26.05.2016.

ČAURA NA NEBU

U sazvežđu Canes Venatici (Lovački Psi) postoji pravo malo blago za one koji traže galaksije. Pošto je to sazvežđe sastavljeno iz ne baš sjajnih zvezda, najprostije bi bilo reći da se sasvežđe nalazi južno od Velikog Medveda. Najsjajnija zvezda je, logično, Alfa Canes Venatici - poznatija kao Čarlsovo Srce. Zove se tako jer je navodno sijala jače u periodu ponovnog uspostavljanja engleske monarhije u XVII veku. Mi danas ne znamo da li je ona zaista imala provalu sjaja ili je to samo legenda i uspomena na svrgnutog Čarlsa I.

Ono što je meni ipak interesantnije od engleske istorije je ovo:


Potpuno apsurdno ali na ovoj slici je sever dole. Najsajnija zvezda desno je Beta Canes Venatici magnitude 4.3, što znači da se bez problema vidi.

Skupio sam 34 snimka po 30sec i ovo je isečak u originalnoj rezoluciji:


A sad malo o mrljicama. Veća galaksija je NGC4490 a manja NGC4485; očigledno je da su povezane a ne da su slučajno jedna pored druge. Pritom je veća izgubila svoju spiralnu strukturu u potpunosti a manja je sačuvala neke naznake spirale. Ali to ne znači da se u obe galaksije ne vidi struktura; obe spadaju u objekte u kojima je vizuelno ipak moguće naći nekakve detalje čak i u manjim teleskopima. Ovo naročito važi za veću galaksiju koja ima skoro stelarno jezgro i vidljivu strukturu oko istog.
Veoma je očigledno zašto je ovaj par galaksija (inače obeležen kao Arp 269) nazvan "čaura" (Cocoon galaxy).

Dinamika je tekla tako da su se obe galaksije već srele i sad sledi udaljavanje. Osim posledica po strukturu ovakav, skoro direktan pogodak nosi sa sobom i ogromne gravitacione talase. To onda pokreće lanac događaja koji kulminiraju masovnom produkcijom mladih zvezda koje se vide kao plavi talas u vidljivoj svetlosti. Ovo se pre svega dešava usled gravitacionog "zemljotresa" i sažimanja hladnih molekularnih oblaka koji bi inače čekali milione godina da se sažmu u zvezde. Ovako se to desi u vrlo kratkom periodu i ove, takoreći produktivne galaksije su poznate po tome da veoma brzo potroše svoje gorivo za zvezdanu produkciju. Pritom je unutar tih galaksija vrlo pakleno u tom mometnu: stopa nastanka veoma masivnih, mladih i vrelih zvezda je u suštini velika. Osim toga, ove mlade zvezde traju vrlo kratko ali isijavaju ogromnu energiju, povećavajući jonizaciju okolnog oblaka u H II region (odnosno jonizovani vodonik) koji dalje produkuje zvezde. Na kraju, a to se ionako odvija veoma brzo, mlade, velike zvezde eksplodiraju kao supernove i taj talas dalje destabilizuje oblake gasa u okolini, pokrećući novo formiranje zvezda.

Ispitivanja u radio-spektru su pokazala da se kroz obe galaksije, kao i između, proteže vrela međuzvezdana materija koja je obogaćena metalima i grejana od strane serije supernova tipa II. S druge strane sektori sa X zračenjem su razdvojeni filamentima od sektora sa H-alfa i IC emisijom, što znači da je vrela međuzvezdana materija i fizički odvojena od nešto hladnijeg jonizovanog vodonika.

E, tu smo: supernove. Dve su uočene dosad u većoj galaksiji a sa velikom sigurnošću možemo da pretpostavimo da će taj trend da se nastavi. A kad se to bude ponovo desilo svi će da pohrle da pronađu ovu galaksiju - ona je smeštena odmah u istom vidnom polju pored zvezde Beta Canes Venatici. Faktički triput produžite odstojanje od Alkaida do M51 i tu su Alfa i Beta, ništa prostije. A kad ste već u tom sazvežđu imate gomilu sjajnih i interesantnih galaksija: M63, M94, M106...

20.05.2016.

ZABORAVLJENA GALAKSIJA

Kad sam u jednom od prošlih postova objašnjavao kako je to kad čovek postane senilan, tražio sam po svojoj arhivi adekvatne dark-frejmove koji bi mi pomogli za dotičnu ranoaprilsku noć. Nešto najpribližnije po temperaturama što sam našao je bilo skoro tri godine starije i jedva je poslužilo. Međutim, tom prilikom sam pronašao i fajlove koje nisam obradio - pravo zakopano blago za moj dosadan godišnji odmor, ispunjen oblacima i mesečinom!

Lepota. Još samo da vidimo šta je to: piše na folderu NGC7640.
Ne sećam se detalja sa snimanja osim da je avijacija upropastila jedan frejm:


U momentu snimanja (26.10.2013g) ova galaksija, kao uostalom i celo sazvežđe Andromede, visili su u zenitu. To je omogućilo da pogled na galaksiju bude malo bolji nego uobičajeno jer je tu LP najmanji. A ukupno 48 snimaka od po pola minuta su dali kakav-takav pogled na galaksiju koja se vizuelno nikako ne vidi iz mojih krajeva - za nju svuda kažu da je potrebno minimum 8" i tamno nebo.


Obrada Iris i PS, eos 20d i SW 150/750.
Od detalja koji se razaznaju vidimo da je ovo prečkasta spiralna galaksija, ima dve prečke tj kraka, i da je u prošlosti očigledno pretrpela značajan gravitacioni uticaj sa strane obzirom na vidljive deformacije. Iz ovog snimka nije jasno šta je to i sa koje distance vršilo gravitacioni uticaj.
Na isečku u 100% rezoluciji vidimo i da nema jasno definisano jezgro, kao i tamne trake u ravni sa krakovima:


Što se tiče fizičkih osobina, za nju se navode različite procene udaljenosti, od 19 do 28 miliona svetlosnih godina, a u skladu s tim ide i procena prečnika na 60 ili 90 000 svetlosnih godina - što bi bilo možda nešto manje od Mlečnog Puta.
Još jednom da napomenem daje ova galaksija malo tvrđi orah za vizuelno traženje. Većina ljudi koja pretražuje ovaj region to čini zbog NGC7662, nepuna dva stepena dalje - u pitanju je Blue Snowball, prekrasna mala i vrlo sjajna planetarna maglina koja odlično trpi velika uvećanja. Eto, ako ste planirali nju da tražite, testirajte opremu, nebo i sebe: neki ljudi kažu da ovu galaksiju nisu detektovali ni u reflektoru od 10 inča.

17.05.2016.

PEJZAŽI IZ MALE ŠVAJCARSKE

Jovan Cvijić je Sokobanjsku kotlinu upravo tako nazvao: mala Švajcarska. Dolina koja je nastala potonućem ploče na čijim rubovima su se uzdizale planine do 1600m je itekako bogata pejzažima koji, doduše, ne mogu da konkurišu Švajcarskim ali su za naše lokalne pojmove daleko iznad proseka. Za astronomiju je bitno da je tu pao najveći meteorit na teritoriji Srbije, čuveni sokobanjski, čija je procenjena masa pre eksplozije na maloj visini iznosila verovatno oko 70-80kg. Delovi se i danas čuvaju u najvećim svetskim muzejima.
Druga nama bitna stvar je sledeća: provesti jedan dan (i još važnije noć) tamo znači da ćete imati priliku da doživite veoma tamno nebo koje je bolje što se više ide ka većoj nadmorskoj visini.

Počinjemo iz same Sokobanje, ovo je pogled sa vidikovca pored istoimenog restorana. Pogled je prema istoku i vide se brdo Lepterija i kanjon Moravice.

 
 Vidi se i senka tripoda na susednom brdu, dokaz koliko relektori uništavaju prizor. Ali dobro, sve za turizam - ništa za avanturizam bi mogla da glasi deviza.
Deset snimaka po 30sec svaki, dakle pet minuta ukupno, upotrebljeno je za ovaj pogled ka jugu. Objektiv pedesetica zauzdan na f2.8.


Na isečku u originalnoj rezoluciji se vidi da je nešto prošlo desno od Oriona, verovatno satelit, ali brza pretraga na Heavensabove nije dala poklapanje.


Nakon jugozapada red je bio da se okrenem ka jugu i masivu Device. Još uvek se video zimski Mlečni Put, retka zverka u proleće budući da veoma brzo, iz dana u dan, tone u dnevnu svetlost.


Pet takvih poluminutnih snimaka i eto startrailsa, to je razlog zašto volim pedeseticu. Začas sa tim objektivom dobijemo startrails.


Ako malo bolje pogledamo u većoj rezoluciji videćemo gomilu malih mrljica u Mlečnom Putu. Dvogled ili mali refraktor su za to kao stvoreni, a fokus je na levoj strani kadra. Tačnije, gledamo u sazvežđe Puppis (Krma) i tamošnju zvezdu Xi Puppis magnitude 3.5.


Objekti koji su obeleženi brojevima su:

1 - NGC2482, veliko otvoreno jato, pomalo okruglasto ali ne tako gusto;
2 - M93, sjajno otvoreno jato magnitude 6.2, jasno loptaste strukture, sa zvezdama ne baš gusto raspoređenim, magnitude 8-13 i ukupno šezdesetak članica;
3 - NGC2467, veliko, sjajno, okruglo otvoreno jato prožeto maglinom, sa rasejanim članicama magnitude 8-12.

Opisi su Herschell-ovi ako eventualno sumnjate u moje deskriptivne sposobnosti. Eto šta sve vidi jedna obična pedesetica na jednoj poluminutnoj ekspoziciji i to na tripodu. Da je piggyback na teleskopu ove strukture bi se razaznavale neuporedivo jasnije, ali ovde mi je cilj samo da vidim šta mogu da identifikujem.
Sledeći isečak je Sirius sa dole M41:


Sledi nebo sa prevoja prema Rtnju koji je na visini od 700-800mnv. Prvi snimak je Tamron 17-50 2.8 od pola minuta izlaganja, a na drugom je jedan takav snimak kombinovan sa layer-om od 101sec; kao što vidite put i zemlja se jedva naziru. Eto koliki mrak tamo vlada.



Na sledećoj su malo pojačane boje zvezda, možda malo više a možda i ne - čisto radi eksperimenta. Drvo u prvom planu je ruinirano ledenom kišom prošle godine, ali se vegetacija lagano oporavlja od ove lementarne nepogode.


Što se tiče sledećeg kadra, situacija postaje interesantnija. Jednominutna ekspozicija prema istoku nije pokazala nijednu interesantnu astronomsku pojavu niti nebesko telo, osim nešto svetlosnog zagađenja od Knjaževca.


Ili sam bar ja tako mislio...
WB je bio 3150 tako da je nebo zadržalo plavu boju, zajedno sa svim zvezdama. Međutim, jedna tačkica je odskakala svojom bojom koja nikako nije bila plava:


Šta bi to moglo biti morao sam da proverim. Našao sam dve sjajnije zvezde desno od misteriozne crvene, ispostavilo se da je jedna od njih Zaniah (Eta Virginis) pa sam povukao liniju na dole. Vrh iznad koga se Eta projektuje, Krstatac, udaljen je 11km u pravcu nekih 120-125 stepeni. Dalje je trebalo samo u nekom planetarijum softveru pronaći zvezdu.


Ali đavola. Stellarium mi nije dao nikakve konkretne podatke o zvezdi (ili ja to nisam umeo da nađem) a Winstars takođe. Nigde nijedne kataloške oznake, samo iz potonjeg magnituda (VT 8.15 i BT 13.11), ok, bar vidim iz te razlike da je zvezda crvena. BT je svetlost u plavom kanalu a VT je takoreći vizuelna magnituda; ako je vizuelna magnituda veća od plave onda je logično da je zvezda crvena.

Da ne bude da sve maksimalno uprošćavam, evo tačne informacije: BT se meri na 435 nanometra a VT na 505. Sve je to lepo izmereno u projektu Tycho, pomoću satelita Hipparcos, i dato čovečanstvu na besplatno korišćenje.

Od neke pomoći su mi ipak bili Winstars i Stellarium. U blizini sumnjive zvezde se nalazilo par galaksija, sasvim idealno. Uzeo sam NGC4385 i pretražio njenu okolinu pomoću Simbad-a. Vrlo brzo se ispostavilo da je tražena zvezda zapravo obeležena sa SS Virginis. U pitanju je karbonski džin sa prečnikom od oko 500 Sunčevih; polupravilna promenljiva Mira tipa čiji period se meri decenijama. Ono što je ovde karakteristično to je da su sve Mira karbonske promenljive sposobne da emituju značajnu energiju u hidrogen alfa području - eto odakle crvenilo. S druge strane, temperatura od nepunih 2500 K može takođe samo da padne u crveni opseg, i eto, misterija rešena.

