31.07.2015.

PORTRET JEDNE BABE

Kad pogledamo startrails fotografije malo poznatijih i priznatijih autora uvek su to fotke rađene širokougaonim objektivima. Ako pogledate fotke Mlečnog Puta - opet su to širokougaone. Zašto je to tako?

Svakako da postoji tendencija u današnjoj pejzažnoj fotografiji da se mnogo toga snima širokougaono, nije to ništa novo, strpaj sve u isti kadar i nećeš mnogo pogrešiti - samo su pre nekoliko decenija širokougaoni objektivi bili skupi i retki. Takođe je ta optička egzotika bila relativno nepredvidiva kad je fler u pitanju, a i oštrina je uvek bila pod znakom pitanja. Danas su širokougaoni relativno pristupačni. Međutim, da li možemo nešto da snimimo i na većoj žižnoj daljini?


Evo snimka od pola minuta objektivom od 50mm, na kropu. Blenda je bila 2.8, ISO 1600. U suštini to je za krop lep portretni objektiv, vidni ugao je 25x17 stepeni; nešto slično 85-ici na FF.

Zvezde su ovde neprihvatljivo duge crtice ako pogledate na punoj rezoluciji. Prihvatljivije bi bilo da sam vreme izlaganja ograničio na 10-12sec, ali svrha ove fotke je da nam prikaže svo svetlo koje je moguće uhvatiti na ovim podešavanjima. Mesec je bio tačno u prvoj četvrtini (tačnije 56% osvetljen) i dao je plavičastu boju nebu i delimično osvetlio planinu sa desne strane. Levo je za osvetljavanje bio zadužen LP.

Ako snimim startrails na ovoj žižnoj daljini onda će mnogo manje vremena trebati da se uoči pomeranje zvezda. Zauzvrat, zvezde će opisivati putanje koje su manje zakrivljene, više će ličiti na prave linije nego na kružnice.


Ovde je sklopljeno 22 snimka odnosno tačno 11 minuta eksponiranja. Razlika je u tome što je blenda spuštena na 3.5 i ISO na 800, pa je generalno dobijen tamniji kadar. Takođe se vidi crvenilo koje predstavlja jedan od najsvetliji delova Mlečnog Puta - sazvežđe Štita (Scutum).

A šta bi se desilo kad bih ovde nastavio u smislu žižne daljine? Uzeo sam teleobjektiv i nacentrirao vrh planine, blenda je bila 7.1, ISO1600 i snimljen jedan snimak manje od prošlog puta, odnosno ukupno 21. Zvezde su se ovog puta itekako pomerile:


Jedina vidljiva ali bitna razlika je što je sve tamnije. Trebalo je koristiti vreme od 60 ili 90sec ali dobro, ovo je ionako bila samo proba.

Zaključak: ako imate čime smislenim da popunite kadar, startrails se može snimati i teleobjektivom.
Inače na slici je planina Baba pored Paraćina, jedini oštar vrh koji imam u blizini. Ako ikad krenete ka Zaječaru, Boru ili Negotinu imaćete priliku da bukvalno pored magistrale uočite ovu malu planinu.

26.07.2015.

REMER I BRZINA SVETLOSTI

Zašto startrails kad može i planet-trails? Princip je isti, sve ostalo su nijanse.

Otišao sam u planine posle zalaska Sunca i okrenuo kameru ka zapadu; snimio 34 snimka i prvi deo posla je odrađen. Svi snimci su dugi po 20sec, 50mm žižne daljine, ISO100 i blenda f20, budući da je bilo dosta svetla. Nakon toga je sve uklopljeno u PS-u na potpuno isti način kao i startrails.


Sasvim desno se vidi Jagodina a levo Paraćin. Manji trag desno je Jupiter a levo Venera; tačno se vidi kako obe planete gube sjaj spuštajući se prividno u guste slojeve atmosfere.

Međutim, nije sve išlo glatko. Na polovini obrade, tj na 16-om snimku Jupiter je lagano ali potpuno iščezao. Pre toga je Venera zašla u oblake pa dalje sklapanje fajlova nije ni bilo potrebno. Ovo se desilo jer je sjaj Jupitera postao slabiji od sjaja neba na prvom snimku koji je uzet kao referenca. Metoda stekiranja je "lighten", što znači da će se kao referentni frejm uzeti onaj koji je i najsjajniji, dakle prvi.

Naravoučenije: planet-trails u sumrak može da traje vrlo ograničeno, usled velike razlike u sjaju neba na početku i na kraju.


Širokougaoni snimak pogleda na zapad, vidite čak i neke zvezdice gore koje se probijaju kroz večernje plavetnilo.

Kad malo razmislim o Jupiteru i Veneri koji trenutno stoje jedno pored drugog, par stvari mi padne na um. Prvo da su te dve planete, iako prividno jedna pored druge, zapravo jako daleko jedna od druge. Venera je između nas i Sunca a Jupiter tačno prekoputa Sunca, odnosno na najvećoj svojoj udaljenosti od Zemlje. Tačnije, Jupiter je udaljen skoro milijardu kilometara odavde a Venera oko 50 miliona kilometara, ako ćemo baš precizno - Venera je 18.09 puta bliža.

Druga stvar koja mi je pala na pamet je merenje brzine svetla od strane Olafa Remera koje je itekako zavisilo od položaja Jupitera. Naime, u drugoj polovini 18. veka Remer je radio u pariskoj opservatoriji i prikupljao podatke o trajanjima tranzita Jupiterovih satelita. Radilo se o metodi koju je prvi u praksi počeo da koristi Remerov šef, upravnik ospervatorije Dominik Kasini. Metoda je prva pala na pamet Galileju ali je trebalo sačekati koju stotinu godina dok se mehanički satovi dovoljno ne usavrše da mogu preciznije da mere vreme.
Merenje tranzita, uglavnom Ioa, je imalo praktične pobude - primera radi ako se izmeri vreme tranzita/okultacije u Parizu i uporedi sa vremenom u Kopenhagenu, dobiće se kašnjenje od 42 minuta. Eto toliko je Pariz zapadnije od Kopenhagena; to su vrlo bitni podaci za kartografiju i navigaciju XVIII veka.

Remer je razmišljao drugačije. Merio je trajanje kompletne revolucije, tj obilaska Ioa oko Jupitera; tačnije period između dva pomračenja i ispostavilo se da to traje 42.5 sati. Međutim, nije uvek trajalo isto i Remer je krenuo da traži razloge od kojih prvi koji mu je pao na pamet je brzina svetlosti.
Razlog je sledeći: ako je Zemlja na putanji oko Sunca usmerena tako da se približava Jupiteru - to je onda jedna situacija. Ako se za 6 meseci naša planeta pomeri u suprotan položaj i udaljava se od Jupitera - to je sasvim druga situacija.
U oba slučaja za tih 42.5 sati (koliko traje obilazak Ioa oko Jupitera) Zemlja je prešla neki deo svoje putanje. Remer je čak izračunao i koji - 210 prečnika Zemlje. Nakon toga je kao radnu hipotezu uzeo da je brzina svetlosti jedan Zemljin prečnik u sekundi (12 hiljada kilometara). Ukoliko je to tačno onda bi obilazak Ioa bio 210 sekundi duži kad se približavamo, odnosno isto toliko kraći ako se Zemlja udaljava od Jupitera.
U praksi nikakve vremenske razlike nije bilo odnosno merenja su bila malo neprecizna. Mi danas znamo da bi trebalo da razlika bude mnogo manja, odnosno 17 sekundi računajući približavanje i udaljavanje Zemlje.

Budući da nije izmerio razliku Remer je zaključio da je brzina svetlosti mnogo veća od jednog prečnika Zemlje u sekundi. Zapravo, njegova merenja su prilično bila haotična jer na Io utiču gravitacione sile okolnih velikih satelita, pa teško da uvek ima tačan obilazak u sekundu; premda kad se uzme statistički prosek više obilazaka i preračuna onda može vrlo precizno da se odredi.
Sad je sledilo mukotrpno posmatranje i računanje; satovi su već postigli toliku preciznost da je postalo očigledno da u periodu od 6 meseci postoje razlike u predviđenim vremenima tranzita. Npr u proleće je Io kasnio a u jesen ranio sa izračunatim tranzitom.

Logično je da je ta razlika usled toga što svetlost sa Jupitera mora da prođe dodatan prečnik Zemljine orbite u jednom slučaju, a pola godine kasnije ne. I usled nepoznavanja udaljenosti Zemlje od Sunca u tom momentu, Remer je došao do pretpostavke, koja se dobro uklapala sa eksperimentalnim podacima, da svetlost distancu Sunce-Zemlja prelazi za 11 minuta. Ukupna razlika tranzita za pola godine je 22 minuta.

Dobro, pogrešio je zamalo, svetlost stiže za nešto preko 8 minuta ali svaka mu čast za razmišljanje. U suštini on je samo hteo da pokaže da je brzina svetlosti konačna i definitivna, nije mogao precizno da je izmeri. Usput njegov kumulativni metod određivanja tranzita Ioa je postao veoma popularan zbog čega ga je upravnik opservatorije popreko gledao, i nikad nije prihvatio da odstupanja od proračunatih vremena tranzita potiču od brzine svetla, tj od pređenog puta. Umesto toga Kasini je u svoje tablice empirijski dodavao korekcije, po potrebi i nimalo planski.
Međutim, vodeći astronomi te epohe su bukvalno odmah prihvatili Remerovo tumačenje. Proći će još skoro dva veka dok ne bude eksperimentalnim putem na Zemlji izmerena brzina svetlosti, ali tu vrednost će astronomi već duže vreme znati zahvaljujući Remerovom radu.

19.07.2015.

PEJZAŽI IZ LEVČA

Imao sam na umu nekoliko stvari kad sam planirao vožnju do Levča, oblasti između Pomoravlja i Šumadije. Pre svega tu su neobavezni noćni pejzaži, pa da vidimo kako je bilo.

Kao prvo, nema mesta nekom visokom kvalitetu noćnih snimaka bez stakiranja i montaže, tj praćenja. Ovo je očigledno pre svega zbog visoke temperature, pa svaki senzor na dužoj ekspoziciji jednostavno proključa. Da nije tog šuma, bendinga i hot-piksela letnja astrofotografija bi bila mnogo lepša i manje stresna aktivnost, ali šta da se radi.

Ali zato dnevni pejzaži nisu nikakav problem. Selo Dragovo i njegova okolina:


Preostalo je samo da čekam zalazak Sunca. A nakon toga predstava je počela i moje je bilo samo da gledam i aplaudiram. Prvo su se pojavili krepuskularni zraci, senke udaljenih oluja i planinskih vrhova:


U pitanju su dve ekspozicije, jedna kraća za nebo i jedna za zemlju. Levo od drveta se vidi Venera. Sunce je zašlo 40min pre toga, tako da je u tom momentu 7 stepeni ispod horizonta. Još uvek je dan i vidi se da je svetlo.

Našao sam jedno mesto sa koga se zapad vidi bez problema, tačnije nikakva brda ne zaklanjaju bukvalno do horizonta. Ako neko misli da je ovo lako naći u centralnoj Srbiji - vara se.
Dakle, pogled prema zapadu gde se vide dve planete, Venera (levo), Jupiter (desno) i iznad njih zvezda Regulus - Alfa Lava; pritom obe planete se nalaze na svega 7.5-8 stepeni visine nad horizontom. Objektiv 50mm.


Velika retkost je leti imati ovakvu transparenciju, odnosno nebo bez oblačka do samog horizonta. Ono što je interesantno je da se u ovom momentu u blizini nalazi i jedna večernja kometa: C/2014 Q1 PANSTARRS. Za nju je bio potreban malo širi kadar: Tamron 17-50 na 26mm.



Desno od Jupitera i Venere, još niže, na 4 stepena od horizonta se nalazi kometa magnitude 6. Međutim, gledanjem tog predela i natezanjem kontrasta do maksimuma nisam uspeo da izvučem ni delić bilo čega a kamoli komete. Inače ovo je trenutak kad se snimaju niski objekti na zapadu, tačno jedan sat nakon zalaska Sunca.
Biće da je nebo bilo isuviše svetlo, tj njena magnituda uopšte nije dovoljna da bi se ova kometa sa dva repa uopšte videla ovako nisko. Da je svetlija možda bi se i videla.

Pošto je ovih par godina Sunce blizu svog maksimuma, njegova aktivnost često izaziva specifične fenomene na Zemlji kao što su aurora ili airglow. Ovaj drugi fenomen je fino talasanje zelenkaste izmaglice koju možemo da vidimo prema horizontu na fotkama načinjenim u izuzetno tamnim lokacijama. Više o tome imate ovde.
Sam airglow je sastavljen iz tri komponente: crvene (kiseonik na 557nm), zelene (isto kiseonik ali na 630nm) i žute (natrijum, 589nm). Crvena i žuta su danju jače oko hiljadu puta nego noću, ali mi to zbog sjaja dnevnog neba naprosto ne možemo da vidimo.

Ali možemo u sumrak. Ova talasanja koja se vide na slikama nisu oblaci niti prašina u atmosferi - već gravitaciono talasanje airglow-a. Uzrok talasanja su najčešće strujanja u nižoj atmosferi kao npr jet-stream, ali i reljef i oluje. Konkretno na gornjoj slici se to vidi u visini Venere i Jupitera.

Na sledećoj slici sam pojačao kontrast neba da bi se to videlo bolje.



Osim talasanja vide se i krepuskularni zraci, odnosno senke u visokoj atmosferi. Još nešto: ako je solarna oluja u toku često se u sumraku vidi pojas zelene boje između plave i crvene na zapadu. To je najlakši način za detekciju airglow-a.

Nakon pojavljivanja prvih zvezda moralo se sačekati da se pojavi Mlečni Put. Iza ovog drveta gore desno se nalazi sazvežđe Scutum i u njemu najsjajniji deo Mlečnog Puta.



Pošto je noć uveliko počela svoju predstavu, moglo je i nešto konkretno da se snimi. Ovde sam složio tri snimka od po pola minuta; slaganje odrađeno ručno u Photoshopu, ali se vide sve nesavršenosti moje metode. Nisam se nešto preterano trudio pa je slika obrađena vizuelno isuviše oštro.



A nasuprot jugu se nalazi Kragujevac. Ne treba dalje komentarisati nivo svetlosnog zagađenja. Levo od Velikog Medveda je Alfa Canes Venatici, zvezda poznatija kao Čarlsovo Srce. Nije doduše poznato da li se to odnosi na Čarlsa I ili njegovog sina, ali je to ionako nebitno. Bitno je da vlasnici i najmanjih teleskopa mogu da se dive ovoj prelepoj dvojnoj zvezdi jer se razdvajanje može obaviti već na najmanjim uvećanjima.
Gore desno u uglu je Thuban, najsjajnija zvezda Zmaja, nekada davno u vreme faraona je ona bila polarna zvezda umesto Severnjače.



09.07.2015.

MUNJE NA HORIZONTU

Najtopliji dosadašnji dan u godini, noćna temperatura u gradu 32C, idealno da se ode negde noću. Izbor pada na startrails sa okolnih brda, hladni front se približava sa severozapada pa ako ne budu zvezde - biće munje.
Doduše, najbolje oba.

Od ukupno 66 snimaka po pola minuta svaki sklopljen je kompozit sa sledećim parametrima: Tamron 17-50@17mm@2.8, ISO800. Sve je odrađeno u Photoshopu a neko malo iskusniji primetiće da je pogled prema zapadu.


Osim uobičajene gužve na nebu, koju nije moguće odavde izbeći, vidite gore desno deo Velikog Medveda a najsjajnija zvezda u levom delu kadra je Arkturus. U tom momentu munje su obasjavale vrhove kumulonimbusa koji su se nalazili oko 100km zapadnije.

Međutim, kao što to obično biva, na slici se vidi gomila čudnih pojava. Prikazaću isečke iz originalne slike sa malim uvećanjem:


Sasvim levo imamo jato Mel 111 koje lagano tone u oluju. Desno na horizontu vidite crvenu crticu koja bi mogla biti bilo šta samo da nije potpuno prava. Crvena boja kaže da je daleko; pošto nije paralelna sa zvezdama mogla bi da bude meteor. Međutim, zbog slabe rezolucije se čini da je prava; 1000% sam siguran da je u pitanju udaljena munja.


Sasvim u gornjem delu kadra se vidi svetla tačkica. Ovo nije ništa čudno za duge ekspozicije i visoku ambijentalnu temperaturu, ali ja sam na kraju obrade od finalne slike oduzeo dark-frejm. Tačkica je ostala, što znači da je zaista nešto udarilo u senzor.
Odgovor se nalazi ovde. U pitanju je kosmički zrak koji je nekako uspeo da se probije kroz gustu Zemljinu atmosferu i dođe do senzora. Naravno, ovo nije primarni zrak (onakav kakav stiže iz svemira) već je sekundaran, odnoso produkt raspada primarnog zraka u visokoj atmosferi. Time je njegova snaga enormno smanjena a moj fotoaparat potpuno bezbedan.
Na sledećem fotosu vidimo još jedan kosmički zrak, malu crticu od nekoliko piksela gde se vidi da je foton imao dovoljnu energiju da ošamari nekoliko piksela.


Vidimo i isprekidane crtice, to su poziciona svetla nekog od aviona. Da ne ulazimo u to koja sve svetla postoje i kako se koriste u civilnoj avijaciji, samo da navedem da avioni imaju crveno poziciono svetlo na kraju levog krila a zeleno na vrhu desnog krila. Bela svetla zanemarite: ako vidite crveno i belo to znači da vidite levu stranu aviona - kao ovde što je slučaj. Onda automatski znamo smer ovog aviona, on se kreće prema levom delu slike.
Ako vidite zeleno i belo svetlo onda gledamo avion sa njegove desne strane. A najveselije je ako vidimo levo zeleno a desno crveno - to onda znači da je avion na putu ka nama.


Zadnja i najčudnija stvar je satelit koji je blesnuo u jednom momentu. Pošto sam pregledao bazu podataka na Heavens above ispostavilo se da se ništa ne uklapa. Po putanji bi jedino mogao da odgovara komad svemirskog otpada po imenu Cosmos 2026, tj odbačeni segment tela ruske rakete lansirane pre 26 godina, ali je njegovo pojavljivanje zakazano za 15min ranije. Putanja se savršeno uklapa.
Ostaju samo dve mogućnosti: odstupanje od predviđene putanje dotičnog Cosmos-a ili da je u pitanju nešto sasvim drugo čega nema u tabelama. To bi onda moglo da bude nešto što je relativno skoro lansirano, ili možda neki špijunski satelit - premda velika većina špijunskih satelita već ima svoje putanje jako dobro ispitane i publikovane.

U prilog špijunskom satelitu govori blesak solarnih panela koje ruska raketa nema. A za slučaj da je to zaista dotični Cosmos, ovde je snimljeno na 1000km visine i to iznad severnog Jadrana.

05.07.2015.

NA PRAVOM MESTU U POGREŠNO VREME

Svakog juna i jula Mesec se postavi u takav položaj da, gledano iz okoline Jagodine, izlazi iznad samog Rtnja. Prošle godine je to izgledalo ovako, usled izmaglice se jedva naziralo da na nebu ima nečega. Ove godine sam očekivao bolji rezultat pa sam pun Mesec čekao u zasedi.

Ali meteorologija me je izneverila isto kao i u primeru Arače, dan je bio prepun vlage i kumulusa koji su se raspadali u stratuse. Meseca u označeno vreme jednostavno nije bilo i shvatio sam da je prilika propuštena, srećom pa nisam daleko išao od kuće.

Međutim, iskustvo u pejzažnoj fotografiji me je naučilo da nikad ne treba odustajati. Ako nisam uspeo jedno da snimim što sam planirao, pojaviće se već nešto drugo pošto su priroda, svetlost i nebesa jako dinamični u suštini.


Izlazak je planiran za 19:33h a ovaj snimak je nastao u 19:55h. Toliko je trebalo našem satelitu da se iskobelja iz zagrljaja oblaka. Od fotke sa Rtnjem u prvom planu nema ništa, iako sam na pravom mestu. Ali sad bar mogu na miru da se posvetim klasičnim pejzažima.

Za početak prva je snimljena teleobjektivom, f10, 1/40sec, ISO 200 i otprilike tako sam postavio neki okvir. Sada samo treba produžavati vreme kako se svetlost bude smanjivala. Da vidimo sledeću...


Ovde su dve ekspozicije uklopljene, jedna za zemlju a druga za nebo, jedna 1/25 i druga 1/60sec. Budući da je Sunce upravo tad zalazilo detalji na zemlji su se upadljivo menjali.
Takođe izmešane dve ekspozicije na 125mm:


Ako me pitate da li je moglo kontrastnije, odgovor bi bio - ovo je kontrastnije. Vlage je naprosto bilo isuviše i transparencija je bila smanjena. Da sam pojačavao kontrast u pojedinim kanalima to bi izgledalo ovako:


U suštini današnji DSLR-i sa Bayer-ovom matricom nisu predviđeni za veliko dizanje kontrasta selektivno u pojedinim kanalima. Vrlo lako se otkrije šum koji postoji i na ISO200 i to nije mana već rezultat današnje tehnologije i arhitekture senzora. Određeni napredak bi se možda dobio obojenim filterima (kao za BW fotografiju) ali u principu to je to. Nedostatak kontrasta se u obradi ne može nadoknaditi čarobnim štapićem.

Par samo napomena oko sjaja punog Meseca. Jeste li znali da Mesec zapravo uopšte nije sjajan? Da je po boji najbliži svežem asfaltu?
Nakon što odredite parametre prvog kadra svaki naredni fotos treba da bude malo "svetliji", najbolje je produžavati izlaganje (ja tu sa apetitom koristim potpuno manuelni mod). Nije doduše preporučljivo koristiti duže ekspozicije od jedne sekunde jer se onda dosta pokupi termičke turbulencije. Onda je bolje dići ISO (mada ne suviše,  trebaće nam u obradi što glatkija slika) ili čak spuštati blendu jer su današnja stakla uglavnom sva oštra između f5 i f11. Poenta npr blende f16 je tendencija da i prednji i zadnji plan budu u fokusu.
Dakle, kako vreme prolazi i Sunce zalazi, sve postaje tamnije a Mesec se izdiže. Ako ste mislili da treba početnih 1/40sec zadržati i dalje, varate se: prilikom dizanja Mesečeva svetlost prolazi kroz manje atmosfere i njegov sjaj prividno raste. Zato dodatno treba obarati brzinu i tako ukrug.

U principu imate jedno vrlo kratko vreme za fotografisanje punog Meseca i to je nekih 10-15min, posle toga on postaje previše sjajan a zemlja i nebo previše tamni.

Slede kadrovi pedeseticom, čisto za moju dušu.



03.07.2015.

PUN MESEC IZNAD ARAČE

Sagrađena na temeljima pravoslavne crkve iz ranog srednjeg veka, u periodu dok su ovdašnji Sloveni primali novu modernu veru - hrišćanstvo, benediktinska opatija Arača nije dugo trajala. Podignuta oko 1230. godine, rušena i obnavljana, menjala je vlast i vlasnike a definitivno je spaljena 1551. sa dolaskom Turaka. Srpsko naselje u okolini je napušteno dva veka kasnije i od tada je ovaj predeo zapadno od Novog Bečeja potpuno nenastanjen.


Ovaj prelepi objekat je idealan za startrails fotografiju, ali ja nisam imao vremena tamo ostanem cele noći. Vozio sam preko 700km i imao sam malo vremena - tačno onoliko koliko mi je potrebno da zalazak Sunca provedem na ovom fantastičnom mestu.


Međutim, nešto drugo me je interesovalo kad sam već ovde. Bilo koji planetarijum softver će vam dati podatke kad izlaze i zalaze Sunce i Mesec, kao i njihove uglove. Tog 2. jula je izlazio pun Mesec, jedva nekih 15 minuta nakon zalaska Sunca. Mogao sam, dakle, da biram da li ću da snimam zalazak Sunca nad Aračom ili izlazak Meseca i odabrao sam ovo drugo.

Bilo je potrebno samo nacrtati se na pravom mestu u pravo vreme.
Ili sam ja bar tako mislio.



Vreme je bilo prelepo ako pitate nekog turistu. Mene ako pitate ovo je bio košmar jer je svuda na horizontu bilo nekakvih kumulusa u raspadu a iznad su bleštali cirusi još uvek osvetljeni Suncem, iako je isto zašlo još pre više od dvadeset minuta. Logično, cirusi su na desetak kilometara visine.

Pošto Mesec izlazi u 20:33h tačno na 115 stepeni (pravac između istoka i istok-jugoistoka) malo gledanja u GMaps me je odvelo na mesto između dve njive odakle je katedrala udaljena nešto preko 1000m izgledala ovako:


Preskačući nekoliko verovatno lekovitih biljaka čija je sadnja i distribucija još uvek ilegalna, došao sam do označenog mesta. Očekivalo se samo da se pojavi Njegovo Veličanstvo.

I naravno, Veličanstvo je kasnilo. Svako zna da je ovako nešto u astronomiji nemoguće osim ako se ne pomeša zimsko i letnje računanje vremena, veselo ali prešao sam se bezbroj puta tako, pre svega zato što tako jednostavna stvar nije svuda softverski implementirana.

Kadar kroz fiksni Pentacon 200 nije obećavao jer se Mesec izdizao, krijući se sve vreme iza rumunskih oblaka. Zato sam uzeo zum i čekao. Neoštrina detalja ove bazilike nije do objektiva - u pitanju je termička turbulencija atmosfere tik iznad tla. Dužina izlaganja je bila obično do jedne sekunde tako da se dosta treperenja pokupi za to vreme i upropasti oštrinu. Dokaz je i oštar Mesec, obzirom da se on nalazi iznad sloja najjače turbulencije, pa je malo pošteđen.

Tačno 20min nakon zvaničnog izlaska počeo je da se pojavljuje pun Mesec. Promašio sam ono zbog čega sam došao - a to je pun Mesec iza katedrale. Nema veze, da vidimo nastavak, iskustvo me je naučilo da nikad ne treba odustajati kad su ove stvari u pitanju...




Obrada na ovim fotkama nije baš ujednačena jer sam na svakoj pokušavao da izvučem neki drugačiji efekat. Sve tri su kropovane sa 135mm (izuzev poslednjeg vertikalnog kadra koji je na 200mm), a za poslednju sam morao sa tripodom da prepešačim 100-200m po zreloj pšenici. Nije mi teško palo bez obzira što smo videli lisicu kako skače u blizini - ovde sam najopasnija životinja svakako bio ja.



02.07.2015.

JUPITER I VENERA

Shvatanje konjunkcije nebeskih tela je oduvek podrazumevalo neku famoznu atmosferu. Radilo se tu prvenstveno o astrolozima koji su u svemu nalazili razlog da dignu paniku i pritom dobro zarade; a nekad je i narod sam paničio oko stvari koje nije razumeo. Ovo je naročito bilo karakteristično za pojave kometa (naročito velikih, otprilike po jedna na svakih sto godina) ali i drugih pojava. A najlakše i najbrže paničiti je bilo ako primetite konjunkciju - to se dešava veoma često a i lako se uočava.

Njaprostije objašnjenje konjunkcije je da je to kad se dva ili više nebeskih tela poređaju u jednoj liniji, jedno iza drugog. Pomračenje Sunca bi bilo jedan primer konunkcije, ali konjunkcija je i mlad Mesec. Konjunkcija je i približavanje jedne planete drugoj, u ovom slučaju Venere i Jupitera.


Istini za volju, situacija nije tako prosta. Planete koje su između nas i Sunca, Venera i Merkur - imaju samo tzv donju konjunkciju (ako su između nas i Sunca), a dalje planete (Mars, Jupiter i Saturn) pokazuju gornju konjunkciju. Ovi termini potiču od Ptolemeja ali imaju uporište u posmatračkoj praksi, ovde je recimo Venera u donjoj a Jupiter u gornjoj konjunkciji. Očigledno je to povezano sa ravnima orbita tih planeta, odnosno sa onim kako to izgleda sa Zemlje.


Ovo je slika koju biste videli na nekom uvećanju od dvadeset puta. To bi mogla da bude recimo kombinacija teleskopa žižne dužine 500mm (tipično malog refraktora) i okulara od 25mm. Pritom ovo je kompozit od 6 snimaka od po pola minuta svaki, na kome se uočava da je Venera ispod a Jupiter iznad zamišljene ravni ekliptike kojom se kreće Sunce.
Hint: levo od Jupitera se uočava svetla crtica koja predstavlja Ganimeda, jednog od četiri najveća Jupiterova satelita.

Za ovako lepe i šarene boje treba pričekati sat-sat ipo nakon zalaska Sunca. Poenta je slobodno podeksponirati snimak jer se pritom ističu zvezde a i boje neba više dolaze do izražaja.