29.04.2016.

MARS, SATURN I ANTARES IZNAD RTNJA

Termin "planeta" dugujemo starim Grcima. To bi u prevodu značilo lutalica, odnosno lutajuća zvezda. A Grci su, isto kao i mnoge civilizacije pre njih, znali za pet lutajućih zvezda koje se nikad dvaput nisu javljale na istom mestu.

Planete su najčešće dobijale imena božanstava, nekako je to bilo najjednostavnije. A sve planete su na nebu pravile u jednom momentu petlje, odnosno umele su da zastanu i na jedno vreme da putuju unazad. To je bilo najkarakterističnije za Merkur i Veneru, mnogo manje za Mars a za ostale planete je to bilo teže uočljivo, ali ipak prisutno.
I eto razloga za teorije zavere u Starom Veku, kao i mogućnosti da prevaranti zgrnu pare. Konkretno astrolozi i dan-danas početak petlje neke planete definišu kao "zastoj" i to tumače kao nepovoljne prilike za sve koji su povezani sa tom planetom.

Mars je planeta koja je dobila ime po Rimskom bogu rata. Vrlo je jasno zašto je to tako ako se pogleda krvavo-crvena boja te planete. Ako preskočimo sva manje bitna beleženja posmatranja Marsa kroz istoriju, vrlo brzo dolazimo do renesansne prekretnice: Tiho Brahe je prvi čovek kome je palo na pamet da izmeri diurnalu paralaksu Marsa. I to golim okom - kasnije je ovo merenje ponovio Kristijan Hajgens teleskopom. Razlog je bio merenje distance Mars-Zemlja, a kasnije posredno i Zemlja-Sunce.

Princip je u suštini jednostavan i bazira se na promeni položaja Marsa u odnosu na fiksne zvezde. Položaj se meri ujutru i uveče (ili obrnuto) a razlika u prostoru se notificira - to bi bio najkraći i najjednostavniji opis. U praksi treba računati da je brzina rotacije Zemlje 1km za četiri sekunde meni ovde u Jagodini; na ekvatoru duplo brže, a brzina Zemlje oko Sunca mi je 120 puta veća: oko 30km/sec. Kad se sve to uračuna i izmeri ispada da jutarnja merenja položaja Marsa malo "požure" a večernja malo "zakasne" u odnosu na proračunate položaje. Razlika predstavlja jedan Zemljin ekvatorski prečnik i eto paralakse. Dobro, nije baš jedan ceo prečnik jer se Mars ne meri na horizontu, ali nebitno, i to se lako da izračunati kad se uzme u obzir ugaona visina planete nad horizontom.

Još samo da napomenem da je Mars vrlo blizu svoje opozicije (za mesec dana) i da u momentu nastanka ove fotke ima prečnik oko 12 sekundi. Dakle, planetarni fotografi - vreme je da se na njega obrati pažnja, u opoziciji će imati 18".


Na ovom kompozitu od 38 snimaka ekspozicije po 30sec kroz 50mm objektiv se vidi desno trag Marsa iznad Rtnja koji i nije baš crven. Razlog je taj što Mars jeste najcrvenija planeta ali to svakako nije najcrveniji objekat u svemiru: pogledajte zvezdu u donjem desnom uglu.
To su primetili i stari Grci pa su zvezdu prosto nazvali Anti-Ares, odnosno suparnik boga rata. Danas mi ovu zvezdu zovemo Antares - crveni supergigant je jedan od kandidata za eksploziju supernove koja može da se desi svakog momenta, a na osnovu onog što danas znamo sasvim sigurno će se desiti u narednih par stotina hiljada godina.

I da bi zamešateljstvo bilo veće, iznad levog vrha (Šiljak) komotno izlazi Saturn. Jedino nisam obeležio šljivu, eto.



10.04.2016.

KAD ČOVEK POSTANE SENILAN...

...onda su mogući svakojaki propusti.
Recimo, ovom prilikom sam sve uradio kako treba ali sam zaboravio da snimim dark frejmove. A kao za baksuz nisam nigde mogao da nađem darkove iz početka aprila bilo koje godine, pa sam našao neke jesenje fajlove. Od pre tri godine.
Ovo je jako frustrirajuće jer je očigledno da, kao prvo, temperatura mora biti pogođena (a otkud znam koje su bile temperature na snimanjima, ja to ne beležim) i kao drugo ako je veliki vremenski razmak između dark i light fajlova onda dolaze do izražaja razlike u smislu starenja senzora.

Drugim rečima, sve je bilo protiv mene od tog momenta.


Da pređemo na stvar: ovde se vidi desno zvezda Algieb, odnosno Gamma Leonis. U pitanju je žuto-crvenkasti par zvezda koji je razdvojen prostorom od 4 ugaone sekunde. Primera radi, ako možete svojim teleskopom da vidite Veliku crvenu mrlju na Jupiteru - eto toliki je razmak. Dobro, ovo možda nije najbolje poređenje, pre svega zato što je mrlja malog kontrasta i teže se uočava naročito u opstruisanim sistemima; dok su zvezde najkontrastniji objekti u svemiru. Tačnije, ako vam za mrlju na Jupiteru treba 200x ovde ćete razdvojiti ove zvezde već na 75-100x. Ili je prostije da kažemo da je razmak zvezda jedna desetina Jupiterovog prividnog prečnika.


Na slici se ne vidi jasno da je u pitanju dvojna zvezda pre svega iz razloga što je par dobro preeksponiran.

O paru se predpostavlja da su u pitanju džinovi od kojih su obojica prestali da pretvaraju vodonik u helijum. Dalje u kom su stadijumu ne zna se; možda sagorevaju helijum (što se otprilike pretpostavlja) ali nema direktnih dokaza. Zvezde su 2.28 i 3.51 magnitude, odnosno razlika u sjaju nije velika ali je očigledna.

Nakon što ste našli Gamma Leonis, a to golim okom zaista nije teško, u vidnom polju malog uvećanja levo možete zapaziti neke mrlje koje su i cilj večerašnjeg putovanja.


Gornja, manja mrljica je galaksija NGC3226, mala eliptična patuljasta galaksija koja predstavlja ručak za donju NGC3227. Obe su upisane u Arpov atlas čudnih galaksija kao br 94.

Veća tj spiralna galaksija, NGC3227, koja je i gazda ovog sistema je katalogizirana kao Sejfertov objekt. To znači da ima sjajniji nukleus od uobičajenog, pre svega zato što se u centru galaksije nalazi velika crna rupa. Njenim radom dolazi do emisije zračenja na raznim frekvencijama. Inače je poznato da to zračenje dolazi od akrecionog diska i oblaka gasa oko crne rupe; što je emiter brži u svojoj rotaciji odnosno bliži crnoj rupi - to je i spektar emisije širi. Vrhunac emisije jezgra ove galaksije se desio 1977. godine kada je prvi put i zaključeno da postoji oblak gasa koji orbitira oko crne rupe velikom brzinom.

Druga, tj manja galaksija, NGC3226 sadrži u sebi region označen kao LINER. U pitanju je region u kome je izražena emisija slabo jonizovanih atoma - azota, kiseonika i sumpora:


O+, N+, S+

Takođe jako jonizovani atomi se ovde skoro ne javljaju ili su zastupljeni u malom procentu:


O++, Ne++, He++

Mnoge galaksije potpadaju pod ove kriterijume ali je glavna pragmatična implikacija zapravo dilema: da li ovi regioni (LINER) predstavljaju polja rađanja mladih zvezda ili  oblasti oko aktivnih galaktičkih jezgra, odnosno supermasivnih crnih rupa. Ova dilema je naročito interesantna u slučaju NGC3226 koja predstavlja patuljastu ali ipak eliptičnu galaksiju kod koje bi nedostatag gasa i formiranja zvezda trebale da budu primarne karakteristike.

Bilo kako bilo, ovu dilemu treba ostaviti astrofizici, a sad malo o fotografiji.
Neadekvatni dark-frejmovi su se manifestovali kao hot-pikseli na finalnoj fotografiji. Ovo nije bilo vidljivo na primarnom stack-u ali je u obradi prilikom razvlačenja došlo do izražaja. Najviše su smetali crveni i plavi hot-pikseli a to sam rešio novim slojem ispod gde su smanjene dotične boje: image > adjustment > selective color.
Nakon toga sam pobrisao na gornjem sloju samo predele gde su se nalazili hot-pikseli i to je to. Improvizacija, kao i uvek.

Ukupno 24 fajla po pola minuta je složeno; znači sa nekih 12 minuta ekspozicije predstaviti galaksiju je veoma teško. Još ako se uzme u obzir nebo iz Končareva; ovde vidimo samo jezgra i svetlije krajeve a prava periferija ovih galaksija ostaje nevidljiva. Bilo bi bolje da sam duže snimao ali ne značajno; ovde je veliki limit nebo iz ravnice koje je konstantno loše zbog izmaglice i svetlosnog zagađenja. Nema galaksije bez planine.
Druga i treća slika su isečci u originalnoj rezoluciji. Na drugoj dole levo se nalazi NGC3213, prečnika jednog minuta i magnitude 13.5, što smatram za ovakvo nebo dobrim rezultatom.

Oprema: reflektor 150/750, EQ6, Eos 20D.
Obrada: Iris, Photoshop.