28.08.2016.

MONTAŽA PROTIV TRIPODA

Šta je bolje za fotografisanje Mlečnog Puta? Pa... odgovor je prilično očigledan. Međutim, šta je praktičnije?
U slučaju da noću prolazite kroz neku nedođiju i imate dobru volju da ovekovečite nešto što se iz grada nikad neće videti, velike su šanse da u gepeku imate tripod.
Prednosti tripoda: mali, stane u ranac, brzo se postavlja, nema potrebe za useveravanjem i komplikovanim podešavanjima. Mana bi bila samo jedna - nemogućnost praćenja, odnosno ograničenost dužine izlaganja na čuveno pravilo 500/broj milimetara objektiva za fulfrejm odnosno 300/mm za krop aparate.

Prednosti i mane ekvatorijalne montaže su sve pobrojano ali suprotno. Idemo prvo sa tripodom.

U slučaju najčešće kombinacije u svetu a i kod nas (krop DSLR i 18-55 objektiv) računica bi bila sledeća: 16sec za 18mm. To zvuči prilično okrutno za male krop-senzore koji tradicionalno imaju jedan ili jedan ipo stop zaostatka za fulfrejm aparatima.
Takođe iskustvo je pokazalo da bi dovoljno bilo nekih 30sec na 2.8 objektivu i ISO 6400 za adekvatno snimanje Mlečnog Puta, naravno, sa tamne lokacije. Doduše u tih 30sec ne može da stane snimanje sa tripoda (osim ako je neki širokougaoni objektiv) a u tih ISO6400 takođe ne može da bude reči o nekakvoj obradi. Jedinu nadu pruža činjenica da tih 20-25mpx koliko je prosek danas za kropove, da je dovoljno za reskaliranje fotke nakon obrade u 5-10mpx i da se time šum i raznorazni drugi artefakti koliko-toliko zamažu i sakriju.

Pošto ja fotografišem aparatom koji već u samom startu ima tih 10mpx onda nema potrebe za reskaliranjem... :-)


Takođe to ne znači da nemamo još ponekog keca u rukavu. Ovde gore su sklopljene dve ekspozicije, jedna od 25sec i ISO1600 i jedna od 75sec za pozadinu. Pritom su na pozadini efektno prebrisane zvezde median-filterom (20-50 je neko pravilo, treba sačuvati krupnije strukture ali ako stavite suviše malu vrednost onda se kolorni šum pojačava) i obe fotke su sklopljene u modu lighten.
Dodatne cake: pozadinu zatamniti pomoću curves ili levels, vrlo često je potom potrebno smanjiti saturaciju. Curves daje malo više slobode. Dalje, opacity prilikom sklapanja ne treba da bude 100% jer će preosvetliti finalnu fotku. Treba eksperimentisati od slučaja do slučaja, ali dobra polazna vrednost je 30%.

Sledeći kec u rukavu je da snimimo takođe dve fotke, jednu 20sec za zvezde i jednu dužu (u ovom slučaju 80sec) za zemlju. Kasnije se to uklopi i dobije se ovako nešto:


Na prvom snimku (onom od 20sec) zemlja je apsolutno crna tako da nikakva izvlačenja nisu dolazila u obzir. Uostalom evo RAW-a:


Dakle, treba uzeti nebo od prve i zemlju od druge fotke. Ovde najrealističniji rezultat daju gradijent-selekcije i zatim brisanje, kao i dorađivanje ručnim brisanjem. Izaberite Eraser Tool i neki veći brush (100-300) uz smanjen opacity (oko 30%) i igranje može da počne.
Za brisanje pomoću gradijenta potrebno je da kao donji sloj postavimo dužu ekspoziciju tj onu od 80sec. Zatim se odabere dole levo na toolbar-u Edit in Quick Mask Mode (ili prosto pritisne Q) i zatim odabere Gradient Tool (ili G). Sledeće je da se selektuje zemlja ali tako da se gradijent završava do horizonta, nikako preko. Ovako treba da ispadne:


