31.07.2016.

POTRAGA ZA KARIKATUROM

Retko ko nije čuo za Vešalicu (Coathanger, Cr 399). U pitanju je asterizam, odnosno nasumični raspored sjajnih zvezda a ne fizička grupa, tj otvoreno jato - ali to nije uvek bilo prihvaćeno.

Štaviše, persijski astronom Al Sufi je prvi primetio sumnjivu pojavu pre više od hiljadu godina. Nije to bilo ništa čudno, Arapi i Persijanci su bili dobri astronomi jer su morali da poznaju osnove navigacije noću kroz pustinju; u pitanju su bili karavani odnosno novac.
Kasnije je astronomija bila više-manje takođe državna stvar jer su brodovi u srednjem i novom veku imali još izraženije potrebe za preciznom navigacijom. Tako su države i bogati pojedinci ulagali u svoj posao, a jedan od njih je bio i sicilijanski vojvoda od Montechiar-a čiji je službenik, tačnije dvorski astronom, Hodierna, ponovo otkrio jato. Inače Hodierna je bio poznat po tome da je verovao da su sve nebeske izmaglice zapravo zvezdana jata, a za njihovo razlučivanje je potreban samo dovoljno jak teleskop. Prilično hrabra ali u suštini oštroumna konstatacija, imajući u vidu da je ovaj Galilejev savremenik koristio durbin sa uvećanjem od dvadesetak puta.

Početkom XX veka je američki astronom Brocchi napravio mapu regiona, a deceniju kasnije se ovo jato našlo u Colinder-ovom katalogu krupnih otvorenih zvezdanih jata kao Cr 399. Sedamdesetih godina istog veka su se pojavila prva mišljenja da nije reč o jatu već o slučajnom rasporedu zvezda, a satelit Hipparcos je kasnije potvrdio te sumnje.

Dakle, vešalica. Za odeću, ne za jelo.
Najlakše je ovaj skup zvezda naći tako što ćete dvogledom krenuti od Altaira (Orao) prema Vegi, i na prvoj trećini je Cr 399. Za snimanje sam koristio teleobjektiv Pentacon 200 na f7.5 i 12 snimka od po pola minuta izlaganja na ISO1600:


Ovaj objektiv ne spada u optičke Svete Gralove Varšavskog pakta, bez uvrede braćo Rusi i istočni Nemci, hromatska aberacija mu je prilično izražena. Moguće je da je i neki element malo decentriran a na ovom snimku se vide i fleksije, budući da je 40D sa gripom okačen na reflektor 150/750, zajedno sa teškim objektivom poprilično van ose i nije čudo da postoji fleksija. Za neupućene: zvezde gore levo su više izdužene nego u ostalim ćoškovima i to je siguran pokazatelj da je optički sklop "visio" i da nije sve bilo baš stabilno kao stena.

U obradi sam skidao ljubičasti i crveni oreol oko zvezda, a samim tim sam skinuo i dobar deo njihovih boja. Svakako možete zamisliti pogled kroz dvogled koji bi možda približno odgovarao ovom vidnom uglu.

Međutim, u blizini Vešalice se nalaze i neki interesantni regioni:




Isečci su invertovani da bi se lakše uočile slabije strukture. Na prvom isečku se vidi mala izmaglica, verovatno jato, a na drugom - ništa.
Teleskop otkriva da je u prvom slučaju zaista u pitanju jato:


Tri najsjajnije zvezde desno pripadaju Vešalici:


Otvoreno jato NGC6802 je, po nekima 5 minuta u prečniku a po nekima nešto preko tri. Razlika potiče od toga šta se smatra granicom, pošto jato nije loptasto već, kao i većina otvorenih jata, nepravilno. Osim toga, prečnik vizuelnog merenja i fotografije nose velike razlike.
Takođe jato ima ukupni sjaj 8.8mag i pedesetak članica od magnitude 14 do 18. Ovo takođe znači da će teško biti razlučiti pojedine članice jata u 150mm njutnu čak i pod veoma tamnim nebom. Srećom pa je pomoću DSLR-a tih pedesetak članica u tom istom 150mm teleskopu itekako moguće uhvatiti.