Sledi težak zadatak za Tamrona: sklapanje panorame. Zapravo ovo je težak zadatak za mene, budući da Tamron ima jako čudne (nepopravljive) distorzije na 17mm. To danju i nije bitno iz razloga što ako dođe do neke imperfekcije u slaganju trava ili nebo mogu i da prođu, ali zvezde moraju da budu složene u milimetar.
Uzeo sam četiri horizontalna kadra na 17mm i krenuo na sve moguće načine da ih sklapam u Photoshopu, ali nije išlo. Program ih sklopi ali iseče Orion, na drugoj strani sve zvezde duplira, i tako ukrug. Na kraju sam ispravljao (+3.5 remove distorsion) svaki frejm pojedinačno i ručno sklapao, odnosno brisao i pomerao onako kako sam najbolje mogao.


Vidimo zimski Mlečni Put na zalasku, u sredini je Orion a Vlašići desno se tope u zodijačkoj svetlosti. Ispod Vlašića se vidi Rtanj. Na kraju, ova scena zaslužuje poseban kadar: Vlašići iznad Rtnja - panorama od dva kadra pedeseticom. Na samo 13sec se naziru tragovi magline oko Vlašića.


14.05.2016.

POKLON ZA ROĐENDAN

U istoriji astronomije tranziti planeta preko Sunčevog diska su uvek zauzimali posebno mesto. Reč je o idealnim prilikama da se na osnovu principa paralakse izmeri udaljenost između Zemlje, Sunca i dotične planete - naravno, ako se prethodno zna jedna od tih vrednosti.
U praksi imamo tranzite Venere i Merkura; asteroidi i komete tranzitiraju neuporedivo ređe jer ih po pravilu nema između Zemlje i Sunca, a i manjeg su prečnika pa nam takve pojave nisu opservabilne. Primera radi, pre četvrt veka je stenčuga od 2.5km po imenu Epona prošla ispred Sunca: na pola astronomske jedinice od nas je to nebesko telo imalo prečnik od 0.007 ugaonih sekundi. Čisto radi poređenja, svemirski teleskop Habl ima tri puta manju teorijsku rezoluciju - negde oko 0.026 ugaonih sekundi, a moj reflektor (150/750) približno sto puta manju (0.76"). Ovo naravno važi za hiperkontrastne objekte kao što su dvojne zvezde ili planete, mada bi usmeravanje Habla u Sunce bilo nemoguće jer nije opremljen filterima.  Čak je i snimanje Meseca Hablom striktno zabranjeno (mada je rađeno u jednom navratu, izvolite link), tako da osmatranje asteroida ispred Sunčeve površine zasad ostaje astronomski san.

Dakle, Merkur tranzitira neuporedivo češće od Venere - sa nekih 13-14 puta za sto godina, u poređenju sa Venerinih par tranzita koji se ponavljaju na svakih 121 i 105 godina. Razlog je veoma prost: Merkur se brže vrti oko Sunca a i manje prividno luta gore/dole na svojoj orbiti u odnosu na Veneru.
Tranziti Merkura se javljaju u principu u maju ili novembru i tu nema mnogo odstupanja, po par dana najviše. Zato sam bio prijatno iznenađen što su mi bogovi astrofotografije poslali poklon tačno jedan dan pre mog rođendana, upravo da bih se ja organizovao na vreme i sve odradio kako treba.


Teleskop je bio postavljen u pola pet popodne jer su pre toga oblaci imali svoj nastup. Na f5 i sa DSLR-om je oštrina bila nemoguća misija, pre svega zbog turbulencije crnog teleskopa koji naprosto kuva danju, tako da je ta opcija posle par pokušaja otpala. Stavljen je restriktor i kroz 4cm otvor sam dobio f19 što se pokazalo kao neuporedivo bolje rešenje. Fokus je bilo moguće pronaći, turbulencija manja a praćenje montaže apsolutno nepotrebno (a i da sam ga uključio kako da useverim po danu?).
Isečak uz malo uvećanje:


Prečnik Merkura je ovde 12 sekundi; vide se i pege koje me nije mrzelo da obeležim. Ovo je jedini snimak na kome nema pramenova oblaka, tako da sam im se zahvalio nakon dobijanja istog. Zbog f19 parametri su bili ISO800 i 1/800sec na aparatu 40D.



Zabavljalo me je dnevno fotkanje na f19 pa sam našao i mlad Mesec u okolini: