22.02.2015.

KONJUNKCIJA MESECA I PLANETA

Uvek atraktivna je konjunkcija Meseca i bilo kog drugog tela: najprostije rečeno nebeska tela se poređaju u položaju prema Suncu, gledano od nas. Suprotna pojava se zove opozicija, nebeska tela su postavljena na svojim putanjama nasuprot Sunca i odmah vam pada na pamet da se opozicija Meseca zove pun Mesec.
Takođe, unutrašnje planete (Merkur i Venera) nikako ne mogu da budu u opoziciji, umesto toga one prolaze sa suprotne strane Sunca i to se onda zove gornja konjunkcija, dok je prolazak ispred Sunca donja konjunkcija. Udaljene planete imaju konjunkciju tako što isključivo prolaze iza Sunca.

Ove osnovne podele iz položajne astronomije bi verovatno značile nekom srednjevekovnom astrologu u cilju preživljavanja. Tada je kapiranje tih pojmova i uklapanje sa geocentričnim modelom zahtevalo mentalnu vratolomiju.

Ovog puta su se naređali jedno do drugog Mars, Venera i Mesec; gledano od najdaljeg ka najbližem. Mars je sa druge strane Sunca a Venera i Mesec sa ove strane.


Pošto sam hteo da u fotos uključim i Rtanj trebalo je malo proputovati po okolini; malo kraćeg ubeđivanja i lepša polovina je pristala da se priključi ekspediciji. Strana sveta na kojoj zalaze Mesec i ove dve planete je skoro tačno zapad, pa je računanje bilo vrlo prosto. Trebalo je samo na mapi nacrtati liniju koja vodi istočno, počevši od Rtnja.
Da sve ne bude previše prosto pobrinula se konfiguracija terena koja kaže da je predeo južno od Zaječara vrlo brdovit. U praksi to znači da se Rtanj češće ne vidi nego što se vidi, a vidi se samo sa uzvišenja. Gledajući mapu reljefa zaključio sam da brda između Lenovca i Lasova pružaju najveće šanse da se Rtanj vidi kako treba. Sa tog mesta se perfektno vidi kako Mesec i planete zalaze za planinu i to mora da je fascinantan prizor.

Sunce je zašlo kad smo bili na brdima iznad Felix Romulian-e. Levo od drveta vidite Rtanj i cilj je doći do mesta gde je Rtanj na zapadu (tj na mestu drveta). Deluje prosto.


Na putu do tamo sam se uverio da je ledena kiša jesenas napravila pravu kataklizmu. Nije bilo drveta ispod kog nisu ležale polomljene grane, a mnoga stabla su kompletno uništena. Tom prilikom sam video jedno usamljeno drvo koje je bilo idealno za snimak.


Snimljeno je sa tripoda; Tamron 17-50@36mm, ISO200, 2sec izlaganja. Problem je bio na šta fokusirati pa je fokus postavljen na drvo i malo iza; blenda f11 tako da je skoro sve u fokusu. Nisam hteo da blendu spuštam niže i zbog difrakcije ali pre svega zbog potrebnog vremena jer se Mesec i Venera veoma brzo kreću. Zaboravite detalje na Mesecu ako je vreme desetak sekundi i više.

Sa ove fotke vidite da još uvek nisam blizu mesta odakle treba snimati; trebalo je voziti još južno. Kad sam konačno stigao ispostavilo se da to mesto ne nudi nikakvu preglednost prema Rtnju! Po ko zna koji put me je Google prešao; gledano po konfiguraciji reljefa trebalo bi odatle videti Rtanj i to sa puta ali u praksi za to treba pešačiti 50-100m po šumi uzbrdo. Jesam li napomenuo da sam prethodno video tamo gomilu divljači? Ne? Dobro, bili su uglavnom srndaći i lisice, ali ja od oružja imam samo manfrotto. Zamišljam kako tučem srndaća tripodom...


Ovde je na 8 sekundi već na granici da se primeti pokret. Pošto je to bio praktični maksimum i nisam imao volje za lutanje po nenaseljenim šumama samo da bih ulovio zalazak Meseca za planinu Rtanj; okrenuo sam auto nazad prema Zaječaru. Pritom smo prošli kroz simpatično selo Lenovac, smešteno u nekakvom ambisu i odatle sam snimio sledeću fotku.


