14.08.2016.

SVETI LORENCO I KATASTROFA

Ne, ništa mi se dramatično desilo. Dobro sam, hvala na pitanju.
Plan za veče 13. avgusta je bio neobavezni lov na Perseide, budući da sam prethodne noći (kad je bio očekivani maksimum) radio. Tako je to uvek; kad god se nešto fascinantno dešava u svemiru - ja dežuram.
Perseidi su kao meteorski roj (ili potok) poznati odavno. Svoju renesansu doživljavaju od polovine XIX veka kad prolazi pored Zemlje kometa Swift-Tuttle, matična kometa odnosno izvor ovog skupa meteora. I pre toga su naravno postojali Perseidi, ali je od 1862. godine aktivan još jedan krak potoka - putanja kojom je ova kometa prošla i za sobom ostavila gomilu čvrstih čestica.

Inače Perseidi su ime dobili zbog toga što "ispadaju" iz predela sazvežđa Perseja. U suštini meteori nemaju  nikakve veze sa navedenim sazvežđem već se naša planeta na svom putu oko Sunca kreće prema Perseju (barem je to tako u avgustu). Drugačije posmatrano, naša planeta upravo zaranja u oblak kamenčića koje je za sobom ostavila kometa Swift-Tuttle. I ti kamenčići su najčešće sitniji od zrnca peska ali ipak na tamnom noćnom nebu ih možemo videti jer postižu veoma visoke temperature.
Takođe je bitno reći da i brzina komete igra ulogu; na osnovu brzine Zemlje (koja je uvek ista) i brzine meteorskog potoka možemo odrediti brzinu kojom meteori u proseku ulaze u atmosferu. Sa 60km/sec Perseidi spadaju u nešto brže meteorske rojeve; to onda znači da postižu i veće temperature prilikom sagorevanja pa ih lakše detektujemo.

Dakle, navedenog dana sam držao položaj tačno 11km i 40m severozapadno od vrha planine Rtanj. Očekivao sam da, snimanjem Rtnja, ulovim položaj neba pod uglom od 90 stepeni u odnosu na radijant. Time bih dobio meteore koji prolaze nebom poprečno, verovatno će to biti efektnije nego snimati sam radijant. Ovo sam svojevremeno negde pročitao ali praktičnih iskustava nisam imao sa snimanjem meteorskih rojeva.

Prvo što sam uradio kad sam parkirao auto usred nedođije bilo je da pogledam severozapad. Jedan sat nakon zalaska Sunca se i dalje kroz atmosferu nazirao sjaj najbliže zvezde. Evo pogleda na Velikog Medveda:


Stvar koja je dosta doprinosila ambijentalnom osvetljenju bio je Mesec; sa svojih 77.7% iluminacije nalazio se tačno na jugu i prilično kvario pogled na tamne objekte. Zato sam odlučio da ja malo zatamnim nebo a najbolji način za tako nešto je CPL (polarizatorski) filter. Pritom sam izgubio nešto svetlosti (verovatno oko 1-2 blende što bi onda značilo da moram da produžim ekspoziciju za 2-4 puta) ali sam to prihvatio.

Takođe sam pogledao ka severu i snimio Severnjaču. Sazvežđe Malog Medveda se uopšte nije naziralo ali sam ovde malo naglasio zvezde koje ga čine.


U desnom delu kadra se vidi jedan meteor, odlično, prvi Perseid je pao (za slobodu).


Kasnije će se ispostaviti da je to bio jedini meteor koji sam te večeri uspeo da snimim.
Okrenuo sam aparat ka Rtnju i stoički snimio 20 snimaka na blendi 4.0 i ISO1000. Dužina izlaganja svakog snimka je bila oko 200sec tako da je sve ovo trajalo možda oko sat vremena. Prelepa boja neba je rezultat CPL-a.


Lepo je to ali ja nisam zbog toga došao. Analiziranjem snimka ispostavilo se da ti nema NI JEDNOG Perseida, čak ni sporadičnog meteora. Prilično čudno kad se uzme u obzir da čovek bilo koje druge večeri obično u tom periodu naleti tj snimi bar poneki meteor.

Faktori koji su doprineli katastrofi su nabrojani, kako i vi ne biste prošli ovako:

- Loš odabir kadra. U momentu početka snimanja radijant je bio oko horizonta. U takvim prilikama je bolje snimati predeo iznad radijanta nego horizont na 90 stepeni. Bolje je jer će se više meteora snimiti na tamnom nebu nego na svetlom horizontu.
- Tajming. Nije baš najefektnije snimati uveče odmah nakon zalaska - posle ponoći i pred zoru Zemlja uranja u meteorski oblak tako da je radijant oko zenita.
- Mesec. Ovo nije moguće birati ali je topla preporuka da se u ovakvim prilikama sačeka druga polovina noći kako bi Mesec potonuo ka zapadu.
- CPL filter. Nikako za meteore. Za meteore je potreban svaki foton svetla i svaki sekund izlaganja. Veoma je moguće da sam ja zapravo na ovom snimku snimio neke meteore ali su CPL i mesečina "obrisali" njihov sjaj.
- Blenda. Što šire, odnosno otvoriti maksimalno. U mom slučaju ja sam pogrešio jer sam malo pritvorio, tj stavio na f4.0.
- Dužina izlaganja pojedinačnog frejma. Neka preporuka je "pravilo petarde", odnosno za fulfrejm aparate 500 podeliti brojem milimetara objektiva. Za krop senzore (kao što većina ima) ovo je pravil 300/broj milimetara objektiva. U mom slučaju 300/17=17sec, ali ja ne preporučujem da se kao pijani plota držimo tih vrednosti. Ako vaš aparat (a skoro svaki) ne može da da zadovoljavajuću fotku na 17sec pređite na 30sec. Zvezde će biti malo crtice ali ćete barem imati fotku a da ona nije razvaljena šumom ili crna.
- ISO vrednost. Ja sam stavio 1000 ali je preporuka staviti što više, 1600 je neki minimum.
- Redukcija šuma. Dark-frejmovi nisu snimljeni a senzor na tri minuta pokupi zaista dosta ambijentalnog termičkog šuma. U originalnoj rezoluciji šum je veoma izražen.
- Izbor objektiva. Što širi, da sam imao npr 10mm umesto 17mm nešto bih svakako ulovio.
- Avijacija. Iznad Srbije je generalno noću veoma živo; ja znam da je to solidan izvor prihoda za nekog ali da je toliko gust saobraćaj iznad Rtnja - to nisam znao. Uračunajte činjenicu da imate deset puta veću šansu da snimite avion nego meteor i to kad su Perseidi. Doduše svi gore nabrojani faktori su uticali i na avione tako da se isti ne vide na finalnom snimku. Da smo imali noć bez mesečine fotka bi verovatno bila ruinirana avionskim tragovima.

Moram da budem iskren pa da kažem da nisam baš sve bezrazložno izgrešio. Sve je ovo bilo ipak čisto eksperimentisanje. Blenda, ISO i CPL su bili determinisani prisustvom Meseca, da nije bilo mesečine sve bi bilo mnogo drugačije. Ali nema veze, kad smo već kod CPL-a, nikad nisam upotrebio isti da bih snimio Mlečni Put. Jedna ekspozicija od 30sec za zvezde i jedna od 160sec kao pozadina su upotrebljene za sledeću fotku. Kasnije u obradi sam pozadinu zamazao median-filterom i tako se vide detalji M. Puta i magline:


Vidi se tamna traka preko sredine kadra, to je potpis većine CPL-a na širokouganim fotkama. Bilo kako bilo hteo sam da vidim kako će izgledati crvenkasti Mlečni Put utopljen u plavu pozadinu neba.

I na kraju imamo dva pogleda na Persej, sazvežđe iz koga sve kreće. Ako malo zagledate videćete dvostruko jato u tom sazvežđu, kao i desno Andromedinu galaksiju. Nažalost, ni ovde nema meteora.



Sad ide drugo poluvreme.
Kometa koja je autor ovog meteorskog potoka, Swift-Tuttle, već jako dugo je poznata našoj civilizaciji. Poznati su osmatrački rezultati kineskih astronoma još od pre dva milenijuma (koji navode da je upravo tad bila neuobičajeno sjajna), a budući da ova kometa obilazi Sunce jednom u 133 godine, njena pojavljivanja je moguće veoma precizno pratiti.
Takođe razlog za pravilnost u njenom orbitiranju je činjenica da je gravitaciono zakovana za Jupiter u odnosu 11:1.
Kometa spada u Hejlijev tip kometa (to su periodične komete koje orbitiraju jednom u 20-200 godina) što onda znači da će neko duže vreme kroz ljudsku istoriju biti prisutna. Periodične komete obično brzo izgore; nekih hiljadu obilazaka oko Sunca i od komete ne ostane ništa više što bi davalo prepoznatljiv rep. Ovu kometu su otkrila dva astronoma po kojima ona danas nosi ime, nezavisno jedan od drugog godine 1862.

U mediteranskim (katoličkim) zemljama je meteorski roj Perseida poznat kao suze Svetog Lorenca. Izvesni đakon je pogubljen u Rimu za vreme paganskog imperatora Valerijana, a jedina zasluga nesrećnog Lorenca da se Perseidi zovu po njemu je što se njegova pogibija desila 10. avgusta.

Treće poluvreme počinje sedamdesetih godina prošlog veka, kada je nekoliko Amerikanaca i Meksikanaca umešano u priču oko otkrića čudne strukture na istočnoj obali Meksika. Državna naftna kompanija za koju su radili nije bila raspoložena da objavljuje rezultate do kojih je došla, naročito ne nešto što bi možda imalo neke finansijske efekte. U naftnoj industriji važi pravilo da ako nešto hoćeš da znaš odnosno neki teren da pretražiš - moraš sam da finansiraš pretragu. Niko te rezultate (ako ih ima) neće dati besplatno.
Međutim, ovo o čemu se radi nije imalo nikakvu praktičnu priču sa aspekta bušenja nafte. Radilo se o činjenici da na Jukatanu postoji mnogo krečnjačkih vrtača, jama koje su potonule i ispunile se vodom. Sve te jame obrazuju polukružni prsten oko strukture u kojoj nikakvih jama odjednom nema - granica je vrlo oštra. Danas znamo da je to granica udarnog kratera koji je prečnika oko 180km. Centar kataklizme je bio u malom selu po imenu Čikšulub (Chicxulub). Polovina kratera se danas nalazi pod morem ali ima još drugih naznaka eksplozije: nađeni su tektiti (mrki komadići istopljene stene, obično od jednog milimetra do jednog santimetra), posebna vrsta kvarca (za koji je potreban ogroman pritisak - 2 gigapaskala, a to vulkani nemaju), i krucijalna stvar - prisustvo iridijuma.

Iridijum je metal koji je, zajedno sa gvožđem, itekako redak na površini. Razlog je što su ovi teži elementi prilikom formiranja naše planete potonuli u jezgro. Danas gvožđe ako negde nađete onda je to pouzdan pokazatelj prastare vulkanske aktivnosti.
Druga čudna stvar je što se iridijum nalazi u tankom sloju svuda po svetu - ta granica se označava kao granica Krede i Tercijara i obično se datira u period od pre nekih 66 miliona godina. To što se sloj iridijuma nalazi svuda znači samo jedno: nešto je raspršilo iridijum po celoj planeti. A iridijum je prisutan uglavnom u asteroidima.

Scenario je tekao ovako: udar je trenutno oslobodio jednu milijardu puta veću energiju od eksplozije bombe u Hirošimi. Toplota je isparila svu vodu iz podvodnih krečnjačkih stena na Jukatanu i stvorila mrežu pećina koje su nakon toga kolabirale i stvarale ogromne rupe oko oboda kratera. Megacunami je sravnio sve do Floride i Teksasa. Posledični zemljotresi, požari i erupcije su bili prisutni po celom svetu.

Rezultat svega bi bili zaklanjanje Sunca prašinom u periodu od verovatno jedne decenije. Sve je to pokrenulo veliko izumiranje vrsta koje je obrisalo 75% svih biljnih i životinjskih vrsta na planeti. Dovoljno je reći da nijedna životinja iznad 25kg nije mogla da opstane, naročito ne veliki biljojedi, što sve govori u prilog teoriji o velikoj nuklearnoj zimi koja je usledila, i koja je skoro uništila biljke na Zemlji.

Mi danas baš ništa ne znamo o objektu koji je izazvao sve ovo. Jukatanski objekt bi mogao biti asteroid (u tom slučaju se spekuliše sa prečnikom od 10km ako je hondrit), ili možda kometa koja se prethodno raspala na fragmente. U prilog potonjoj pretpostavci može se navesti nekoliko udarnih kratera širom sveta koji se datiraju u isti period, jedan čak recimo u Ukrajini - to bi onda odgovaralo možda prethodnici od nekoliko sati. Ako se setimo bombardovanja Jupitera od strane fragmenata komete Shoemaker-Levy 9 onda takav scenario postaje itekako moguć.

Bilo kako bilo, živi svet je nekako preživeo. Jukatanski asteroid je samo jedna opomena čovečanstvu kako bi mogao da izgleda sveopšti nuklearni rat. Međutim, nije samo to jedina katastrofa koja nam stoji nad glavom - kometa Swift-Tuttle je prečnika 27km i isto 27 puta bi bio jači udar dotične komete od Jukatanskog asteroida. Za nekih 2500 godina ova kometa će proći na 0.3 AU, a to je desetostruko odstojanje Zemlja-Mesec. Sasvim je sigurno da je u ovom momentu kometa Swift-Tuttle najopasnije nebesko telo koje preti našoj planeti u budućnosti - mi ionako svake godine prolazimo kroz Perseide, srećni što imamo spektakl pred sobom. Većina ne zna da ta kometa tu i dalje itekako prolazi - sve podseća na stopiranje nasred pruge. Ili povlačenje zmije za rep.

Izgleda da je Sveti Lorenco simbolički dobro odabran.
Njega su spalili.

Нема коментара:

Постави коментар