31.01.2017.

REFRAKCIJA I DISPERZIJA

U potrazi za nečim astronomski interesantnim jedne januarske večeri našao sam se na desnoj obali Morave, odakle su se lepo videli mlad Mesec i Venera.


Moji drugari fotografi iskidali bi se od smeha jer nisam izbacio iz kadra granu dole desno, ali dobro, kadrirati u skoro potpunom mraku, i još kroz CPL je veoma teško. Grešku sam video tek kući.

Pretpostavio sam da na Moravi plove sante leda koje bi možda bile fotogenične, to je relativno redak prizor, ali leda je bilo vrlo malo. Zapravo santi jeste bilo ali tamo gde ih je bilo bilo je nedostupno za fotografisanje.



Prilika za fotografisanjem sjajnih planeta ima napretek. Ovog puta su Mars i Venera relativno blizu na nebu, ali i u prostoru (Venera je trenutno od nas udaljena 82 miliona km, a Mars 275), obe planete su blizu tzv zapadne elongacije, odnosno nalaze se se na istoj strani Sunčevog Sistema - levo od zalazećeg Sunca gledano sa severne zemaljske hemisfere.

Sledi još jedan snimak Tamronom, a onda dva Canonom 50 1.8.
Na svim fotkama se vide, odozgo nadole Mars, Venera i Mesec, a na trećoj je označen položaj Neptuna koji je isuviše taman za ovako svetlo nebo. Neptun naime ima magnitudu 8.0, ako ćemo baš iskreno - vide se dva nešto svetlija piksela, ali niti je Neptun nešto bitan niti redak prizor, pa ćete ovog puta biti uskraćeni za dotična dva piksela.

S druge strane, oblik i boja Marsa i Venere su pod uticajem pesničke slobode i pravca zvanog romantizam, pretrpeli značajne promene u procesu obrade.
Eufemizam za nadrealizam.




Ali šta je to što najviše smeta astronomima, ako izuzmemo oblake? Turbulencija, naravno. A u sklopu nje i dve fizičke pojave koje degradiraju sliku i otežavaju merenje položaja, a to su refrakcija i disperzija.
Mada nemaju neke konkretne veze jedna s drugom, obe ove pojave nastaju usled činjenice da se atmosfera, odnosno jedan njen isečak ako posmatramo presek iz profila, ima osobinu da se ponaša kao prizma. Odatle proističu i sličnosti efekata koje ove fizičke pojave izazivaju.

Refrakcija je lomljenje svetlosnog talasa u atmosferi koje se manifestuje kao "podizanje" snimljene slike astronomskog objekta u odnosu na stvarni položaj. Drugim rečima, ako pogledate zvezdu na samom zapadnom horizontu, gledate u njen lik koji je zapravo iznad njenog stvarnog položaja, zvezda je u međuvremenu potonula ispod horizonta. Isto važi i za zalazak/izlazak Sunca, Meseca i ostalih nebeskih tela.
Kako objasniti devojci da je najromantičniji zalazak Sunca zapravo gotov a da još nije ni počeo?
Eto sa kakvim problemima se sve suočava mladi poznavalac fizike i srodnih nauka.


Na snimku se vidi četvorominutni put Sirijusa koji upravo izlazi na jugoistoku. U momentu početka snimanja Sirijus se nalazio na 7 stepeni visine nad horizontom. Pošto refrakcija jako zavisi od visine objekta nad horizontom, nadmorske visine, pritiska u hPa, temperature, postojanja slojeva vazduha različitih fizičkih karakteristika, moglo bi se reći da je određivanje refrakcije poprilično težak posao. Zapravo sve je teže kako se ide ka horizontu; izmereni rezultati mogu prilično da odstupe od formula. Zato se grubo računa da je refrakcija na horizontu 34 ugaonih minuta a za našu visinu od 7 stepeni iznosi 7.5 minuta.

Na sledećem snimku je desno od vertikalne crte obeleženo zelenim zaobljenim kvadratićima koliko iznosi atmosferska refrakcija za datu visinu. Drugim rečima, možete smatrati da je položaj Sirijusa na tim visinama u realnosti niži za vrednost zelenog kvadratića.


Refrakcija je generalno bitna za merenje položaja nebeskih tela, ali je najbitnija bila kroz istoriju pomorstva. Budući da refrakcija na samom horizontu može da trpi značajne oscilacije u zavisnosti od meteoroloških parametara, dolazilo je do čudnih nepodudarnosti u izmerenim vremenima izlaska i zalaska Sunca i Meseca. A te vrednosti su bile jako bitne za navigaciju.

Treba pomenuti da je refrakcija objekata, pre svega Sunca na horizontu uzrok mnogih optičkih fenomena koje se grupno zovu miraž (od francuske reči mirage i latinski mirari što znači gledati, čuditi se). Sva ta optička čudesa mogu biti gornji miraž (potreban je sloj inverzije, tipično za polarne regione), donji (tipično u pustinji) i fatamorgana (jako brza kombinacija gornjeg i donjeg miraža, faktički distorzija posmatranog objekta koja se brzo menja u realnom vremenu).

Mislite da su ove klasifikacije dosadne i beskorisne?
Da su išta o tome znali grešni učesnici Barencove treće ekspedicije pre 400g, ne bi se radovali pre vremena. Naime, bili su prinuđeni da zanoće u arhipelagu Novaja Zemlja (ruska polarna teritorija, poznata i kao poligon za Tzar bombu) a zanoćiti u tim predelima znači biti zarobljen i čekati pola godine da se Sunce ponovo pojavi. Pošto su očekivali ponovnu pojavu Sunca u tačno određeno vreme - ispostavilo se da je Sunce poranilo dve nedelje. A onda se ispostavilo da nije poranilo, već se približavalo horizontu a refrakcija je učinila da izgleda kao da je svanulo.
Efekat se i danas zove efekt Novaja Zemlja i manifestuje se kao višestruke horizontalne trake jedna preko druge na horizontu. To je zapravo iskrivljena slika Sunca usled slojeva inverzije i osnovna razlika između ovog efekta i klasične refrakcije širom sveta je u intenzitetu refrakcije. Videli smo da je Sunce na horizontu u refrakciji od 34 ugaona minuta, znači nešto više od pola stepena. Međutim u slučaju efekta Novaja Zemlje (i generalno u polarnim predelima) refrakcija iznosi mnogo više - od dva do pet stepeni, i eto kalendarske zabune Barencove ekspedicije.

Drugi efekat koji se ovde vidi je disperzija. U strogo teoretskom smislu reč je o razlaganju svetlosti na osnovne boje prolaskom kroz tzv disperzivni medijum. Disperzivni medijum može biti bilo koje optičko telo, recimo sočivo, prizma ili - atmosfera.
U suštini disperziju možemo definisati i kao hromatsku aberaciju atmosfere. U pitanju je razlaganje svetlosti na osnovne boje, refrakcija različitih frekvencija svetlosti je različita pa se tako boje u spektru pomeraju svaka ka svojoj poziciji.


Ovo je uvećan isečak snimka Sirijusa gde vidimo da zvezda u donjim delovima atmosfere ima veće oscilacije u boji. Naravno da objektiv EF 50 1.8 II nije optički biser što se tiče hromatske aberacije, ali je ovde na blendi f6.3 više nego sposoban da zabeleži razliku. Takođe ovde postoje još dva efekta: scintilacija (treperenje sjaja ali ne i promene u boji zvezde) i ekstinkcija, s tim što ekstinkcija objašnjava zašto je zvezda dole levo crvenija nego gore.

Disperzija je mnogo širi pojam u svemiru i nije samo vezan za našu planetu i atmosferu. Emisija pulsara se odvija na veoma širokom opsegu radio frekvencija, a ono što mi primećujemo je da visoke frekvencije redovno pristižu ranije od niskih frekvencija. Ovo je takođe disperzija, ovog puta zbog interakcije sa jonizovanom međuzvezdanom materijom, odnosno sa uglavnom slobodnim elektronima.