U pitanju su dve fotke po 8sec, f4.5 i ISO400. Dole su preklopljene za zemlju a gore su pomerene da bi kompenzovale rotaciju; zahvaljujući tome se malo i nazire silueta Rtnja. Takođe vidite da se nalazim severno od mesta na kome Mesec zalazi za planinu.
I upravo na najzabačenijem proplanku na visoravni, stao sam da opalim još koji snimak. U mrklom mraku se vrlo lako zapažala zodijačka svetlost. To je pokazatelj u kakvoj se divljini nalazimo.


Da ne bih potpuno spalio Mesec ISO je spušten na 400, f2.8 i pola minuta. To znači da je zodijačka svetlost bila još fascinantnija; prostirala se skoro do pola neba!
U povratku nisam propustio da opalim poneki probni kadar planine Baba ispred Paraćina (30sec i ISO800) a tu ujedno možete da vidite i efekte svetlosnog zagađenja od strane reflektora sa pumpe.


Tu je i napušteno koješta, liči na neku farmu. Vide se galaksije M31 i M33, kometa Lovejoy i slično. Karakteristično je da sam isto koristio ISO800 umesto 1600.


17.02.2015.

DOVIĐENJA

Kometa C/2014 Q2 Lovejoy je svoj perihel (najbliži prilaz Suncu) imala 30. januara, tačno pre dve nedelje. Što se mene tiče srećan joj put, jer se vidimo ponovo za nekih 8000 godina. U momentu perihela kometa je bila udaljena za trećinu više nego naša planeta od Sunca.
Još više meseci će biti moguće snimiti teleskopima ovu kometu ali prava prilika za pogled na njenu strukturu je ipak prošao - u jednom od prošlih postova sam opisao retko iskustvo tamnog neba gde se kometa jasno videla golim okom kao mutna zvezdica.

Još jedna interesantna pojava na našem nebu, pod bistrim i tamnim nebom takođe vidljiva golim okom, odlazi ovih dana u dnevnu svetlost - galaksija u Andromedi. Doduše ona će opet biti vidljiva na jesen tako da je nećemo dugo čekati.


U to ime sam otišao u mrak da snimim te dve šarene lepotice. Pripremio sam 12 snimka po 20sec, objektiv Tamron 17-50 je bio podešen na 30mm i f2.8. Stakiranje obavljeno u DSS-u i finalna podešavanja u PS-u. Ukupno vreme izlaganja je znači samo 4 minuta - sa tripoda i ne može nešto više da se uradi.

Obeležen je položaj interesantnijih pojava, odozgo nadole su dvostruko jato u Perseju (NGC869 & 884), kometa Lovejoy, i galaksija u Andromedi (M31, NGC224).


Prilikom obrade su posebno rađeni stek za nebo i za zemlju; kasnije je sve u Photoshopu uklopljeno.


Ovde vidite Orion kako lagano tone na zapadu, kao i jedan deo zimskih sazvežđa. Sasvim levo najsjajnija zvezda je Sirijus a iznad Oriona se nazire mala ljubičasta mrljica - na tom mestu se nalazi maglina Rozeta u sazvežđu Jednoroga (Monoceros). Sasvim prihvatljiv rezultat za jedan minut ekspozicije.

A šta kažete za boju zemlje? Ne, nije izlazeće Sunce bilo zaslužno za ovaj efekat. Na susednom brdu se nalaze neobjašnjivo jaki reflektori koji služe... eto, da obasjavaju okolna brda kilometrima. Da nije ovog objašnjenja moglo bi da izgleda kao da je snimljena neka kataklizma ili nuklearna proba.

Izgleda da struja nije dovoljno skupa sve dok postoji ovoliko svetlosnog zagađenja.


08.02.2015.

IZLAZAK ZIMSKOG MESECA

Položaj ekliptike (putanje po kojoj se prividno kreću Sunce i planete na nebu) je nagnut u odnosu na osu rotacije naše planete. To u praksi znači da prometni autoput kojim se kreću članovi Sunčevog Sistema izlazi na istoku pod izvesnim uglom, a zalazi na zapadu takođe pod uglom - na Zemljinom ekvatoru  ljudi bi mogli vrlo jasno da vide da nebeska tela ne izlaze pod pravim uglom. U odnosu na ekvatorijalnu ravan ekliptika je nagnuta za 23.5 stepeni.
Zašto je ovo bitno za mene? Hteo sam da fotografišem izlazak punog Meseca, kakve veze ta filozofija ima...

Ima.


Kroz istoriju astronomije (a povezano s tim, i astrologije) ekliptika je bila najvažnija stvar. Trebalo je odrediti u kom sazvežđu se tih dana kreće Sunce, to nije moglo bez detaljnih zvezdanih karata i razumevanja osnova geometrije. To je bilo poželjno znati zbog praćenja usklađenosti sa kalendarom. Takođe, ovde se onda pojavljuje i pojas od po 9 stepeni iznad i ispod ekliptike, poznat kao zodijak, koji obuhvata 12 sazvežđa u kojima se kreću objekti Sunčevog Sistema.
Zodijak kao neka vrsta sistema za orijentaciju je davno napušten. U srednjem veku, pa i koju stotinu godina kasnije, mogao je da se nađe ekliptični koordinatni sistem merenja položaja zvezda - neprecizan i sklon greškama u samom startu, danas potpuno napušten. Naravno, sve što je netačno i neprecizno zapravo je poželjno kad je u pitanju mlađa i bludna sestra astronomije - astrologija; tako da je 12 zodijačkih sazvežđa tamo sve i svja.

Ako bismo krenuli da posmatramo položaj Sunca krajnje precizno na svojoj prividnoj godišnjoj putanji videlo bi se njegovo oscilovanje oko putanje. Za po nekoliko stepeni često skoči gore ili dole. Zato je srednjevekovni posmatrač čupao kosu; u pitanju nije Sunce već Jupiter koji svojom gravitacijom vuče Zemlju iznad ili ispod ravni ekliptike. I inače je Jupiter u najvećem broju slučajeva uzrok svih gravitacionih problema i poremećaja u orbitama nebeskih tela u Sunčevom Sistemu.
Znači da ekliptika nije neka pravilno zakucana ravan kojom arbitrarno možemo verovati.


Mesečev položaj na nebu je kružnica koja je takođe nagnuta u odnosu na ekliptiku za vrlo malo, tačnije za pet stepeni. Posledica: povremena pomračenja Sunca i Meseca. Stari posmatrači su obeležavali na nebu položaje tih pomračenja i tako se vrlo precizno dobijao iscrtan pravac ekliptike. Ostalo je još samo da se predvidi kad će Mesec i u kojoj tački da preseče ekliptiku i pomračenje je predskazano. Zapravo Mesec seče ekliptiku dva puta mesečno i poenta je samo da li će pritom u tom momentu naići na Sunce ili ne.


Izlazak punog Meseca iznad Beljanice je nešto što sam unapred planirao da snimim. Za prva dva snimka je korišćen objektiv 50 1.8; za treći 80-200 na 135mm a ostalo je Tamron 17-50 2.8. Pošto je razlika između sjaja Meseca i okolnog pejzaža naprosto bila prevelika - slike br 2 i 3 su snimane iz više ekspozicija. Tačnije samo dve, ali je maskiranje bilo pipav posao jer se pritom i položaj Meseca na nebu promenio.
Ono što je posledica svih ovih tehničko-nebesko-mehaničkih aspekata je upravo srž problema. Zbog položaja ekliptike zimi noć pada brže nego leti. Eto, mogao sam sve da sažmem u jednu rečenicu, kao i svu prateću problematiku. Kad leti snimam izlazak punog Meseca dovoljna je uglavnom jedna ekspozicija u pravom momentu i na pravom mestu, a ovde je upravo u tom momentu pejzaž već neuporedivo tamniji.

Koga zanima dalja elaboracija neka potraži i istraži fenomen "belih noći".


Mesec nad močvarom, kako romantično. Čak sam i CPL skinuo a nebo ostaje kristalno plavo; po tome se vidi koliki je sjaj punog Meseca. Međutim, dok sam petljao oko tripoda začulo se zavijanje šakala koji, logično, verovatno bi pošli do vode. Premda po čoveka bezopasan (bar se nadam) to je bio signal da opalim pokoju još sličicu i da se čistim odatle...


Na ovom snimku se vidi približno jedan deo ekliptike, onaj prema zapadu. Tu liniju obeležavaju planete Venera i Mars, a praznim kvadratićem sam označio položaj Neptuna koji se ne vidi jer je suviše slabog sjaja (u tom momentu magnitude oko 8). Levo malo izvan granice kadra je Uran koji bi se video kao slaba tačkica (mag 5.9), ali rekoh, izvan je granice kadra.
Obeleženi objekti: