11.09.2017.

TAČNO U PODNE

Krajem avgusta i početkom septembra se videlo da se veća grupa pega polako kreće prema centru Sunca. Tačnije, grupa pega nazvana region 2673 se uopšte ne kreće, stoji u mestu, ali Sunčeva rotacija ih prividno pomera. I tako smo dočekali da se pege grupišu prividno oko centra Sunčevog diska gledano sa Zemlje.
To malo podseća na lagano pomeranje cevi kolta u pravcu Gerija Kupera. Čekalo se samo da neko da znak za opaljivanje.

I to se i dogodilo u podne po Griniču (12:02UT) 6. septembra.

Solarne erupcije u okolni prostor u svojoj suštini mogu da se definišu samo kroz dva pojma: CME ("koronalno izbacivanje mase") i solar flare (nema tačnijeg prevoda od "blesak", ili možda "provala sjaja"). U prvom slučaju (opisano ovde) sam naziv kaže da se radi o izbacivanju mase odnosno materije, premda je to skoro stoprocentno namagnetisana plazma - elektroni i protoni. Brzine su male, u proseku oko 400km/sec.
U drugom slučaju je u pitanju praktično to isto, elektroni, protoni i joni, ali ubrzano skoro do brzine svetlosti. Pritom te čestice emituju elektromagnetno zračenje praktično kroz ceo elektromagnetski spektar i ta radijacija zajedno sa tim česticama zapravo predstavlja flare. Naravno da kad kažemo "ceo elektromagnetski spektar" zapravo pod tim podrazumevamo i rentgenske zrake, i radijaciju, i radio-talase, praktično najveći deo onoga što u svojoj osnovi nije vidljivo ljudskim okom. Tačnije flare praktično nije ni moguće uočiti u vidljivom opsegu - Sunce u trenutku erupcije ostaje sasvim isto čoveku koji je na Zemlji.
U suštini ako se maksimalno uprosti po cenu manje precizne definicije (fizičari se, naravno, nikad ne bi složili sa ovolikim uprošćavanjem): ovo prvo (CME) je malo više materija a ovo drugo (flare) malo više radijacija.

Mehanizam erupcije i kod flare-a i kod CME je isti - magnetska rekonekcija (opisano ovde). Međutim, posledice po našu planetu su takođe potpuno iste - oba ova fenomena uzrokuju geomagnetske oluje i auroru u blizini magnetskih polova.

I tako smo u podne zabeležili erupciju (flare) klase X9.33. Ove eksplozije se dele na klase A, B, C, M i X; s tim da je poslednja klasa najjača. Dalje se X klasa deli na 9 potklasa od kojih je svaka naredna duplo jača od prethodne. U principu novije podele mogu da X klasu prošire na X10-X19 a to su veoma veoma jake erupcije.
Iako je ovo najjača eksplozija u ovom 24-om ciklusu Sunčeve aktivnosti, nikako nije nešto najjače što Sunce može da nam priredi. Međutim, ova erupcija je svakako najjača od onih koje su bile usmerene prema nama u poslednjih 12 godina. Tačnije, ovo nije neka posebna pucnjava ali je problem što je revolver okrenut tačno prema šerifu.
A flare ove klase je u principu praćen CME, i oblak vrele plazme je stigao na Zemlju ujutru 8. septembra. Kod nas je to bilo tek početak dana (06:00UT) tokom koga je Kp indeks konstantno bio oko 8. Ta vrednost se zadržala sve do ponoći a moj zadatak je bio da pokušam da snimim auroru odavde iz centralne Srbije.

Pripreme su bile uobičajene: prognoza kaže da ću oko 21-23h imati dvadesetak procenata visoke oblačnosti. Iako taj procenat ne deluje mnogo postoji mogućnost da se pločasti altostratusi i altokumulusi u visokom sloju prividno "sastave" prema horizontu i onemoguće pogled prema donjih pet stepeni iznad severnog horizonta. Dalje, astronomska prognoza kaže da će skoro pun Mesec (92%) praktično onemogućiti snimanje bilo kakvih tamnih struktura, to je težak udarac ali dobro. I na kraju je trebalo naći dobro mesto odakle se lepo vidi sever.
Svi znaju da se centralna Srbija završava na severu Beogradom i da je to jedan veliki izvor LP-a. Međutim, ako krenem malo istočno u pravcu južnog Kučaja - Beograd se izbegava, severno su velika nenastanjena područja Beljanice i severnog Kučaja, delovi Banata i Rumunije itd. Uglavnom, iz malog mesta Ravna Reka pogled prema severu je najoptimalniji mogući - svetlosnog zagađenja prema severu praktično nema.

Odabrao sam mesto na periferiji sela, odmah pored starog okna rudnika koji je napušten pre verovatno... Ne znam - pola veka? Za više detalja pogledati knjigu ili film Petrijin Venac čija se radnja dešava upravo na tom mestu.


I sad vam je jasno zašto je jedno od par najtamnijih mesta u Srbiji zapravo veoma nepodesno za opservatoriju. Tamo zapravo skoro nikad nije vedro.
Svuda je te noći bilo oblačno ali ovde je to bilo posebno izraženo. Tačnije gdegod da krene vazdušna masa - preko južnog Kučaja će preskakati, kao preko neke barijere i šanse da tu postoje usidreni oblaci su naprosto najveće u istočnoj Srbiji. A ja sam na to potpuno zaboravio, tako da ništa od aurore. Mogu samo da vam predstavim noćne pejzaže. Odnosno jednu interesantnu tehniku kod noćnih pejzaža: light painting (mada verujem da većina fotografa zna sve o tome).


Uzmimo kao primer ovaj gore snimak od 30sec izlaganja, ISO 800 i f2.8. Zgrada je upadljivo tamna, premda je sa desne strane osvetljena punim Mesecom. Potrebno je rasvetliti pročelje blicem ili nečim drugim a 30sec nam daje dovoljno vremena da to natenane realizujemo. U mom slučaju to je bila ručna lampa:


Sad je neuporedivo bolje, mada se primećuje velika razlika u boji svetla. Pozadina je podešena na 4400K što je lampu oteralo u plavo. Rešenje je da se stavi novi layer u kome bi WB bio specijalno podešen za lampu (negde oko 7-8000K, ne sećam se tačno) i onda se to vrlo prosto maskira:


Razlike su suptilne ali vidljive. Osim toga, na ovaj način možemo da sklapamo iz dva sloja sa različitim WB za svaki, i druge kadrove. Primera radi ovde je prednji plan (konstrukcija ulaza u jamu dubine ko zna koliko) osvetljen lampom u potpunosti, pa je WB bio 7-8000K, dok su prozori ostali na 4500K:



I na kraju nešto o onome zbog čega sam došao. Ne da aurore nije bilo od oblaka, već i da je bilo vedro mislim da apsolutno ništa ne bih uhvatio zbog punog Meseca. A i da nije bilo Meseca u obzir bi došli samo eventualno najviši slojevi atmosfere sa crvenkastim odsjajem zbog ekscitacije kiseonika na 630nm. Na manjim visinama (počinju od 90km pa naviše) dominantnija je zelena boja zbog jonizacije takođe O2 ali na 557.7nm. Takođe ovde igra ulogu sudar azota sa kiseonikom koji takođe rezultuje zelenom izmaglicom. E ali pošto koncentracije kiseonika naglo padaju ispod 100km visine, mi zbog toga vrlo često možemo da vidimo zavese aurore koje su sa donje strane iskidane.

Tačnije to može da vidi neko ko nema ovoliko oblaka na nebu, pun Mesec, i ko je možda malo severnije. Ja mogu samo da zabeležim crvenkasti odsjaj na oblacima u daljini - a to svakako nije aurora već LP.


Нема коментара:

Постави коментар