Eto, jedna od zanimljivih stvari koje se mogu videti u sumrak su i sateliti. Nisam stigao da reagujem, ali oko 17:45h januara 30. baš dok sam se pakovao nakon snimanja svega ovog, imao sam čast da vidim kako se ISS ukršta sa nekim satelitom - ISS odlazi nakon toga istočno a satelit južno.
Ispostavilo se da je u pitanju bio segment rakete Vostok 8A92M koja je bila derivat prve interkontinentalne balističke rakete R7. Dotični Vostok je poslužio za lansiranje meteorološkog satelita br.10 iz porodice Meteor-2; orbita ovog tela rakete je 733x886km, dakle skoro duplo iznad ISS - znam da mi je prva misao u tom momentu bila koliko li je razdvajanje između orbita i koliko su (male) šanse za sudar.

A da sam imao montiran aparat ili malo brže reflekse mogao sam da imam ludu fotku. Ili barem da sam prethodno pogledao na heavens-above.

23.01.2017.

STIŽE NAM KOMETA 2P/ENCKE

U drugoj polovini prošlog veka radni konji astronomskih opses... pardon, opservatorija širom sveta su bile Šmitove kamere. To su bili teleskopi koje je tridesetih godina predložio B. Schmidt, optičar i konstruktor teleskopa. Rođen u Rusiji, danas je to Estonija, bio je Nemac po poreklu.
Ideja je bila savršena: sferno ogledalo (relativno lako za napraviti), i korektor u obliku asferične površine sočiva, danas poznat kao Šmitov korektor. Pritom ovaj teleskop je mogao da se napravi da bude veoma brz, tipično f2-3, i bio je korigovan za četiri osnovna tipa optičkih aberacija: komu, astigmatizam, sfernu aberaciju i distorziju. Jedino što je preostalo je jaka zakrivljenost polja ali i tu je gos'n Šmit imao genijalnu ideju.

Zakrivljeno polje traži zakrivljen detektor. I tako je rusko-estonsko-nemački genije shvatio da se film može zakriviti vakuumom, fotografske ploče već nije bilo teško adekvatno zakriviti. Rezultat je astrofotografska revolucija: vremena snimanja su se jako skratila i bilo je moguće za veoma kratko vreme pokriti velike površine neba. Pretrage neba u potrazi za kometama, asteroidima i novama su mogle sistematski da se vrše. Kartografija neba takođe;  DSS koji svi tako obilato upotrebljavamo kad treba pregledati nešto, zapravo je digitalizovana verzija snimaka sa fotografskih ploča iz pedesetih godina - pomoću Šmitovog teleskopa na Mt Palomaru.
Tadašnje fotografske ploče su u suštini bile jako "spore" za današnje pojmove, odnosno trebalo ih je dugo eksponirati. Treba podsetiti da je najkorišćeniji tip filma pre sto godina bio onaj od 25 ASA, a to je četiri puta sporije od najsporijeg danas ISO 100 na većini fotoaparata.

Šmitova kamera je vremenom postala tehnički toliko dobro usavršena da je Celestron sedamdesetih godina izbacio na tržište amatersku kameru od 200mm koja je bila fabrički fokusirana i nije je bilo potrebno (a ni moguće) dalje podešavati. Vaše je bilo samo da nabavite 35mm film.

Zašto je meni na pamet pala Šmitova kamera?
Pa zato što mi itekako nedostaje jedna. Ko ne bi voleo da ima brz instrument, širokog vidnog polja i sa kako-tako korigovanim poljem... Idealno kad treba na brzinu nešto snimiti.
Čekaj bre, pa ja imam tako nešto. Pedesetica.


Pedesetica sa tripoda, nema bržeg astrofotografskog instrumenta u istoriji astronomije. Ovde imate Mars, Veneru i obeležen položaj komete 2P/Encke.


U stack je ušlo 20 snimaka po 10sec svaki, ISO1600 i f1.8. Zbog toga su zvezde malo čudnih oblika, naročito periferno. A trebala mi je najšira moguća apertura jer tražim nešto što je na samoj granici detekcije ovog objektiva. Vidi se i mali pokret na sitnijim zvezdicama jer je snimana oblast oko ekliptike tj nebeskog ekvatora a tamo je rotacija najbrža.

Snimak je uvećan, prebačen u BW i invertovan. Naravno da se ovde nikakva kometa ne vidi.


Da nije mapa i softvera teško da bih znao gde je kometa. Zvezde na rubu kreću se od 10.6 do 12.2mag, možda bi na tamnijem nebu i sa ekvatorijalne montaže mogla magnituda 13 i to je neka praktična granica ovog stakla na f1.8. Po meni - fascinantno za onoliko malo parče plastike i stakla.

Moram da priznam da u planini na -8C nekako ne ide montirati teleskop i useveravati ga sat vremena - to je ukupno dva sata tandarenja, samo da bi se dobila fotka komete od par minuta ekspozicije.


Prečnik kome je ovih dana oko 4 minuta i to je unutrašnja površina kruga - jedva vidljiva. Eto, to je praktično samo detektovanje ove trenutno veoma neugledne komete koja ima ukupnu magnitudu 12. Dakle, za nju se traži teleskop, dvogled i objektiv su praktično nedovoljni.

A šta je kometa 3P/Encke zapravo?

U pitanju je kratkoperiodična kometa koja u istoriji nosi broj 2 (famozni br.1 pripada Hejlijevoj kometi). Kao i Broj Jedan, ovde ime komete nije dato po onome ko je istu otkrio, već ko je otkrio da je u pitanju periodična kometa.
Dakle, Pierre Mechain je jedne lepe zimske noći prvi uočio kometu u Aquarrius-u a posle dva dana mu je Messier drugarski čestitao na otkriću, nakon što je i sam osmotrio kometu. Bilo je to tačno pre 231 godinu - 19.januara 1786. Caroline i William Herschell su "otkrili" kometu ponovo, prilikom prolaska 1795.godine; a onda se ređaju drugi astronomi koji su kometu posmatrali prilikom narednih prolazaka. Tako je jednom prilikom konstatovano da je kometa istog sjaja kao M31 u Andromedi.

Briljantna matematika artiljerijskog narednika pruske vojske po imenu J. F. Encke je bila dovoljna da se ispostavi da su komete iz 1786, 1795, 1805 i 1818 zapravo jedno nebesko telo. Ono što je komplikovalo priču je da je ova kometa prilikom svakog svog prolaska pored naše planete imala različit sjaj. Trebalo je vremena da prođe da kometografi shvate da to zavisi uglavnom od udaljenosti komete i Zemlje koja nije uvek prilikom svakog prolaza ista. Na svakih 3.3 godine ova kometa prođe najbliže nama i to je distanca od 0.19 AU; poslednji put je to bilo 1998g.

Prvo unapred predviđeno pojavljivanje 2P/Encke je najavljeno za 1822g. Još u februaru te godine je Bode tražio u označenom regionu kometu, oko zvezde Omega Pisci, ali od nje ni traga ni glasa. Mi danas znamo da je kometa najverovatnije tad ipak bila tu, ali izvan domašaja tadašnjih minijaturnih refraktora. Sa svakim danom kometa se pomerala u zoru prema Suncu i u aprilu je bilo nemoguće danju pratiti njen položaj. Nakon prolaska pored Sunca potvrda kometinog položaja je stigla neočekivano sa drugog kraja sveta: posada broda HMS Creole, ukotvljena u luci Rio de Žaneira je bila opremljena refraktorom. Od 7. do 29.juna su se ređali opisi "slabe nebule kružnog oblika", koja nije menjala oblik već samo položaj. Početkom jula je svetla mrljica postala nevidljiva.

Danas se zna da ova kometa ima vremenom sve slabiji sjaj. Od magnitude 3.5 i 4.0 na početku XIX veka ona je pala u XX veku na najsjajnijih mag5.0. Takođe rep je sa maksimalnih 3 stepena iz 1805 pao na 2 stepena 1961. Sve ovo govori u prilog da se kometino jezgro naprosto vremenom "troši". Sa prečnikom od skoro 5km ova crna i izgorela stenčuga spada u prosek za veličinu kometa; njen albedo je 4.6% što je čini crnom kao ugalj.
Period orbitiranja je 3.3 godine i danas se smatra da je kometa Encke autor meteorskog roja Tauridi. Pošto Tauridi presecaju i putanju Merkura onda je jasno da i tamo ima zvezda padalica bar jednom u okviru merkurijanske godine. A koliko to ume da bude nezgodno znaju Rusi - za eksploziju iznad Tunguske neki okrivljuju upravo fragment komete 2P/Encke.

Ja s druge strane očekujem da ova kometa u narednim mesecima poveća svoj sjaj i bude dobra fotografska meta. Prilikom periheliona polovinom marta verovatno će imati sjaj magnitude 7, ali to ostaje da se vidi.

16.01.2017.

GALAKSIJE IZ LAS VEGASA

S vremena na vreme naiđem u arhivi na snimke koji nisu obrađeni, odnosno koji su zatureni iz ko zna kog razloga. Ništa lepše od toga... naročito ako je fotka iz 2012g.

Sazvežđe Zmaja (Draco) ne obiluje nekim spektakularnim deepsky objektima koji se vide u malim teleskopima. Ima tu nekoliko dvojnih zvezda, zatim Thuban (zvezda koja je pre nekoliko hiljada godina bila Severnjača, zahvaljujući precesiji to će biti ponovo za nekih dvadesetak hiljada godina), prelepa Cats Eye planetarna nebula i masa sitnih galaksija. Sve to je idealno za velike teleskope, dok je u malim teleskopima (logično) sve nekako malo.


Nekoliko ovdašnjih galaksija su nagurane na malom prostoru, ali taj mali prostor nikako ne znači da su blizu jedna drugoj. Dve se nalaze na distanci od 150 miliona svetlosnih godina, jedna je bliža sa 39 miliona a za jednu nismo ni približno sigurni u udaljenost.

Naravno, tanka diskoidna galaksija levo prva upada u oči - ostale tri se i ne vide, odnosno njihova mala jezgra liče na zvezde dok se periferija ne uočava. Realno krivac za to je najvećim delom LP kojim sam okružen, a zatim i oprema koju koristim. Recimo da se EOS 20D mora prilično nagaziti u obradi da bi dao detalje na galaksijama, a i to sve pada u vodu ako je fon neba (tj LP) svetliji od spiralnih kraka galaksija. Logično je da onda nema ništa od detalja u galaksijama.

Dakle, poprečna galaksija je spiralna NGC5965. Njen centar je ispupčen a spiralne grane se jasno vide, iako je postavljena skoro poprečno. Prečnika je 260 000 svetlosnih godina i preko njenog ekvatora se nazire tamna pruga prašine. Godine 2001 u njoj je eksplodirala supernova koja je dostigla magnitudu 16. Pored nje se nalazi NGC5963, zapravo njeno jezgro bez većih detalja. Uzimajući u obzir da je ova galaksija najbliža, mogla bi da vas začudi činjenica da su njeni spiralni kraci potpuno nevidljivi. Međutim, razlog za ovo je njena orijentacija: ona je postavljena licem prema nama a to je za blede i poluprovidne spiralne galaksije siguran način da budu teže uočene.


Na invertovanom snimku koji je malo dodatno rastegnut možete videti ove galaksije. Primetite da se oko centra NGC5963 ne vide nikakve spiralne grane, očigledno je da su ispod mogućnosti detekcije ovako svetlog neba. Zapravo kad ne možete golim okom da vidite Mlečni Put onda će verovatno slično tako kroz teleskop izgledati i najveći broj galaksija; ništa njihove grane nisu ni svetlije ni tamnije od Mlečnog Puta.
Dve galaksije desno takođe pokazuju samo elemente jezgra. Donja galaksija (NGC5971) je veoma interesantna jer je oko nje detektovan mlaz materije koji izbacuje iz jednog od svojih polova. Mlaz liči na kišobran i vidljiv je u optičkom spektru, ali ne kroz moj teleskop i kroz ovakav LP... Ujedno i hvala svima koji su se pobrinuli da Končarevo liči na Las Vegas.

12.01.2017.

ŠLJIVE NA MESEČINI

U ove nezgodne zimske dane lepo dođe podsećanje kako izgleda letnji pun Mesec. Prosto je iz ove perspektive neverovatno zamisliti da je temperatura na ovom istom mestu bila viša za nekih 40-50 stepeni...

Dakle, 18. jul je izgledao ovako:


Mesec je tog dana bio udaljen uobičajenih 389 000 km, što znači da nije bio u pitanju ni mikro- ni makromesec, a što je itekako postalo popularno ovih dana. Reklo bi se, najobičniji pun Mesec.

Ako izuzmemo da je tri stepena dole levo od Meseca bio Pluton - apsolutno ništa zanimljivo na nebu. A čak i to nijednom astronomu ili astrofotografu neće biti zanimljivo, jer je Pluton sa svojom četrnaestom magnitudom praktično nedostižan pored punog Meseca.
Ovo bi bilo teren za nekog astrologa ili sličnog prodavca magle opšte prakse koji bi sad iskonstruisao ko zna koju priču na temu uzbune zbog Meseca i Plutona.


Ne sumnjam da bi naslov nekih senzacionalističkih medija kad bi videli ove fotke mogao da bude:

"Apokaliptično: Mesec iznad šljivara"
"Pogledajte šta je fotograf uradio kad je video da..."
"Južni Kučaj nikad nije izgledao dramatičnije"
"Sprema se smak sveta jer je Mesec..."

A zapravo reč je o najromantičnije provedenoj večeri tog leta. Pritom je Mesec u punoj meri sarađivao.


Fotografski gledano izlazak punog Meseca je prilično tehnički zahtevan posao. Razlika u sjaju na ovoj slici između Meseca s jedne, i zemlje i neba sa druge strane je velika. To stavlja na tešku probu sve digitalne senzore, pa i one najnovije.
Konkretno ovde je visina Meseca nad horizontom iznosila 19 stepeni, Mesec je izašao 2h 20min pre toga, zato je toliko sjajan.

Boja Meseca takođe utiče na ovu razliku u sjaju, ali apsurdno, ovde je sve na strani fotografa. Mesec je zapravo vrlo taman, njegov albedo (procenat odbijene Sunčeve svetlosti) uopšte nije visok. Boja Meseca se približava boji izbledelog asfalta (oko 0.12-0.13) i svakako ne spada u najsvetlije objekte Sunčevog Sistema. Zemlja je možda najbolji primer objekta koji je dosta blizu Meseca ali je primetno svetliji i zbog veličine a i zbog većeg albeda - 0.37. Setite se da oblaci kojima je prekriven značajan deo Zemlje, kao i obe polarne kape naprosto blešte gledano iz svemira: oblaci su 0.70 a svež sneg 0.80. U poređenju sa tim, Mesec mu dođe skoro crn kao ugalj.
Od planeta najsvetlija je Venera jer je u potpunosti prekrivena oblacima; i ima albedo od 0.65.


Razlog za ovu malo tamniju boju kad je Mesec u pitanju snose osobine površine Meseca. Na površini se nalazi sloj sitne prašine izvesne debljine koji se klasifikuje kao regolit. Nastanak ove prašinaste mase se vezuje za dva procesa: za mrvljenje stena od strane mikrometeorita i za izbijanje sitnijih čestica pod uticajem jona i drugih čestica solarnog vetra.
U oba slučaja rezultat je isti: fino brašno koje prekriva kompletnu površinu Meseca. A i ne samo površinu: smatra se da se prašina konstantno uzdiže sa Mesečeve površine i na nju pada zahvaljujući elektrostatičkoj levitaciji. Samim tim neki smatraju da Mesec ima veoma retku atmosferu sastavljenu iz čestica regolita - argument u prilog ovom stanovištu je odsjaj sličan krepuskularnim zracima na Mesečevom terminatoru. Na stranu pitanje da li generalno atmosferu mogu da čine čestice u čvrstom stanju, ili je to rezervisano samo za pare i gasove, ali iznad površine Meseca u svakom momentu lebdi oko par stotina kilograma regolita.


Danas se predpostavlja da X-zračenje i UV spektar iz Sunčevog zračenja imaju sposobnost da izbijaju elektrone i cele molekule iz čestica regolita. Na osvetljenoj strani Meseca, dakle kad je tamo dan, pozitivno naelektrisanje se toliko nagomila da može da katapultira najsitnije čestice regolita (one ispod jednog mikrometra) pravo uvis, često kilometrima. Čestice padaju na površinu a onda se taj proces ponavlja. Na tamnoj strani je površina naelektrisana negativno i u pitanju su veće voltaže. Po ovom modelu čestice se ubrzavaju do većih brzina i visina na noćnoj strani upravo zbog ove razlike u naponu.

Regolit igra ulogu i u klasičnim Mesečevim misterijama koje se danas zovu tranzitorni lunarni fenomeni. Reč je o pojavama koje se objašnjavaju eksplozijama mikrometeorita, izbacivanjem gasova iz površine, kao i elektrostatičkim fenomenima. Zajedničko im je da se, s vremena na vreme, retkim pojedincima i (ne) srećnicima ukaže pojava svetlog oblačića iznad Mesečeve površine - koji vrlo brzo (obično u okviru nekoliko minuta do pola sata) nestane iz vidokruga.
Zadnje objašnjenje se svodi na upotrebu vodke od strane personala, ali je jedini problem što su ovakvi događaji u nekoliko navrata snimljeni spektrometrima na profesionalnim opservatorijama.

Misleći na te nesporne heroje našao sam obližnji šljivar i tamo fotografisao pun Mesec.

03.01.2017.

NOVOGODIŠNJA KOMETA


Ako bi postojala disciplina "astrofotografija na brzinu" onda bih ja u tome bio redovan učesnik. Kakvi bi to bili rezultati je neko sasvim drugo pitanje, ali činjenica je da nema ničeg slađeg od trenutnog bleska inspiracije, iznošenja opreme i završavanja snimanja za kratko vreme.
Prema tome, srećna Nova Godina i da pogledamo šta je to snimljeno na brzinu prvog januara.

Cilj je bila kometa 45P/Honda-Mrkos-Pajdusakova, nisko uveče na zapadnom nebu.

Uporno sam pokušavao da pronađem referentne zvezde u teleskopu, ali to nikako nije išlo. Nisko iznad horizonta sjaj zvezda se utapao u LP i ničega jednostavno nije bilo.Vreme je isticalo, kometa je bila na 10 stepeni visine i veoma brzo je tonula - moralo je nešto odmah da se preduzme inače neću imati snimak.
Nije teško pretpostaviti šta je urađeno. Piggyback metoda je kao stvorena za na brzinu.

Vidno polje je oko 3x3 stepena, znači ovo je uvećani isečak originalnog snimka. Objektiv 50mm je idealan na kropu za tako nešto; nije optički toliko loš na periferiji koliko bi bio na fulfrejmu.
Ukupno 24 frejma po 15sec na ISO1000 i f4.0, dakle šest minuta izlaganja. Za ovako svetlo nebo to je sasvim dovoljno, 5-6 stepeni iznad horizonta je potpuno preeksponirano.


Sever je desno. Finalni stack je prebačen u monohromatski mod, od obrade nije rađeno ništa nelinearno (curves i slično), samo su podešeni levels. To onda nije narušilo odnos magnituda na snimku pa se može proceniti sjaj komete na negde oko 8.5-9.0mag. To je u suprotnosti sa nekim izveštajima po kojima je kometa već dostigla šestu magnitudu.
Nisam snimao dark-frejmove i zato se vidi dosta bendinga.

Ako se po jutru dan poznaje - onda ova godina iskreno i neće biti baš nešto.
E sad, glavno pitanje je zašto se kometa ne vidi bolje. Žao mi je što je novogodišnja kometa ovako bedno ispala ali odgovor je veoma prost: zato što sam snimao sa mesta odakle mi je u pravcu jugozapada Jagodina. Drugim rečima, snimano je kroz gradski LP a to je poznato kao ubica tamnih detalja svih astronomskih objekata. Uzdao sam se doduše u ekvatorijalnu montažu i mogućnost da se stack duže eksponira i tvrđe nategne u obradi, ali džabe. Nemoguće je u postprocesingu izvući detalj koga tamo jednostavno nema - nije ni obrada svemoguća. Očigledno je da za bolje snimke nije potrebno ništa više od bolje lokacije.

Ovo je prilika da nešto opšte napišem o kometama.
Nebeska tela koja u blizini Sunca proključaju i razviju komu a ponekad i rep - najprostija je definicija komete. Zapravo glavni proboj u našem shvatanju strukture komete je model Freda Vajpla koji je komete nazivao prljavim grudvama leda. Površina jezgra komete je generalno stenovita ili prekrivena peskom i prašinom, ali je u principu bez leda. Led (vodeni led i smrznuti ugljen-dioksid) se nalazi ispod površine; kad se kometa približi Suncu onda ispod površine dolazi do stvaranja gejzira gasa otopljenog leda i eto nama materijala za komu.

Koma je gasni oblak koji okružuje jezgro komete i sastavljen je pre svega iz vodene pare (90%) i prašine. Na neki način komu možemo smatrati atmosferom komete, i ponekad koma u prečniku može biti zaista velika. U određenim slučajevima koma ima u prečniku milione kilometara pa može biti veća od Sunca, ali ovo se dešava praktično samo iza orbite Marsa jer je unutar tog opsega Sunčev vetar dovoljno jak da oduva svaku veću pojavu kome. Sa druge strane prečnik jezgra komete je uvek mnogo manji; od par stotina metara do par desetina kilometara. Kometa 45P ima jezgro od oko jednog kilometra. Nije jasno zašto nemamo otkrivene i snimljene komete sa jezgrima manjeg prečnika od stotinak metara, kad ne postoji nijedan razlog zašto takve komete ne bi postojale - ali eto, ne postoje.

Oduvavanjem kome nastaje rep i on se deli na dve komponente: gasni (ili jonski) i rep sastavljen iz prašine. Prvi rep, tako se i obeležava - tip I, je sastavljen iz jonizovanih gasova. Usled jakog dejstva solarnog vetra na male jonske molekule ovaj rep je usmeren uvek na suprotnu stranu od Sunca. Rep tipa II je sastavljen iz prašine čije velike čestice pokazuju izvesnu rezistenciju prema solarnom vetru. Ovaj rep se pruža iza putanje komete i u određenim fazama putanje može biti zakrivljen.

Kao prvo, izvršena je podela kometa na periodične i neperiodične. Neperiodične predstavljaju objekte koji se pojave jednom - i više nikad. Hiperbolična putanja ih najčešće odbaci daleko izvan Sunčevog Sistema a takve komete umeju da budu spektakularne.
Periodične se dele na kratkoperiodične, sa periodom obilaska oko Sunca ispod 200 godina, i dugoperiodične. Kratkoperiodične se dalje dele na Jupiter-familiju kometa (mali nagib prema ekliptici, period ispod 20 godina) i na Hejli-familiju kometa (veliki nagib prema ekliptici i period 20-200 godina). Treba reći da je do danas Jupiter-familija kometa mnogo zastupljenija.
Dugoperiodične komete imaju period obilaska iznad 200 godina a ponekad to može ići i do više miliona godina.

Treba pomenuti još i "sungrazing" kategoriju. Najbliži prevod bi bile komete... koje okrznu Sunce. Najčešći scenario je da kometa u perihelionu ispari ali opcija je i da se raspadne na fragmente, kao i da preživi prolaz. A da su te komete spektakularne - jesu, one najčešće predstavljaju komete koje se javljaju u istorijskoj kategoriji Velikih Kometa. Naime, u proseku jednom u desetak godina naiđe kometa koja toliko spektakularno izgleda da zasluži mesto u ovoj prestižnoj nebeskoj grupaciji.

Današnji sistem označavanja kometa podrazumeva sledeće kategorije:

P/ - periodična kometa
C/ - neperiodična na osnovu današnjih merenja
X/ - izgubljena kometa, odnosno ona za koju danas ne možemo da kažemo gde je i da li postoji
D/ - kometa za koju se zna da se raspala
A/ - telo za koje se danas smatra da nije kometa već, najčešće, asteroid ili kentaur.

I na kraju, evo novogodišnjih čestitki kroz fotke mladog Meseca i Venere. Prva je snimljena pedeseticom a druga teleskopom Newton 150/750.