Nakon toga se isključi Quick Mask Mode (Q) i ostajemo sa gradijent-selekcijom. Selektuje se obrnuto (Select > Inverse) i jednostavno obriše (Edit > Cut ili CTRL + X). I dobili smo sve što treba.
Po potrebi može se horizont dodatno brisati pomoću Eraser Tool ali oprezno, svaki prelazak na nebo upropastiće sve.
Na kraju ne zaboravite Layer > Flatten Image u slučaju da hoćete dodatno da intervenišete na celoj slici, a da to bude uniformno.

Međutim, zašto se ograničavati samo na prirodno svetlo? Njega u nedođijama ionako nema pa možemo da upotrebimo i neko veštačko svetlo. Primer:


Ovo su takođe dva frema; nebo je 81sec, ISO1600 i f2.8 a zemlja je f7.1, ISO1600 i 17sec. Morao sam da pritvorim blendu jer bi na 2.8 sve izgorelo od farova, a ionako je bilo na granici. Selekcije odrađene kao gore što je opisano, a jedina vrsta eksperimenta je što sam nebo pustio malo duže (81sec). To je zato što snimak pokazuje sever a tamo je rotacija sporija pa je moguće napraviti duže izlaganje.

Iskusan planinar će primetiti na horizontu Rtanj u levoj strani kadra. Sjajna zvezda levo od Rtnja je Capella, najsjajnija zvezda sazvežđa Kočijaša (Auriga). Kao što to u životu obično biva, ono što na prvi pogled izgleda nije i ono što zapravo jeste - Kapela je par sjajnih džinova koji orbitiraju oko zajedničkog centra mase; i oko svega toga orbitira još jedan par crvenih patuljaka. Zaboravite da ćete to videti u teleskopu - ovaj sistem je moguće naslutiti samo pomoću spektroskopa i razaznati samo pomoću interferometra.

Međutim, pogled prema jugu na ekspoziciji od 62sec će otkriti koliko brzo se tamo zvezde pomeraju. Takođe je sklopljeno dva snimka; za zemlju je korišćeno f10 i 20sec izlaganja.



Dalje možete ovu metodu razviti do stadijuma nauke korišćenjem lampe (light-paintig) a jedini problem predstavlja činjenica da se WB modernih led lampi poprilično razlikuje od nebeskog WB-a. Drugim rečima opet ćete verovatno raditi sa selekcijama i uklapati ih.

Drugi način snimanja neba je nešto potpuno suprotno od tripoda - ekvatorijalna montaža prati rotaciju neba u svakom momentu i u svakoj tački nebeske sfere. Ako pregrmimo cenu montaže (dobra montaža košta recimo 5x više od dobrog tripoda), njenu težinu i kompleksnost postavljanja, kao i činjenicu da je uvek žedna po pitanju potrošnje, onda je ova montaža nešto idealno za snimanje neba. Problem je u tome što ako ona prati nebo onda ujedno se javlja i pomak na zemlji, pa će uklapanje, kao i rad sa gradijent-selekcijama ponovo biti neminovnost.


Uklopio sam, dakle, dvominutnu ekspoziciju za nebo i isto toliko sa isključenim praćenjem za zemlju. Nije slagano više fotki za nebo, žurio sam, pa je time ova jedna jedina fotka na ISO1600 prilično nezahvalna za rastezanje kontrasta u obradi. Koliko god dobro eksponirali fajl imajte u vidu da je to samo jedan snimak, zato se ovde vidi gomila nesavršenosti - naročito se vidi da nije oduzet dark-frejm.
Na snimku vidite izlazak jesenje grane Mlečnog Puta koji sadrži Double cluster, Andromedinu galaksiju, otvorena jata M34 i NGC752 i, gle čuda, M33. Ova zadnja galaksija važi za tešku metu kad je u pitanju vizuelno nalaženje i fotografisanje manjim žižnim daljinama. Ovde je uspeh veći tim što M33 pliva u gradskom smogu i LP-u - centar Jagodine leži  11km u tom pravcu.

Dakle, za bolje snimke Mlečnog Puta sa montaže koristite više snimaka i dark-frejmove.


Na kraju kad sve uradite kako treba, podesite montažu, snimite 6 frejma po dva minuta svaki, isto toliko darkova, jedan frejm bez praćenja za zemlju, stakirate nebo u Irisu i to tako da se dotični softver ne zbuni razmazanom zemljom, u obradi sve to uklopite pomoću gradijenta ali mnogo više ručno, rešite problem gradijenta LP-a, pogodite prave boje (naročito veliki problem je što boje variraju u zavisnosti od regiona), itd, itd... Pomislite da ništa više ne može da pođe nizbrdo i onda ustanovite da je zum-objektiv sve vreme lagano klizio sa 17mm ka 20mm. Zato su zvezde razvučene u crtice na rubovima.

E onda vam preostaje samo da prodate svu opremu i preorijentišete se na švaleraciju, kao i svi drugi normalni ljudi.

14.08.2016.

SVETI LORENCO I KATASTROFA

Ne, ništa mi se dramatično desilo. Dobro sam, hvala na pitanju.
Plan za veče 13. avgusta je bio neobavezni lov na Perseide, budući da sam prethodne noći (kad je bio očekivani maksimum) radio. Tako je to uvek; kad god se nešto fascinantno dešava u svemiru - ja dežuram.
Perseidi su kao meteorski roj (ili potok) poznati odavno. Svoju renesansu doživljavaju od polovine XIX veka kad prolazi pored Zemlje kometa Swift-Tuttle, matična kometa odnosno izvor ovog skupa meteora. I pre toga su naravno postojali Perseidi, ali je od 1862. godine aktivan još jedan krak potoka - putanja kojom je ova kometa prošla i za sobom ostavila gomilu čvrstih čestica.

Inače Perseidi su ime dobili zbog toga što "ispadaju" iz predela sazvežđa Perseja. U suštini meteori nemaju  nikakve veze sa navedenim sazvežđem već se naša planeta na svom putu oko Sunca kreće prema Perseju (barem je to tako u avgustu). Drugačije posmatrano, naša planeta upravo zaranja u oblak kamenčića koje je za sobom ostavila kometa Swift-Tuttle. I ti kamenčići su najčešće sitniji od zrnca peska ali ipak na tamnom noćnom nebu ih možemo videti jer postižu veoma visoke temperature.
Takođe je bitno reći da i brzina komete igra ulogu; na osnovu brzine Zemlje (koja je uvek ista) i brzine meteorskog potoka možemo odrediti brzinu kojom meteori u proseku ulaze u atmosferu. Sa 60km/sec Perseidi spadaju u nešto brže meteorske rojeve; to onda znači da postižu i veće temperature prilikom sagorevanja pa ih lakše detektujemo.

Dakle, navedenog dana sam držao položaj tačno 11km i 40m severozapadno od vrha planine Rtanj. Očekivao sam da, snimanjem Rtnja, ulovim položaj neba pod uglom od 90 stepeni u odnosu na radijant. Time bih dobio meteore koji prolaze nebom poprečno, verovatno će to biti efektnije nego snimati sam radijant. Ovo sam svojevremeno negde pročitao ali praktičnih iskustava nisam imao sa snimanjem meteorskih rojeva.

Prvo što sam uradio kad sam parkirao auto usred nedođije bilo je da pogledam severozapad. Jedan sat nakon zalaska Sunca se i dalje kroz atmosferu nazirao sjaj najbliže zvezde. Evo pogleda na Velikog Medveda:


Stvar koja je dosta doprinosila ambijentalnom osvetljenju bio je Mesec; sa svojih 77.7% iluminacije nalazio se tačno na jugu i prilično kvario pogled na tamne objekte. Zato sam odlučio da ja malo zatamnim nebo a najbolji način za tako nešto je CPL (polarizatorski) filter. Pritom sam izgubio nešto svetlosti (verovatno oko 1-2 blende što bi onda značilo da moram da produžim ekspoziciju za 2-4 puta) ali sam to prihvatio.

Takođe sam pogledao ka severu i snimio Severnjaču. Sazvežđe Malog Medveda se uopšte nije naziralo ali sam ovde malo naglasio zvezde koje ga čine.


U desnom delu kadra se vidi jedan meteor, odlično, prvi Perseid je pao (za slobodu).


Kasnije će se ispostaviti da je to bio jedini meteor koji sam te večeri uspeo da snimim.
Okrenuo sam aparat ka Rtnju i stoički snimio 20 snimaka na blendi 4.0 i ISO1000. Dužina izlaganja svakog snimka je bila oko 200sec tako da je sve ovo trajalo možda oko sat vremena. Prelepa boja neba je rezultat CPL-a.


Lepo je to ali ja nisam zbog toga došao. Analiziranjem snimka ispostavilo se da ti nema NI JEDNOG Perseida, čak ni sporadičnog meteora. Prilično čudno kad se uzme u obzir da čovek bilo koje druge večeri obično u tom periodu naleti tj snimi bar poneki meteor.

Faktori koji su doprineli katastrofi su nabrojani, kako i vi ne biste prošli ovako:

- Loš odabir kadra. U momentu početka snimanja radijant je bio oko horizonta. U takvim prilikama je bolje snimati predeo iznad radijanta nego horizont na 90 stepeni. Bolje je jer će se više meteora snimiti na tamnom nebu nego na svetlom horizontu.
- Tajming. Nije baš najefektnije snimati uveče odmah nakon zalaska - posle ponoći i pred zoru Zemlja uranja u meteorski oblak tako da je radijant oko zenita.
- Mesec. Ovo nije moguće birati ali je topla preporuka da se u ovakvim prilikama sačeka druga polovina noći kako bi Mesec potonuo ka zapadu.
- CPL filter. Nikako za meteore. Za meteore je potreban svaki foton svetla i svaki sekund izlaganja. Veoma je moguće da sam ja zapravo na ovom snimku snimio neke meteore ali su CPL i mesečina "obrisali" njihov sjaj.
- Blenda. Što šire, odnosno otvoriti maksimalno. U mom slučaju ja sam pogrešio jer sam malo pritvorio, tj stavio na f4.0.
- Dužina izlaganja pojedinačnog frejma. Neka preporuka je "pravilo petarde", odnosno za fulfrejm aparate 500 podeliti brojem milimetara objektiva. Za krop senzore (kao što većina ima) ovo je pravil 300/broj milimetara objektiva. U mom slučaju 300/17=17sec, ali ja ne preporučujem da se kao pijani plota držimo tih vrednosti. Ako vaš aparat (a skoro svaki) ne može da da zadovoljavajuću fotku na 17sec pređite na 30sec. Zvezde će biti malo crtice ali ćete barem imati fotku a da ona nije razvaljena šumom ili crna.
- ISO vrednost. Ja sam stavio 1000 ali je preporuka staviti što više, 1600 je neki minimum.
- Redukcija šuma. Dark-frejmovi nisu snimljeni a senzor na tri minuta pokupi zaista dosta ambijentalnog termičkog šuma. U originalnoj rezoluciji šum je veoma izražen.
- Izbor objektiva. Što širi, da sam imao npr 10mm umesto 17mm nešto bih svakako ulovio.
- Avijacija. Iznad Srbije je generalno noću veoma živo; ja znam da je to solidan izvor prihoda za nekog ali da je toliko gust saobraćaj iznad Rtnja - to nisam znao. Uračunajte činjenicu da imate deset puta veću šansu da snimite avion nego meteor i to kad su Perseidi. Doduše svi gore nabrojani faktori su uticali i na avione tako da se isti ne vide na finalnom snimku. Da smo imali noć bez mesečine fotka bi verovatno bila ruinirana avionskim tragovima.

Moram da budem iskren pa da kažem da nisam baš sve bezrazložno izgrešio. Sve je ovo bilo ipak čisto eksperimentisanje. Blenda, ISO i CPL su bili determinisani prisustvom Meseca, da nije bilo mesečine sve bi bilo mnogo drugačije. Ali nema veze, kad smo već kod CPL-a, nikad nisam upotrebio isti da bih snimio Mlečni Put. Jedna ekspozicija od 30sec za zvezde i jedna od 160sec kao pozadina su upotrebljene za sledeću fotku. Kasnije u obradi sam pozadinu zamazao median-filterom i tako se vide detalji M. Puta i magline:


Vidi se tamna traka preko sredine kadra, to je potpis većine CPL-a na širokouganim fotkama. Bilo kako bilo hteo sam da vidim kako će izgledati crvenkasti Mlečni Put utopljen u plavu pozadinu neba.

I na kraju imamo dva pogleda na Persej, sazvežđe iz koga sve kreće. Ako malo zagledate videćete dvostruko jato u tom sazvežđu, kao i desno Andromedinu galaksiju. Nažalost, ni ovde nema meteora.



Sad ide drugo poluvreme.
Kometa koja je autor ovog meteorskog potoka, Swift-Tuttle, već jako dugo je poznata našoj civilizaciji. Poznati su osmatrački rezultati kineskih astronoma još od pre dva milenijuma (koji navode da je upravo tad bila neuobičajeno sjajna), a budući da ova kometa obilazi Sunce jednom u 133 godine, njena pojavljivanja je moguće veoma precizno pratiti.
Takođe razlog za pravilnost u njenom orbitiranju je činjenica da je gravitaciono zakovana za Jupiter u odnosu 11:1.
Kometa spada u Hejlijev tip kometa (to su periodične komete koje orbitiraju jednom u 20-200 godina) što onda znači da će neko duže vreme kroz ljudsku istoriju biti prisutna. Periodične komete obično brzo izgore; nekih hiljadu obilazaka oko Sunca i od komete ne ostane ništa više što bi davalo prepoznatljiv rep. Ovu kometu su otkrila dva astronoma po kojima ona danas nosi ime, nezavisno jedan od drugog godine 1862.

U mediteranskim (katoličkim) zemljama je meteorski roj Perseida poznat kao suze Svetog Lorenca. Izvesni đakon je pogubljen u Rimu za vreme paganskog imperatora Valerijana, a jedina zasluga nesrećnog Lorenca da se Perseidi zovu po njemu je što se njegova pogibija desila 10. avgusta.

Treće poluvreme počinje sedamdesetih godina prošlog veka, kada je nekoliko Amerikanaca i Meksikanaca umešano u priču oko otkrića čudne strukture na istočnoj obali Meksika. Državna naftna kompanija za koju su radili nije bila raspoložena da objavljuje rezultate do kojih je došla, naročito ne nešto što bi možda imalo neke finansijske efekte. U naftnoj industriji važi pravilo da ako nešto hoćeš da znaš odnosno neki teren da pretražiš - moraš sam da finansiraš pretragu. Niko te rezultate (ako ih ima) neće dati besplatno.
Međutim, ovo o čemu se radi nije imalo nikakvu praktičnu priču sa aspekta bušenja nafte. Radilo se o činjenici da na Jukatanu postoji mnogo krečnjačkih vrtača, jama koje su potonule i ispunile se vodom. Sve te jame obrazuju polukružni prsten oko strukture u kojoj nikakvih jama odjednom nema - granica je vrlo oštra. Danas znamo da je to granica udarnog kratera koji je prečnika oko 180km. Centar kataklizme je bio u malom selu po imenu Čikšulub (Chicxulub). Polovina kratera se danas nalazi pod morem ali ima još drugih naznaka eksplozije: nađeni su tektiti (mrki komadići istopljene stene, obično od jednog milimetra do jednog santimetra), posebna vrsta kvarca (za koji je potreban ogroman pritisak - 2 gigapaskala, a to vulkani nemaju), i krucijalna stvar - prisustvo iridijuma.

Iridijum je metal koji je, zajedno sa gvožđem, itekako redak na površini. Razlog je što su ovi teži elementi prilikom formiranja naše planete potonuli u jezgro. Danas gvožđe ako negde nađete onda je to pouzdan pokazatelj prastare vulkanske aktivnosti.
Druga čudna stvar je što se iridijum nalazi u tankom sloju svuda po svetu - ta granica se označava kao granica Krede i Tercijara i obično se datira u period od pre nekih 66 miliona godina. To što se sloj iridijuma nalazi svuda znači samo jedno: nešto je raspršilo iridijum po celoj planeti. A iridijum je prisutan uglavnom u asteroidima.

Scenario je tekao ovako: udar je trenutno oslobodio jednu milijardu puta veću energiju od eksplozije bombe u Hirošimi. Toplota je isparila svu vodu iz podvodnih krečnjačkih stena na Jukatanu i stvorila mrežu pećina koje su nakon toga kolabirale i stvarale ogromne rupe oko oboda kratera. Megacunami je sravnio sve do Floride i Teksasa. Posledični zemljotresi, požari i erupcije su bili prisutni po celom svetu.

Rezultat svega bi bili zaklanjanje Sunca prašinom u periodu od verovatno jedne decenije. Sve je to pokrenulo veliko izumiranje vrsta koje je obrisalo 75% svih biljnih i životinjskih vrsta na planeti. Dovoljno je reći da nijedna životinja iznad 25kg nije mogla da opstane, naročito ne veliki biljojedi, što sve govori u prilog teoriji o velikoj nuklearnoj zimi koja je usledila, i koja je skoro uništila biljke na Zemlji.

Mi danas baš ništa ne znamo o objektu koji je izazvao sve ovo. Jukatanski objekt bi mogao biti asteroid (u tom slučaju se spekuliše sa prečnikom od 10km ako je hondrit), ili možda kometa koja se prethodno raspala na fragmente. U prilog potonjoj pretpostavci može se navesti nekoliko udarnih kratera širom sveta koji se datiraju u isti period, jedan čak recimo u Ukrajini - to bi onda odgovaralo možda prethodnici od nekoliko sati. Ako se setimo bombardovanja Jupitera od strane fragmenata komete Shoemaker-Levy 9 onda takav scenario postaje itekako moguć.

Bilo kako bilo, živi svet je nekako preživeo. Jukatanski asteroid je samo jedna opomena čovečanstvu kako bi mogao da izgleda sveopšti nuklearni rat. Međutim, nije samo to jedina katastrofa koja nam stoji nad glavom - kometa Swift-Tuttle je prečnika 27km i isto 27 puta bi bio jači udar dotične komete od Jukatanskog asteroida. Za nekih 2500 godina ova kometa će proći na 0.3 AU, a to je desetostruko odstojanje Zemlja-Mesec. Sasvim je sigurno da je u ovom momentu kometa Swift-Tuttle najopasnije nebesko telo koje preti našoj planeti u budućnosti - mi ionako svake godine prolazimo kroz Perseide, srećni što imamo spektakl pred sobom. Većina ne zna da ta kometa tu i dalje itekako prolazi - sve podseća na stopiranje nasred pruge. Ili povlačenje zmije za rep.

Izgleda da je Sveti Lorenco simbolički dobro odabran.
Njega su spalili.