15.05.2015.

ĐERDAPSKA VENERA

Početkom maja smo obišli na nekoliko dana NP Đerdap, jedno jako lepo ali i potcenjeno mesto. Neopravdano, naravno. Ako pogledamo mapu svetlosnog zagađenja, evo recimo ovu, videćemo da je ovaj region vrlo slabo nastanjen a ujedno i svetlosno čistiji od okoline. Doduše u neposrednoj blizini je Drobeta Turnu Severin; rumunski grad od stotinak hiljada ljudi ali sa naše strane ovi predeli su i bukvalno nenastanjeni.
Nažalost, nisam poneo teleskop već samo fotoaparat. I to je bilo dovoljno da zabeležim nekoliko lepih kadrova Venere uveče na zapadu. Mali gradić levo je Donji Milanovac; desno je rumunska obala.


Bilo je dovoljno svetla i vremena da se eksperimentiše tako da sam kombinovao dve ekspozicije sa tripoda, jednu od 15 za nebo i jednu od 30sec za zemlju. Objektiv Tamron 17-50 na 17mm, ISO200. Nakon toga sam prošetao do keja i snimio još poneki kadar.



Sve je to lepo, ali kad padne mrak Eos 20d počne itekako da zaostaje. Ovde je ISO vrednost podignuta na 800 a šuma ima u originalnom fajlu za izvoz. Još ako u obradi treba malo osvetliti (kao što je i trebalo) tu situacija postaje nezgodna. Naprosto mi dođe da kukam da mi se 40d vrati sa servisa.

Za svaki slučaj sam skinuo CPL filter sa objektiva i tako skratio vreme izlaganja za najmanje duplo. Pritom sam možda malo izgubio na dramatičnosti neba ali je to prihvatljivo, mislio sam. Nebo je inače bilo fenomenalno plavo upravo iz razloga što je skoro pun Mesec obasjavao isto. Zvezda desno i iznad Venere je Kapela.
Usput, da li ste znali da je više astronoma kroz istoriju tvrdilo da su na neosvetljenoj strani Venere uočili nešto slično pepeljastoj svetlosi mladog Meseca?

Da se vratimo mesečini, izlazak Meseca iznad Miroč planine je svakako razlog da se upotrebi teleobjektiv.



Kad je već malo odskočio Mesec me je podsetio na Centaurus A. Mala zvezdica desno je Alpha Librae, zvezda koja se zahvaljujući svom položaju na trećini stepena od ekliptike veoma lako nađe okultirana Mesecem, ili čak nekom planetom. Radi se o višestrukom sistemu gde dve binarne zvezde rotiraju oko zajedničkog centra mase. Obe komponente su upola masivnije od Sunca i ugaona separacija bi bila jednu trećinu sekunde. Imajući u vidu Dejvsov limit, rezolucija mog reflektora bi bila 0.77 ugaonih sekundi, znači nedovoljna da razdvojim te dve komponente. Za tako nešto bi bio potreban teleskop od 300mm.


I na kraju još dva noćna kadra iz Malog Kazana. Na prvoj imate rumunski manastir Mraconia koji je originalno potpljen izgradnjom hidroakumulacije, ovo što je na slici je novosazidani manastir. Na drugoj slici je naprotiv čist paganizam - opet boginja lepote, Venera.



01.05.2015.

ODLAZEĆA KOMETA I KAZNA VEŠTICE

Jedna od najslikanijih skorašnjih kometa, C/2014 Q2 Lovejoy, lagano napušta ravan Sunčevog sistema. Perihel (najbliža tačka na putanji u odnosu na Sunce) je bio krajem januara i ako pogledamo situaciju polovinom aprila kad je ovo snimljeno videćemo ovu prelepu kometicu u sazvežđu Kasiopeje. Zašto opet nju, pitaćete; zato što se godinama (decenijama!) nije desilo da nam naiđe ovako sjajna kometa i da pritom bude locirana u tamnom delu neba - a ne tik pored Sunca.
Pošto je oko 23h Kasiopeja relativno nisko na severnom nebu, tranzitira što bi se reklo, zaključio sam da možda to može da se uklopi sa nekim pejzažom. U ovom slučaju sam pronašao horor scenu; na rubu šume napuštenu prastaru kolibu i gomilu lisica i šakala koji su se čuli kako trčkaraju po okolini. Odlično.


Pošto obavezno mora da mi se desi neki maler, ovog puta je to bila priroda fotoaparata. Budući da mi je 40d na popravci uzeo sam 20d i Tamron 17-50 i otišao u mrak; potpuno sam zaboravio kakva je patnja fokusirati sa starim 20d. Aparat nema live view; ekran je veoma mali, odziv spor a tražilo sasvim prosečno, tačnije nedovoljno i za kadriranje a kamoli fokusiranje noću.
I šta je maler ovde; pa maler je što sam loše fokusirao i što je nebo nekako blizu fokusa ali zemlja svakako nije ni blizu. Razlog: moja opuštenost. Tamron 17-50 nonVC nije parfokalan objektiv a to znači da fokus nije na istom mestu za sve žižne daljine. Drugim rečima ako fokusirate na 17mm i zumirate na 50mm bićete van fokusa; za svaku žižnu daljinu treba iznova fokusirati.

Dobro, ako ćemo iskreno, to i nije mana opreme. Mnogi vrhunski objektivi takođe nisu parfokalni celim rasponom, mada postoje i ono koji to jesu. Trebalo je samo ponovo naći fokus na 31mm, što ja nisam uradio, fala_doviđenja.


Svih 38 poluminutnih ekspozicija je upotrebljeno za nebo, to znači da je ukupno vreme izlaganja 19min. Blenda 2.8, žižna daljina 31mm, ISO1600.
U obradi nebo je rađeno u DSS-u a zemlja (takođe stekirani svi frejmovi) u PS-u. Nakon toga je sve to dosta pipavo uklopljeno i nalepljeno; bilo je dosta posla oko pogađanja boje i svetline ovih celina. Naprosto oba ova programa na potpuno drugačije načine kalibrišu boje bez obzira što su im ulazni fajlovi potpuno isti RAW-ovi. Pipavo ali nagrada je tu: namučite se i na kraju dobijete pejzaž sa tripoda i gore dvadeset minuta ekspozicije.

U uokvirenom delu se vidi mala kometica čiji je kontrast dodatno pojačan da bi se izolovala iz neba. Pošto se u momentu snimanja kometa nalazila za trećinu dalje od svog perihela - znači i dalje relativno blizu i nama i svemirskom roštilju zvanom Sunce; rep je i dalje vidljiv. Možda nije spektakularan ali je spektakularno da se uočava aparatom i normalcem sa tripoda. Magnituda je bila između 6 i 7 što znači da je golim okom ipak bilo nemoguće uočiti kometu.

Eto, ne ponavljajte moju grešku. Fokusirajte se na fokus na svojim fotografijama. A meni je to kazna prastare veštice oko čije kolibe sam se muvao u ponoć.