26.05.2017.

DVE PROLEĆNE KOMETE

U principu veoma često se dešava da na nebu imamo nekoliko kometa. Da to sve budu vizuelno atraktivne, vidljive dvogledom ili golim okom - to se baš retko dešava. A da obe komete budu u kadru, to je potpuni kuriozitet. Ja, naravno, nisam bio te sreće i morao sam da se zadovoljim snimanjem dve komete koje su sasvim prosečne u dvogledu, nikako spektakularne. Ipak se legendarna 2014 neće skoro ponoviti.
Snimljeno je 6 snimaka na 17mm i dužine izlaganja 30sec, naravno sa tripoda. Za ovakve brzinske izlete idealan je tripod i tehnika stekinga - mada je najbolji ipak astrotracker. Pošto isti košta skoro kao moja plata, jasno je da će ipak poslužiti malo kvalitetniji tripod (koji nije ništa jeftiniji, ali je bar univerzalna i višestruko korisna fotografska alatka). A postavljati veliku teleskopsku ekvatorijalnu montažu da bi se fotografisalo objektivom, to je otprilike 45min montiranja (i isto toliko razmontiranja) i to u najboljem slučaju i ukoliko ništa ne pođe nizbrdo.


Tamron 17-50 na 2.8 jeste malo slabijih performansi u uglovima, ali na nebu dobar deo degradacije performansi otpada na neprecizno stakiranje u PS-u. Tačnije svaki kadar sam morao ručno da rotiram i pomeram i verovatno se tu potkrala i neka greška od možda piksel-dva u tih šest slojeva. To se na kraju akumulira i upadljivo degradira sliku u uglovima, pošto ja bez problema centriram sliku u centru.
Dosta tamno nebo severne Beljanice u pozadini daje šanse da se uoči i airglow u levom delu kadra.
Dakle, u levom uglu: 41P Tuttle-Giacobini-Kresak, aktuelni šampion (9.5mag, prečnik kome 9 minuta). U desnom uglu izazivač: C/2015 V2 Johnson (8.7mag, 4.7 minuta).


Ove vrednosti magnitude i prečnika treba uslovno shvatiti pošto se odnose na polovinu maja, a snimano je krajem aprila (recimo da je tad koma bila većeg prečnika i magnituda veća kod 41P).
Postoji i drugi pristup za lenštine. Naprave se snimci pedeseticom sa tripoda i onda, budući da je žižna daljina malo veća, distorzije neuporedivo manje i sveukupno geometrija manji problem - odradi se steking u nekom od programa koji to regularno rade. Ja sam koristio Iris, mada uz malo više pažnje oko curves i balansa boja to isto može i DSS.


Sve u svemu, 29 snimaka po deset sekundi svaki,  f2.8, ISO1600 daju nepuna pet minuta. Uz blendu 2.8 to uopšte nije malo kao što se čini, ali ovde nije poenta u blendi već u maloj žižnoj daljini koja daje i malu aperturu. Već je poznata stvar u astronomiji da krajnja magnituda zavisi isključivo od aperture, i zato malo tamniji objekti kao što su galaksije i komete ne blistaju baš kao što bi se na prvi pogled očekivalo. S druge strane, svi ti objekti u teleskopima izgledaju mnogo bolje - upravo zbog veće aperture. I zato Mlečni Put sa nekim širokougaonim objektivom tipa 10mm žižne daljine nikad ne može da bude ni približno dobar kao panorama Mlečnog Puta sklapana pedeseticom - pedesetica ima 18mm aperture na f2.8 a neki hipotetički 10mm f2.8 ima 3.57mm. Na stranu što većina širokougaonih za krop počinju od f4.5, to daje herojskih 2.2mm rupicu kroz koju možete da snimite graničnu magnitudu od... možda 6-7.

U donjem delu snimka se vidi Vega i najveći deo sazvežđa Lire. U gornjem delu kadra je zelenkasta maglinica, kometa 41P. Obeležen položaj:


Istini za volju, položaj obe komete se do polovine maja malo promenio ali i njihov međusobni odnos. Tako je 41P izgubila i u prečniku i u sjaju i na kraju je jedva vidljiva na snimku pedeseticom. Ukupno 23x10sec, f2.8:


Da ne znam položaj na ovom snimku, ni ja ne bih pronašao kometu, toliko je izgubila sjaj.


Нема коментара:

Постави коментар