Ako ste primetili da je jato sastavljeno iz zvezda crvenkaste boje - čestitke, u pitanju je međuzvezdana ekstinkcija. To je pojava da međuzvezdana prašina apsorbuje svetlost udaljenih objekata koji kroz nju prolaze. Pritom postoje dve komponente, apsorpcija i rasejanje upadnog zraka, a sve je to jače izraženo za plavu boju nego za crvenu. To je potpuno isto kao kad zalazak Sunca bude obojen u crveno zbog prašine u atmosferi. Isto tako naša galaktička prašina ovo jato boji u crvenkasto.

Idemo na sledeći kadar, ovde i teleskop ne pokazuje ništa konkretno - stack od 25 snimka od po 30sec:


Snimak nije nešto posebno obrađen izuzev što je prebačen u monohromatski mod. Nakon agresivnog rastezanja dobija se ovo:


Osim dosta šuma vidljivo je i da postoji neko rasvetljenje oko centra kadra. To je Pal 10, jedno od najtežih globularnih jata za detektovanje:


Zvezda koju sam označio je magnitude 7.84. A unutar kruga se nalazi svega nekoliko zvezda koje su magnitude 14-17 a ispod 18mag, na granici šuma se nazire bar još par desetina. Jeste da treba i malo mašte, ali je jato definitivno tu. Razlog zašto se Palomar 10 ne vidi bolje nije ni teleskop, ni aparat, ni obrada. Razlog je jako loše nebo koje sam imao toga dana - nema Meseca ali nema ni Mlečnog Puta usled blede izmaglice. Ovakav scenario je sasvim sigurno znak da treba odustati od snimanja deep sky objekata, ali sam ja bio uporan, i eto rezultata. Zasigurno je moglo bolje.

Inače pedesetih godina se na Palomar opservatoriji otkrilo dosta objekata na fotografskim pločama prilikom sistematske pretrage  nazvane Palomar Sky Survey. Tako su nastali Arpov  i Abelov katalog a na isti način je sakupljena mala kolekcija vrlo bledih globularnih jata koja su do tada izmakla otkriću. Razloga je bilo više, u zavisnosti od slučaja: ili su jata sakrivena galaktičkom prašinom, ili su veoma daleko, ili su sastavljena iz veoma malog broja zvezda. Zajedničko svim Palomar jatima je, bez uvrede braćo Amerikanci, da izgledaju kao karikature globularnih jata. Svako od legendarnih imena astronomije se upisalo u poneko otkriće: Hubble, Baade, Arp, Abell, i skupilo se na kraju petnaestak jata. A sam te večeri našao da tražim verovatno najteže među njima.

29.07.2016.

LETNJI PREGLED JESENJEG SAZVEŽĐA - KASIOPEJA

Kasiopeja je jedno od tzv cirkumpolarnih sazvežđa za Balkan i Evropu, što će reći da nikad ne zalazi za horizont u toku godine. Ipak ja je svrstavam u jesenja sazvežđa budući da početkom novembra ovo sazvežđe prolazi kroz zenit oko 23h. To je onda idealno vreme za posmatranje i fotografisanje objekata u ovom bogatom i interesantnom sazvežđu. Ipak to nije nikakva prepreka da se Kasiopeja pogleda tokom cele godine, a oblik sazvežđa - slovo W, govori u prilog činjenici da je i za početnike sa dvogledom ili malim teleskopom ovo sazvežđe sigurna i ne baš teška meta.


Tehnikalije: prednost kratkih ekspozicija u odnosu na duge postoji u oblasti gde dominira svetlosno zagađenje. Drugim rečima bolje je 100 snimaka po 1min nego 10 po 10min - tako knjige starostavne kažu. Zato je astrofotografija sa 30sec ekspozicija na njutnu f5 i moguća.
Međutim, ovog puta sam hteo da vidim efekte maksimalno eksponiranog snimka. Znao sam da će sve osim najsitnijih zvezda biti preeksponirane, uz rizik da čak pogubim zvezdane boje u tranzitornoj zoni a zauzvrat dobijem hromatsku aberaciju (to se na kraju i dogodilo), ali sam očekivao detalje u tamnijim regionima, bez obzira na LP.

Dakle, ovde je složeno 10 snimka po tri minuta, svaki na ISO 1600, objektiv pedesetica podešena na f4.0. Ako vam kažem da je bilo 25C temperature onda možete da zamislite koliko 40D ima šuma. To se na kraju krajeva i vidi. A problemi su toliki sa LP-om da je ovaj rezultat naprosto po mom mišljenju odličan. Mlečni Put se, naime, iz mog dvorišta uopšte više ne vidi - Končarevo je postalo Las Vegas. Čak razmišljam da dalje više ne idem do tamo već da snimam sa terase u Jagodini... Dobro, ovo je već sarkazam, ali reflektori su okačeni na sve strane a realno nigde nisu potrebni.

Idemo dalje, ovde su označeni oni objekti koje je moguće detektovati dvogledom ili malim teleskopom. Naravno, sa tamne lokacije. Moguće je da će u dvogledu neki objekti biti jedva vidljive mrljice bez ikakvih detalja ali bi trebalo da se vide sve ove strukture (sa izuzetkom NGC281, za nju je potreban veći teleskop i neki nebula-filter). Dakle:


Sever je levo što znači da je sazvežđe fotografisano kad je bilo na 50-60 stepeni na istoku. Gledano odozgo nadole su sledeći objekti:

NGC 129 - lep teleskopski objekt. U dvogledu se samo uočava izmaglica i par desetina sitnih zvezdica na granici detekcije (zavisno kakvo nebo i dvogled imate) ali je zapravo jato u teleskopu puno zvezda grupisanih u lance, kako je to opisao Herschell prilikom otkrića. Jato je udaljeno 10 hiljada svetlosnih godina.

NGC 225 - tipičan dvogledski objekt: dvadesetak sitnih zvezdica ispod desete magnitude. U teleskopu se vidi to isto, samo uvećanije i sjajnije. Preporuka - dvogled.

NGC 281 - maglina za koju se navodi da je potrebno tamno nebo, 8-10 inča reflektor i (poželjno) neki nebula filter. Stariji znaju zašto se često zove Pacman nebula.

NGC 381 - nisam gledao u dvogledu ali kažu da je razlučivanje članica (ne i detekcija) težak zadatak i za 150/750. Ono što je karakteristično za ovo jato prečnika 8 minuta i sjaja 9.3mag je sledeća stvar: na severu postoji linija, tačnije strelica koja vodi do jata. Pritom se to uočava samo u teleskopima i na fotografijama.

NGC 457 - najsjajnije otvoreno jato u sazvežđu. Zovu ga "Owl cluster" ali mene manje podseća na sovu a više na sportski avion sa elisom. Svakako je pravo pitanje kako je Messier propustio ovako nešto, budući da je jato jedva nešto malo ispod vizuelne detekcije, a u dvogledu se vidi opušteno. Dve najsjajnije zvezde koje se vide u dvogledu, za razliku od ostalih koje su utopljene u maglinu, uopšte nisu članice jata. Bliže su, a jato je smešteno 7900 svetlosnih godina. Za svaku preporuku ako prolazite tamo dvogledom ili teleskopom.

NGC 559 - jako malo jato, prečnika 4.5 uglovnih minuta. Teško da bi bilo uočljivo u dvogledu a i u nekom teleskopu srednjih dimenzija verovatno ne bi bile razlučene sve članice. Ono što je zanimljivo astrofotografima to je da se neposredno pored ovog jata nalazi tamna maglina, ali to zahteva ozbiljnu opremu i jako duge ekspozicije.

M103 - večiti izvor dileme na Mesijeovom Maratonu - uvek postoji dilema da li je to M103 ili neko od tri naredna jata. U dvogledu se uočava mala izmaglica i tri najsjajnije zvezdice, budući da su 7-8mag, sve to upakovano u 6 minuta prečnika. U teleskopu se jato razbija na 40 članica a najsjajnija zvezda (Struve 131) je dvojna koja se razdvaja i na malom uvećanju i nije prava članica jata.

NGC 654 - malo jato sa oko 60 članica raspoređenih na 5 ugaonih minuta. U dvogledu se vidi samo najsajnija zvezda u jatu koja je magnitude 7.3, a u teleskopu na velikom uvećanju neki prijavljuju da jato ima oblik slova V.

NGC 659 - 40 zvezdica u prečniku od 5 minuta, u dvogledu moguće samo detektovati izmaglicu. U teleskopu se neke zvezde razlučuju a neke ostaju nerazlučene, svakako lep prizor.

NGC 663 - za razliku od par prethodnih jata ovo je raspoređeno u krugu prečnika 16 minuta a sastavljeno je iz nešto sjajnijih zvezda. Najsajnijih nekoliko bi možda i mogle da se uoče dvogledom ali ovo jato je ipak lepše u teleskopu na malom uvećanju.

Za adekvatno snalaženje po sazvežđu evo i spiska najsajnijih zvezda koje čine asterizam W, počevši odozgo nadole, tj od zapada ka istoku:

Caph - Beta Cass, beličasta (F2) promenljiva čija magnituda varira od 2.25 do 2.31mag, u periodu od dva ipo sata. Naravno da se tako male oscilacije ne mogu registrovati golim okom. To je subgigant mase dva puta veće od Sunca koji je potrošio svoj vodonik kroz fuziju, i sad ima minimalne oscilacije u prečniku i sjaju. Teleskopski se to ne registruje ali spektroskop otkriva da ima malog pratioca sa periodom obilaska od 27 dana.

Shedir - Alfa, narandžasti gigant koji ima pratioca na 65 sekundi a to je skoro dva Jupiterova prečnika. U praksi ovo znači da je razdvajanje moguće na bilo kom malom uvećanju bilo kog malog teleskopa. Pre koju stotinu godina su postojali izveštaji da je Alfa promenljiva ali mi danas znamo da to nije tako.

Gamma Cass - plavi gigant koji nema arapski naziv ali je u žargonu često zovu "shell star", pre svega zato što je u pitanju nestabilna zvezda koja rotira i eruptira u nepravilnim intervalima. Pritom se menja zvezdina magnituda između 1.5 i 3.0 a trenutno je 2.15mag. Dve blede magline, IC59 i IC63 stoje u neposrednoj blizini ali se na snimku ne uočavaju, odnosno vide se samo slabe naznake. Dve sekunde pored Gamma-e se nalazi bledi pratilac a tu distancu je moguće razlučiti jedino putem 10 inča aperture i velikih uvećanja. Takođe je potrebna stabilna atmosfera budući da postoji velika razlika u sjaju - pratilac je jedanaeste magnitude.

Ruchbah - Delta, beloplava zvezda koja je eklipsna promenljiva. Period rotacije pratioca je 759 dana.

Epsilon Cass - beloplavi gigant koji je najslabijeg sjaja od navedenih zvezda (3.35mag) što je i logično jer je najudaljeniji - 440 svetlosnih godina, a to je skoro deset puta udaljenije od Bete Cass.

I još nekoliko stvari o snimanju. Boje zvezda na Canon EF 50 1.8 II objektivu su čista fantazija. U prevodu objektiv fantazira i dodaje boju tamo gde je nema - ovo se već stotinama godina zove hromatska aberacija. Postoji aksijalna odnosno longitudinalna, i transverzalna aberacija a ovaj objektiv ima obe, budući da ne poseduje ED, UD ili slične elemente od egzotičnih vrsta stakala. Na f4 zvezde često imaju crveni/ljubičasti rub iako u praksi nema ni naznaka takvih boja u njihovim spektrima.
Deo koji spada u ovu problematiku je kad se diže kontrast/saturacija u obradi. Tom prilikom se hromatska aberacija po pravilu pogoršava i to je očekivano. Takođe problem je što u spoljnoj trećini imamo pogoršanje boja odnosno boje beže u ljubičastu dok centar vuče na zelenu.

Pošto sam pet najsajnijih zvezda u obradi naglasio, dobio sam potpuno nerealne boje. Budući da znam (a i video sam na netu) da je samo Alfa narandžasta, ostale su plavičaste - herojski sam obojio dotične zvezde što na prvi pogled zvuči kao astrofotografska jeres. Međutim kad bolje razmislite, potpuno je besmisleno da plavi giganti budu, usled hromatske aberacije, obojeni u pink ili crvenu boju kao na originalnom snimku.

Prilikom obrade u Irisu sam po prvi put koristio komandu "subsky" koja eliminiše gradijent. Moram da priznam da je komanda dala možda malo agresivne rezultate, ali ipak je pomogla. Takođe imam avion koji je prošao prilikom snimanja kroz donji deo kadra a to sam tek video na kraju obrade.

U prilogu jedan neobrađen light-frejm, samo podešen WB; i isti kadar sa doteranim levelsima u PS.




01.07.2016.

NEBO IZNAD STAROG RUDNIKA

Ako pogledate neku od mapa svetlosnog zagađenja, evo recimo ovu ili možda ovu, videćete da istočno od Jagodine, odnosno između Jagodine i Bora postoji velika tamna oblast. To je većim delom praktično nenaseljeno područje koje se poklapa sa planinskim regionom Južnog Kučaja.
Retkost je naći danas u Evropi tamno nebo a i lokaciju za opservatoriju. Premda je nebo Južnog Kučaja veoma tamno, zahvaljujući između ostalog i nadmorskoj visini od prosečno 700-1000mnv, postoji tu par problema.

Prvi je nepostojanje infrastrukture. Ne možete otići tek tako u nenastanjene predele recimo Vinatovače, jedne od zvanično par preostalih netaknutih prašuma na prostoru Evrope, i napraviti opservatoriju. Prvo bi vam trebao verovatno helikopter ili u najmanju ruku ZIL a drugo - nema ni struje.

Drugi, mnogo veći problem za astronomiju je seeing koji je ovde relativno loš u odnosu na druge predele sa istom nadmorskom visinom. Južni Kučaj nije ravna visoravan već pre svega skup brda i dolina preko kojih visinski vetrovi ne struje pravilno (laminarno) već više ili manje turbulentno. Dodajte tu činjenicu da se upravo u predelu Južnog Kučaja nalazi prirodna barijera, odnosno brana koju zapljuskuju severoistočni vetrovi - eto zašto je turbulencija ovde više pravilo nego izuzetak. Svaka pojava polja visokog pritiska istočno, npr iznad Ukrajine ili Rumunije daje košavu koja se preko ovog regiona preliva na cetralnu Srbiju.

Koga interesuje prelepa priroda, ovde neće ostati razočaran.


Neću da vam nabrajam atrakcije ovih predela, pošto toga na netu ima sasvim dovoljno, samo jedna priča o jednom malom mestu kroz koje smo prošli. Reč je o Ravnoj Reci.

Polovinom XIX veka su seljaci znali za "nezdravi kamen" koji burno reaguje kad se baci u vatru. Bilo ga je najviše u okolini Senja, po okolnim bukovim šumama - bukvalno na površini. Kamen k'o kamen, na površini siv i ništa posebno. Ali je tadašnja Kraljevina Srbija prilično oskudevala u uglju za novosagrađene industrijske kapacitete, tako da je do početka XX veka u ovim predelima niklo nekoliko rudnika uglja, što privatnih, što državnih. Zatim je sledila železnica.

U Ravnoj Reci se nalazio, danas napušten, ulaz u jedan od kopova i to je bila i krajnja destinacija i cilj vozova koji su svakodnevno saobraćali.


Pogled na zalazeći Sirijus iz rudarske prestonice Srbije - Ravne Reke: 8x30sec, ISO500, objektiv 50mm i blenda 8. Samo jedna opaska: kad se snima u sumrak onda treba veoma precizno odmeriti ekspoziciju. Iz minuta u minut svetlosti ima sve manje i to se veoma upadljivo kasnije vidi u obradi.

Ako ćemo iskreno, ovakvo nebo daje milion mogućnosti ali u sumrak loviti objekte kao što su otvorena jata malo je isuviše. Međutim ipak se na ovom 100% kropu nazire M41, veliko otvoreno jato prečnika 38 minuta, sa nekih 150 članica ispod 13mag. To bi onda značilo da se tih 150 članica vidi vizuelno u nekom prosečnom amaterskom teleskopu.


Dobro, malo je nategnut kontrast... Ali ovo sam snimio upravo zato što u proleće zimski Mlečni Put veoma brzo nestaje iz vidokruga, iz dana u dan ustupa mesto letnjim sazvežđima. Obrnuto je sa letnjim Mlečnim Putem koga još dugo možemo gledati posle zalaska Sunca na jesenjem nebu.

Pored puta koji je prosečen kroz nekakve brežuljke može se videti geološki presek. I upravo tu se lako uočavaju tanki slojevi treseta i uglja, izmešani sa rečnim stenama. A na vrhu je mala borova šumica koja naprosto čeka da propadne u ambis.
20x30sec, ISO800, f7.1.


Ovde vidimo levo Kapelu, najsjajniju zvezdu u sazvežđu Kočijaša (Auriga). Inače Kapela je višestruki sistem, tačnije sastavljena je iz dva para zvezda. Prvi (svetliji) par čine dva žut giganta mase od po dve ipo Sunčeve i prečnika koji su 12x i 9x veći od Sunca.
Verovatno će se sad neko pitati kakvi su to giganti kad je prečnik 12 puta veći od Sunca a masa samo 2.5 puta... Odgovor je da su giganti generalno zvezde velikog prečnika i male gustine, nešto kao oblaci vrelog jonizovanog gasa. Ne mora gigant da bude velike mase, kriterijum je ovde prečnik zvezde - čak giganti generalno imaju mali sjaj po jedinici površine.
Oba giganta spadaju u G klasu zvezda i oba imaju zlatnožutu boju. Nalaze se 0.7 AU (astronomskih jedinica) udaljeni jedan od drugog - to je distanca Venere od Sunca. Svi posmatrači od Ptolemeja do XIX veka su navodili da je Kapela crvena zvezda, mada je mi danas klasifikujemo kao žutu - a i spektroskop kaže da je žuta. Razlika je u tome što, vidite i sami sa slike, ovakva zvezda na plavom nebu čini upadljiv kontrast pa je iluzija oko boje naprosto prirodna.

Interesantno je da je ceo sistem otkriven na taj način što je 1899g na Lick opservatoriji Kapela snimana spektroskopom. Tako je prvo zaključeno da je u pitanju dvojna zvezda (tzv spektroskopski dvojna) jer se vide dva zvezdana spektra superponirana jedan preko drugog. Na osnovu pomeranja jednog od tih spektara ka plavom i crvenom delu zaključeno je da giganti obilaze oko zajedničkog centra mase za 104 dana. Vrlo brzo su mnogi pokušali da vizuelno razdvoje ove zvezde ali to ni do danas nije bilo moguće; jedini način preciznog snimanja je ostala interferometrija kojoj dugujemo za precizne elemente putanje kojima danas raspolažemo.

Drugi par čine dva crvena patuljka na udaljenosti od 10 hiljada astronomskih jedinica. Njihov obilazak je do sada samo delimično registrovan budući da im je period orbitiranja procenjen na oko 400 godina.

I na kraju imamo pogled na napušteni rudnik koji sam malo dodatno osvetlio (light painting).


Spojeno je 6 snimaka po pola minuta, dakle 3 minuta sam imao da obiđem zgradu po mrklom mraku i osvetlim taman onoliko koliko je potrebno. Moram da priznam da to baš i nije bilo lako i bezbedno jer se u sredini zgrade nalazi otvor bezdana dubok minimum 100m, rekao bih na osnovu kamena koji sam bacio. Pogađate, tu nema nikakve ograde.

A za slučaj da niste znali - ugalj se klasifikuje kao vrsta sedimentne stene. Novije teorije kažu da za nastanak uglja možda nisu potrebni milioni godina kao što se do sada mislilo. Osim drveta potrebna je voda temperature stotinak stepeni Celzijusa, i izvesna vrsta gline. To su preduslovi da se drvo ovim putem ne bi zapalilo.
Postupak može proizvesti značajne količine uglja za enormno kratko vreme, bukvalno za nekoliko sati ili dana. Pogađate, za sve ovo su potrebni preduslovi jedne kataklizme.

Vulkani jedino mogu da stvore ovakve uslove. Imate ogromne šume koje tonu u jezero, voda se zagreva a glina omogućuje anaerobne uslove... Obzirom da su vulkani timočkog regiona u tercijaru imali upravo te osobine, može se zaključiti da su ponavljane erupcije bile odgovorne za nastanak ovih naslaga uglja basenu Južnog Kučaja. Tadašnji vulkani su bili prilično veliki,  tzv stratovulkani, sastavljeni iz mnogo slojeva nastalih iz sukcesivnih erupcija. Naravno da su i mnoge erupcije bile kataklizmičkog tipa, poput Mon Pelea, upravo iz razloga što je lava bila bogata gasovima - i eto odakle uglja.
Još nešto: iznad Bora se pre stotinak godina nekoliko stotina metara uzdizao prilično očuvan stratovulkan Tilva Roš. Danas je upravo na tom mestu isto toliko dubok krater površinskog kopa.

I samo da ilustrujem koliko je bilo tamno nebo iznad Ravne Reke - evo pojedinačne fotke od 30sec, rastegnute i osvetljene u obradi poprilično, na kojoj se vidi koliko se ništa ne vidi: