20.03.2015.

DELIMIČNO POMRAČENJE SUNCA

Nekako od početka je sve teklo pogrešno. Ujutru je Jagodina osvanula prekrivena maglom bez ikakvih šansi da se očekuje pogled na nebo. Magla će se podići i pretvoriti u oblake, mislio sam pa sam i odustao. U nekom momentu je magla počela da se diže pa smo brže-bolje potrpali sve u auto i krenuli u selo po teleskop i zatim ka okolnim brdima. Kad smo već skoro stigli shvatio sam da sam u toj gunguli zaboravio najbitniju stvar - astrofoliju tj filter za Sunce...

To je bilo pogubno po moral. Već sam zakasnio na prvi kontakt a sad dok se vratim u Končarevo gde je bila folija - zakasniću i na maksimum. Ma nema veze, pejzaži otpadaju a teleskop ću na brzinu montirati u dvorištu i to je to.

Tako je i bilo.


Pošto filter od folije zauzima celu aperturu teleskopa (a ne samo 4-5cm, kao što se preporučuje) ja i dalje imam f5 a ne f18 teleskop. Uradio sam to namerno, ne iz razloga bahaćenja već da bi teleskop imao što biše svetlosti za fotografiju. Međutim, problemi koje sam dobio pritom u nasleđe su pad oštrine zbog mnogo veće turbulencije (turbulencija je ista ali se na 4cm mnogo manje vidi nego na punoj aperturi), zatim mnogo veće šanse za promašaj fokusa i mnogo nervozniji i neprecizniji fokus.

Kao u inat na Suncu tog dana nije bilo ni jedne pege. Na ovoj slici vidite maksimalno pritegnut kontrast pa se tako nazire granulacija na periferiji, ali i dalje nema nikakvih pega. Snimljena je na ISO200, 1/1000sec.

Kompozit od tri takva snimka, sa razmakom od po otprilike 5min, sa istim parametrima:


Naravno, pojačane su boje, pošto Sunce generalno sa ovim filterom ima veoma blagu ljubičastu boju. Mesečeva senka se veoma brzo kretala i to se lako videlo na ekranu aparata u live-view modu.
Na kraju takođe kompozit od dva snimka - jedan sa filterom za Sunce (gore) i drugi samo sa CPL-filterom; oba su snimljeni Tamronom 17-50 na 17mm, f7.1, ISO100, 1/200sec. Fler u donjem delu kadra je od CPL-a.


Update: verzija sa manje dramatičnim prelazom:


18.03.2015.

AURORA (AL' ZAMALO)

U slučaju da se aktivni region Sunca nalazi okrenut tačno prema nama - bilo kakva erupcija iz tog regiona će poslati materijal tačno prema Zemlji. Ovo je suština fenomena poznatog kao aurora borealis, ili severna svetlost.

Malo detaljnije objašnjeno, aktivni regioni su zapravo, između ostalog i Sunčeve pege. Pošto Sunce rotira oko svoje ose ali na takav način da brže rotiraju ekvatorski nego polarni regioni, Sunce se praktično konstantno uvrće oko svoje ose. Znajući da nije reč o čvrstom telu ovakva tzv diferencijalna rotacija je moguća, ali nju prati i uvijanje magnetnog polja i stvaranje tenzija između regiona koji rotiraju različitim brzinama. Upravo te tenzije dovode do spajanja "zapetljanih" regiona magnetnog polja iznad površine Sunca (preciznije rečeno fotosfere) u vidu lukova materije nakon čega sledi erupcija materije. To bi bilo u najkraćim crtama, i to ako hoćemo da iz priče izbacimo fiziku.

Još detaljnije (samo za štrebere i radoznale): proces spajanja i prenosa energije putem luka materije (fluksa) se obavlja po pravilima magnetske rekonekcije. Osim solarnih erupcija ovim poglavljem fizike se može objasniti i aurora. Luk energije možemo komotno nazvati i koronalna petlja (jer se nalazi visoko u koroni) i predstavlja magnetni fluks fiksiran na oba kraja površinom Sunca. Onog momenta kad luk spoji dva različita polariteta magnetskog polja tim lukom poteče plazma u enormnim količinama. Trajanje ovakvog autoputa plazme može biti od nekoliko sekundi do nekoliko dana i pre svega zavisi od sposobnosti magnetnih polja da naprave ravnotežu.
Par rečenica o magnetskoj rekonekciji, srećom bez formula: u prvim momentima luk koji spaja suprotna magnetna polja je po svojoj prirodi električno pražnjenje. U jednom momentu se pražnjenje prekida, a upravo je tada visoko u koroni u samom luku velika količina materije (odnosno energije, gledano iz drugog ugla). U tom momentu je magnetsko polje prepušteno samo sebi da se snalazi, sa ogromnom količinom materije tamo gde normalno ne bi trebalo da bude - gore u koroni. U procesu ponovnog povezivanja oslobađa se ogromna količina energije i ove eksplozije se smatraju za najjače u Sunčevo Sistemu. Praktično se energija magnetskog polja pretvara u kinetičku, toplotnu i u ubrzanje čestica.
Priča ni izbliza nije gotova: drugi mehanizam nastanka eksplozije je spajanje više bliskih lukova u jedan gigantski koji onda zaobilazi neke od magnetnih polja koja su spajali prethodni lukovi.
I još jedan razlog izbacivanja materije (koji uopšte nema veze sa rekonekcijom) je izbacivanje materije kroz "koronalne rupe", oblasti u kojima se krenula petlja sa jedne strane ali nije se spojila sa druge strane. Praktično to je petlja tj luk koji je usmeren pravo u svemir - budući da nema rekonekcije nema ni eksplozije, ali ipak na ovaj način u prostor izlazi solarni vetar duplo brži od uobičajenog. Eto, to su tri osnovna mehanizma nastanka CME (koronalnog izbacivanja mase iliti prostije Sunčeve erupcije).

Šta se dešava kad materija prilikom eksplozije nema dovoljnu brzinu da napusti Sunce? Nastaje prominencija, jedna vrsta oblaka hladne plazme u vreloj koroni; zašto hladne - zato što je to otkinuti deo hladne Sunčeve površine. Prominencija može postojati više dana ili čak meseci i lagano lebdeti oko Sunca, a prečnik prominencije može ići od nekoliko hiljada kilometara do otprilike prečnika celog Sunca.

Ok, materija je ipak napustila Sunce i kreće se izvesnom brzinom tačno ka Zemlji. Tipično pitanje koje se postavlja u američkim filmovima je "koliko još vremena imamo?"
To zavisi od brzine koja je prosečno oko 500km/sec. Obično imamo od 12h do tri meseca ali najčešće to bude 3-4 dana.


Šta se tačno dešava kad ta materija udari u Zemlju - neki drugi put. Pošto je 17. marta bila najavljena geomagnetska oluja isplanirao sam da odem na tamnu lokaciju i pokušam nešto da snimim. Znalo se da su male šanse da se ovo vidi sa 44 stepeni ali se mogla detektovati crvenkasta svetlost na severnom horizontu iz Slovenije, Hrvatske i Mađarske. Očekivao sam da ću možda i ja imati sreće...

Kao prvo trebalo je naći lokaciju, ali takvu da je na malo većoj nadmorskoj visini, da je tamna i da je malo severnije ako može. Takođe apsolutno esencijalno bi bilo izbeći svetlosno zagađenje u liniji prema severu. Zbog ovog zadnjeg sam odmah precrtao Šumadiju i celu centralnu Srbiju - Beograd je tačno na severu i stotinak kilometara vazdušne linije je naprosto mala distanca da bi se LP izgubio. Lokacija između Paraćina i Boljevca, Čestobrodica bi bila dobra jer je severno od nje masiv Homolja, praktično nenastanjenih stotinak kilometara, pa preko Dunava Banat (koji nije Las Vegas) itd. Međutim, Čestobrodica je relativno južno a da bih povećao šanse da ulovim vrhove aurore trebao mi je svaki metar prema severu. Takođe južni Kučaj je dosta nizak ali i dalje viši od Čestobrodice pa bi možda i to zaklanjalo koji stepen severnog neba.
Izbor je pao na lokaciju između Despotovca i planine Beljanice. Već u samom Despotovcu sam primetio izuzetno jake udare vetra koga u 20km jugozapadnoj Jagodini nije bilo. Kad sam stigao na samo mesto shvatio sam da izuzetno jaki udari košave prosto zapljuskuju ceo taj masiv i da postoji anticiklon u istočnoj Evropi. Ovo je bitno ne toliko zbog najjačeg i najtežeg potrebnog tripoda već zbog činjenice da se košava, poskakujući preko okolnih planina, pretvara u tanke oblake. Drugim rečima, u celoj Srbiji je bilo vedro izuzev tamo gde sam ja bio, i još jednom se pokazalo da poznavanje meteorologije nikad nije dovoljno. Nije dovoljno promoliti glavu kroz prozor i reći "super, odoh ja, vedro je."

Šta da se radi, kad sam već tamo snimiću bar neki startrails. Tako ovde vidite fotku koja je kompozit sastavljen od 15 trominutnih snimaka. Prilikom obrade sam malo naglasio tu crvenu boju u želji da se aurora pokaže ako je igde ima, ali nisam bio te sreće, dobio sam samo crvenkaste oblake. Najjača oluja zadnjih 10-15 godina je upravo prošla a mene su prešli oblaci.

04.03.2015.

KOŠAVA U NOĆI BEZ MESEČINE

Idealno vreme za astrofotografiju bi bila noć bez mesečine, tačnije ako je Mesec u prvoj ili poslednjoj četvrtini. Pun Mesec je, obrnuto, dobar samo za noćne pejzaže i startrails fotografiju gde očekujemo da mesečina osvetli elemente na zemlji. U teleskopu teško da ćemo videti neke interesantne detalje dok je Mesec pun; magline i galaksije misteriozno nestaju a zvezdana jata gube svoje članice osim onih najsjajnijih.
Dakle, putovali smo po okolini u noći bez mesečine. Idealno za snimanje zodijačke svetlosti između Ražnja i Deligrada u južnoj Srbiji.


Dužina 20sec, ISO1600, f2.8, 17mm; tačno iznad drveta se vide Venera i iznad nje Mars. Ako produžite liniju dijagonalno ka gornjem levom uglu videćete bledu traku ravni Sunčevog Sistema - to je autoput prepun prašine i izduvnih gasova svega i svačega a najviše kometa. To je ta famozna zodijačka svetlost, vidljiva samo sa nezagađenih lokacija...
...a sad šok: mesto sa kog je ovo snimljeno je autoput Beograd - Niš. Nebo je bilo toliko transparentno da se ovo bez većih problema videlo, uprkos tome što se iza mojih leđa nalazi cela kolona raznoraznih reflektora.

Razlog za ovako čisto nebo je neuobičajena meteorološka situacija. Duvala je orkanska košava od koje se sve ledilo. Košava je jak (u našim predelima) jugoistočan i istočan vetar koji se karakteriše udarima vetra, odnosno ne duva kontinuirano. Češće se radi o hladnoj nego o toploj košavi, mada i topla košava itekako snižava subjektivni osećaj hladnoće (te noći je temperatura bila oko nule ali je subjektivni osećaj iznosio -15 stepeni). Razlog za te njene osobine je mehanizam nastanka: košava nastaje kad je iznad Ukrajine visok vazdušni pritisak (anticiklon) a iznad zapadnog Mediterana nizak (ciklon). U tim momentima se stvara jak gradijent koji vodi preko Srbije pa bi sav vazduh najradije prešao sa istoka na zapad.
Međutim, to je skoro uvek hladan vazduh, kakav najčešće može da bude u Ukrajini i Moldaviji, tj tamošnjim anticiklonima. Samim tim znači da je hladan vazduh ujedno i težak vazduh, odnosno ima tendenciju da ostane u prizemnom sloju od par stotina metara visine.


I tu dolazimo do suštine košave: hladan vazduh se gomila sa istočne strane planina kao što su Karpati ili planinski lanci istočne Srbije. U jednom momentu taj istočni vazduh se preliva preko dolina i teče kroz ravnice Vojvodine i Velike Morave - kao neki poplavni talas ogromnog jezera koje još uvek zadržavaju planine. Zato i postoje udari košave jer se ona ne preliva kontinuirano već talasasto.
Na gornjem snimku vidimo kako se košava valja preko obronaka planine Bukovik (900mnv) u levom delu kadra, a u sredini je dolina u kojoj je Bovansko jezero; kroz dolinu protiče još veća masa hladnog vazduha. Dok preskače ova brda vazduh se dodatno hladi zbog orografskog efekta. Tako nastaju niski oblaci koje vidite, a čim vazduh padne niže u ravnicu on se zagreje za stepen-dva i oblaci se rasplinu jer su iznad tačke rošenja.


Ovo što liči na požar iznad sela, daleko bilo, je takođe košava koja se izliva preko dolina Bukovika i Rujevice. Sela u prvom planu su Šetka, Pardik, Podgorac i Vitoševac, bar tako mape kažu. Još jedna fotka Oriona na jugu i oblaka koji sa istoka brišu sve pred sobom:


Za kraj ostavljam planinu Babu, klasičnu skakaonicu za istočni vetar koji onda pravi palačinkasti oblak iznad same planine. Vide se velika otvorena zvezdana jata M47 i M48 kao svetle mrljice a sasvim u gornjem desnom uglu je Sirijus.