10.03.2016.

JUPITER IZNAD STARE PLANINE

Naslov sve govori.


Dok sam u sumrak snimao panoramu Stare Planine, kao i Venerin pojas iza nje, pažnju mi je privuklo nešto neplanirano - izlazak Jupitera.


Ovde se vidi kao mala zvezdica ispod Zemljine senke i morao sam da budem brz dok Jupiter ne zađe u oblike. Izvadio sam 200mm i evo rezultata:


Pošto je Jupiter na dan snimanja, dakle osmog marta, bio u opoziciji logično je da je i najsjajniji. Inače radi se o jedinoj planeti čiji je baricentar (centar rotacije) izvan Sunca, pošto je dosta masivan u odnosu na ostale planete. Već i u 100-200x uvećanja na manjim teleskopima postaje sumnjiva površina Jupitera, pošto se jasno razaznaje da ima svetle i tamne pruge. Ponekad kad se izdigne na nebu i kad je atmosfera mirna postaje očigledno da postoji i neka tačka, odnosno Velika crvena mrlja.

O Jupiteru danas znamo mnogo ali je najinteresantnija činjenica da on zrači više sopstvene toplote u okolni prostor nego što prima od Sunca. Ovo samo govori u prilog da mora da postoji neki interni mehanizam odakle nastaje ta energija. Pošto su učestale priče na temu da bi Jupiter postao zvezda da je samo malo masivniji, moram da razočaram auditorijum: granica za braon patuljka je 13 Jupiterovih masa, i to ako prihvatimo da je za definiciju braon patuljka fuzija deuterijuma. Na nekih šezdesetak masa nastupa fuzija litijuma a na 75-80 fuzija vodonika i tek to se onda smatra zvezdom.

Proces kojim Jupiter zrači naziva se Kevin-Helmholcov mehanizam. U pitanju je kontrakcija planete usled hlađenja, za Jupiter to iznosi 2cm godišnje, a sama kontrakcija uzrokuje dalje podizanje temperature jezgra planete, i tako ukrug.

Za sada najhladniji braon patuljak smatra se da ima temperaturu površine oko 300 Kelvina što je vrlo slično sobnoj temperaturi. To možda deluje dosta hladno ali uzmite u obzir da se taj objekt nalazi sam u svemiru, relativno izolovan od zračenja bliskih zvezda. Zemlja bi pod tim okolnostima (tj van Sunčevog sistema) bila mrtva na par desetina Kelvina.
Temperature braon patuljaka se kreću od nekoliko stotina do preko 1000K. Poenta je da na ovako niskim temperaturama oni ne svetle u vidljivom opsegu pa se teško i mogu detektovati, čak i u infracrvenom opsegu. Takođe interesantno je i napomenuti da sagorevanje litijuma relativno kratko traje, odnosno desetak miliona godina. Ovo znači da je raritet da naiđemo na takvog patuljka.

04.03.2016.

PONOVO RADI BIOSKOP

...pardon, teleskop.
Skoro dve godine mi je trebalo da osposobim montažu, ispostavilo se da je neviđena sitnica (kao što obično i bude) - kabl za napajanje je bio defektan. Tako da sam mogao da se bacim na isprobavanje nove/stare opreme.

Bacio sam pogled kroz teleskop jer nisam imao pojma šta da snimam. Oko zenita sam naišao na prelepo otvoreno jato, znao sam da je jedno od ona tri u Kočijašu i odluka je pala u sekundi.


U pitanju je M37, u odnosu na ostala dva (M36 i M38) ovo jato je malo manjeg prečnika, bogatije zvezdama a i više kompresovano. Plus su zvezdice slabijeg sjaja pa to bude vizuelno interesantnije. Sve je ovo vrlo logično ako znamo da je M37 u odnosu na dva susedna jata najudaljenije otvoreno jato (4500 svetlosnih godina) i da se nalazi prekoputa centra galaksije u odnosu na nas.

Za ovaj snimak mi je trebalo 26 snimaka na ISO1600 i 30sec na eosu 20d. Bilo bi i više snimaka, mada realno nema potrebe kod jata - više ekspozicije treba na galaksijama i maglinama; kod jata šta se vidi na 1min vidi se i na 1h izlaganja...
Znači bilo bi i više snimaka ali je problem nastao kod akumulatora sa auta koji očigledno nije lepo bio napunjen. Tako da eos troši više struje od mercedesa, ako vas neko pita.
Ubacio sam Canon-ovu bateriju i snimio još nekoliko light-ova, a onda i dark frejmove da bi i ona brzo crkla na +3C. Ubacio sam sledeću i završio posao, a za idući put na akumulator očigledno treba prikačiti punjač i tako snimati.


Nisam proveravao kolimaciju par godina, a i praćenje standardno nije vrhunsko bez vođenja, zato su zvezde na ovom 100% isečku možda malo čudnijeg oblika.
Kad smo već kod zvezda, njih ima u ovom jatu oko 150 ispod magnitude 12.5; to je otprilike cifra na koju može računati marljiv posmatrač sa prosečnim teleskopom i u mračnoj okolini bez mesečine. A ukupan broj zvezda je po posmatračima iz preprošlog veka negde oko 500.

Messier je prvi nakon otkrića (Hodierna) dao opis o jatu sa malim i zbijenim zvezdama utopljenim u maglinu. Jeste, nema tu nikakve magline nego je njegov "refraktor od tri stope", misli se na žižnu daljinu, bio jednak našim dečijim teleskopima koji se prodaju po ceni jednog pakovanja Pampersa. Sa otprilike sličnom sudbinom kao Pampers: kupiš i potom baciš...
Herschell-ovi, otac i sin, primetili su ovaj klaster. Prvi je posmatrao objekt i planirao da se naknadno vrati na M-objekte ali nije stigao, a drugi je dao objektu oznaku NGC2099 i opis o 500 zvezda. Slično je napisao i viktorijanski astronom admiral Smyth, s tim da ako hoćete da doživite M37 na način kako su to videli Hodierna i Messier pre 350/250 godina - najbolje je da uzmete bilo kakav dvogled.

Pošto se nekad broj zvezda merio samo onim zvezdama koje se vide vizuelno, odnosno nije bilo astrofotografije, čak i najveći posmatrači su bili ograničeni na možda magnitudu 14 i tu M37 zaista ima 500 članica. Danas je ispod magnitude 22 ovde snimljeno oko 12 000 članica plus još par hiljada u delu 45 minuta od centra jata. Od toga već u startu možete da prebrojite desetak crvenih džinova, a od ostalih zvezda trećinu čine beli patuljci. Ono što je interesantno to je da su bukvalno svi patuljci sa vodoničnom atmosferom, nijedan nema helijumsku (beli patuljci se dele na one sa vodoničnim i one sa helijumskim spektrom). Eto dobrog povoda da astrofizičari pišu radove.
Osim tih zvezda pregledana je i šuma podataka o 12 hiljada zvezda i otkrivene su (zasad) 24 promenljive. Približno polovina su pulsirajuće a druga polovina eklipsne promenljive. Takođe u toku su istraživanja na temu povezanosti rotacije i magnetnog polja, a u kontekstu starosti zvezda - otvorena jata su naprosto idealna za ovakve studije, svi podaci stanu u jedno vidno polje kamere i ne troši se teleskopsko vreme.

Ali nama je to nebitno. Izađite sa dvogledom u martovsko veče u 18-19h i usmerite isti u zenit, uz malo šaranja naići ćete na jedno od tri otvorena jata u sazvežđu Auriga. A onda se možete složiti sa mnom ili ne da je M37 najlepše od ta tri jata.