26.12.2014.

PONOĆNA KOMETA

Ovih dana je sveža kometa stupila na scenu severne hemisfere: C/2014 Q2 Lovejoy. U pitanju je još jedna od kometa koju je otkrio australijski inženjer T. Lovejoy, zasad ih je otkrio pet a kuriozitet je da u svojim pretragama koristi relativno mali amaterski teleskop od 8 inča.
U momentu snimanja kometa je imala magnitudu grubo procenjenu na oko 10, na prvi pogled čista slučajnost ali sa južne nebeske hemisfere je prešla na severnu skoro tačno na našem geografskom jugu, i to gledano u ponoć. Na drugu pogled - ovo je jedini način da neko telo stupi sa južne na severnu hemisferu, pojavljujući se na jugu ali u različito doba dana, u zavisnosti od svog položaja na nebu. Ovde je slučajnost upravo to da se sve odvijalo u ponoć.


Na slici se vidi kometa u gornjem delu kadra kao zelenkasta mrljica. Čak se nazire i mali repić na 12h! Njena visina nad horizontom je bila 13-14 ugaonih stepeni, idealno za objektiv od 50mm i 40d. Tu je sklopljeno 15 snimka od po deset sekundi, blenda 2.8, ISO1600. Za slučaj da ne vidite kometu evo i markacije:


Pošto je ovo snimljeno sa običnog foto-tripoda a ne ekvatorijalne teleskopske montaže, moralo je nekako da se kompenzuje rotacija. Prvo je procesirano nebo u DSS-u tj svih 15 snimaka; a zatim je nekoliko, 4-5, sklopljeno u Photoshopu za zemlju. Prilikom sklapanja layera (slojeva) u PS-u blending mode je bio screen, pa je zemlja bila izuzetno svetla u odnosu na nebo. Dok sam uklapao ta dva snimka moralo je da se zemlja malo zatamni, ali je cela poenta bila dobijanje detalja na zemlji u mrklom mraku. Takođe jedan kuriozitet: nema dark-frejmova. Kad god ih snimim sa 40d, u obradi mi se pojavi bending (široke horizontalne šare svetlijih i tamnijih polja). Ovo je odraz nekih problema na senzoru, tačnije postoji neki problem oko oduzimanja dark frejma na 40d - jeste smešno da ja bolje rezultate dobijam bez dark-frejma koji je napravljen da to upravo spreči.

Znači - varao sam. Ovo nije jedan snimak već gomila njih sklopljena u jedan frankenštajnovski.
Kakve veze ima, ionako se u astronomiji i astrofotografiji skoro nikad ne koriste pojedinačni već samo kompozitni, stakirani snimci već decenijama. Otprilike pojedinačni snimak je umro kad i fotografska ploča i fotografski film, nazdravlje.


Malo širi pogled na ovu scenu je objektivom od 17mm. Ovde nije moglo da se sklopi 15 već samo 4 snimka zbog izuzetne (i prilično neravnomerne) rotacije polja, kao i distorzije objektiva. Svejedno, u pitanju su poluminutni snimci pa ima približno signala kao i na prethodnom kadru.
Vide se Orion i Sirijus, dve markantne zimske nebeske strukture, a u desnom gornjem ćošku se nazire i Mlečni Put. Garantovano ne možete da uočite kometicu u sazvežđu Columba!


Za ovaj snimak je iskorišćeno ručno sklapanje odnosno stakiranje u Photoshopu. Naučio sam kako da izvedem rotiranje kadra sa jednostavnim pomeranjem težišta (ovo zvuči kao nuklearna fizika ali nije, nego sam dosad bio lenj da sednem i razmislim kako da rešim rotaciju polja). Blending mode je bio namešten ovog puta na light, time nije dodavana svetlina fonu neba već su se samo sabirale zvezde. Oko ovoga još ima da se eksperimentiše, ali je fascinantno koliko mogu da se rastegnu snimci stakirani od samo nekoliko ekspozicija u odnosu na one, takoreći, "jednokratne". Zato i sva gungula oko stakiranja sa tripoda.

Lokacija: najjužniji obronci Crnog Vrha, visina oko 340mnv. Na obe slike se vidi sam jug odnosno levačka kotlina u prvom planu sa obroncima Juhora levo i Gledića desno. Zapravo ovo je prozor između ta dva planinska masiva koji gleda pravo na Kopaonik i interesantno je da jedino u tom pravcu nema nikakvih većih gradova koji bi svojom svetlošću ometali snimanje.

Нема коментара:

Постави коментар