo da je fotoaparat u T2-ringu stajao malo ukoso. Ovo sam mogao da uočim da sam pregledao ćoškove, ali ne - ja sam gledao fokus samo u centru. Opomena, dakle.

Posle 40 minuta snimanja pregledao sam i obrisao greške u vođenju, i ostao sa 46 poluminutnih snimaka. Praktično 50% snimaka je odbačeno i ovo je uobičajen rezultat za nevođenu montažu, naravno, u zavisnosti koliko je ko tolerantan na izdužene zvezde. Ovo nije bio posebno težak objekat, zapravo nije bio težak uopšte, pa sam stoga mogao malo da se posvetim estetici i da pobrišem pola snimaka.

Međutim, kad sam kasnije obrađivao snimljen materijal u Irisu dobio sam - ništa. Ni traga ni glasa od asteroida. Ja zapravo i nisam znao kako bi isti trebalo na snimku da izgleda. Znam samo da bi u najbližem prolasku pored Zemlje Phaethon trebao da ima brzinu od preko pola uglovnog minuta za minut, to je ceo prečnik Jupitera u minutu; ali pet dana pre toga njegova uglovna brzina je bila meni nepoznata. Verovatno bi na snimku objekat ispao kao mala crtica, ali kolika - to nigde nije pisalo pa da izračunam. Međutim, na stack-u, kao što rekoh, nije bilo ničeg. Mozgao sam šta bi i kako moglo da predstavlja problem i setio se: standardni način stekiranja Irisa je kapa-sigma-tandara-mandara... U osnovi taj algoritam je zamišljen da obriše avione, meteore, kosmičke zrake i hot-piksele koje nije skinuo dark-frejm. Dakle, asteroid je tu negde ali se pomera i Iris ga uporno briše i to je dobar znak.
Ponovio sam stacking sa jednostavnim aritmetičkim sabiranjem (Procesing > Add a sequence) i asteroid se pojavio u donjem desnom uglu. Obeležen snimak:


Zvezde levo su magnitude 6.8 i 5.9mag. Budući da sam na stack-u malo pojačao boje hteo sam da vidim da li je obrada odvukla balans boje u neku stranu. Dok sam pregledao manje zvezde sve se uklapalo, kakve su boje u realnosti takve su bile i na snimku. Međutim, 38 Aur je spektralne klase K0III. To bi značilo da je u pitanju klasa K (žuto-narandžasta), 0 znači da je najtoplija u klasi (oko 5200K) i III označava običnog giganta. Sudeći po limun žutoj sa slike to je u potpunosti pogođeno.
Međutim, donja sjajna zvezda, 39 Aurigae, je označena kao F3V. To znači čisto bela zvezda, temperature oko 6600K koja je na glavnom nizu. Kako sam i šta omanuo pa je ona kod mene plava - ne znam. Moguće je da postoji neka vrsta obojenosti rubova i to svakako pre ima veze sa optikom teleskopa nego sa fotoaparatom - mada mnogi objektivi pokazuju obojenost periferije kad se pritegnu. Moram da napomenem da sam 3 ili 4 puta slajder za saturaciju digao za 30-40% tako da je zapravo ovo veoma, veoma podignuta saturacija. Drugim rečima verujem da bi se većina apohromata raspala na tom testu kad je newtonian povukao rubove u plavo - zna se da su reflektori (bar što se tiče vernosti reprodukcije boja) praktično superiorni u odnosu na sve ostale tipove teleskopa.

A možda sam naprosto preterao sa saturacijom, možda je to trebalo manje nagaziti. Ali senzor je definitivno zabeležio plavu boju. Dokaz je činjenica da kad na osnovu 39 Aur stavim gray-point slika postane kompletno crvena. Dakle, to nije greška u obradi i nikako ne može da bude belo (tj sivo).

Dalje, asteroid može da se pogleda izbliza. Monohromatski stack je ovde linearno obrađen i, iako nisam imao volje da merim magnitudu, sjaj se može okarakterisati kao neujednačen.


Ovo je snimljeno blizu ivice kadra pa je koma prilična. A možda i distorzija - pitanje je koliko je aparat stajao pravilno u T2-ringu. Osim toga vidi se čak i minimalno vinjetiranje koje je već korigovano fletom, kao i mnogo šuma.

Skoro sve ovo nabrojano moguće je rešiti pomoću male čarolije u PS-u: otvori se opcija curves, izabere pomoću CTRL + levi klik neko neutralno mesto neba bez zvezda, i onda se levo i desno od te kontrolne tačke krivulja namesti kao na slici:


Ovim je u potpunosti narušena linearnost snimka pa nije moguće ništa meriti, ali ja sam to u startu otpisao. Rezultat:


Ovde se sad mnogo bolje uočavaju oscilacije u sjaju asteroida. Dobar deo putanje su prazne crtice jer su ti snimci izbačeni zbog greške u vođenju, ali i oni snimci koji su ostali pokazuju blago nejednak sjaj. Razlog se rotacija asteroida i njegov nepravilan oblik: period rotacije je tri ipo sata. Asteroid se kreće na snimku u pravcu nagore i jasno je da se njegov sjaj povećava, sasvim sigurno usled rotacije a ne drugih razloga. Oscilacija u ukupnom sjaju za vreme jedne rotacije asteroida je 0.4mag.

Još ponešto o samom nebeskom telu. Ova prepržena stenčuga prečnika 5km je autor meteorskog roja Geminida koji se svake godine javljaju polovinom decembra. To je, osim Kvadrantida, jedini meteorski potok koji nije nastao od komete. 
A sličnosti između Fajetona i prosečne komete je prilično upadljiva. Pre svega o tome svedoči putanja asteroida koja je veoma izdužena odnosno eliptična. To onda znači da u jednom momentu asteroid prilazi jako blizu Sunca i da na njemu u tom momentu površinska temperatura raste na preko 600C što je dovoljno da olovo proključa i da se aluminijum razmekša kao sir za topljenje. Svaka vrsta materije koja ne može da izdrži tu temperaturu ispariće i danas se smatra da je Fajeton zapravo mala spržena lopta sastavljena iz šupljikavih ugljeničnih stena. Ako je nekad bio kometa, a verovatno jeste, usled mnogobrojnih prolazaka pored Sunca prepržio se dovoljno da više nema rep prašine i gasova. I sve što je bilo u tom repu danas su - Geminidi.

Bilo kako bilo, za 24h od momenta pisanja će Geminidi i 3200 Phaethon biti na svom vrhuncu. Pošto jasno vidim da će biti oblačno, normalno, ipak mi je drago što sam snimio malog nevaljalog kočijaša jer će idući (bliži) prolaz pored naše planete biti godine 2093. Nadam se samo da on nikad neće, kao u onoj priči, pasti na Zemlju. Poslednji isto takav preprženi hondrit koji je pao, bio je doduše nekoliko puta veći, udario je u Jukatan.