27.10.2014.

ŠTA JE BOLJE: ZUM ILI FIKSNI OBJEKTIV?

Otkud znam.
Svakako su praktičniji zum-objektivi ali fiksni tj prajmovi se lakše i jeftinije prave - a da ispadnu iole kvalitetni. Mana je što imate jedno jedino uvećanje pa morate da se uklapate s tim, prednost je što za delić cene vrhunskog zuma imate skoro vrhunske performanse ali na jednoj žižnoj daljini.

Dva veoma praktična (i jeftina) objektiva su Tamron 17-50 2.8 i Canon EF 50 1.8 II. Svaki ima svoje mane ali sasvim sigurno oba su šampioni kad je reč o odnosu cena/kvalitet, pa sam rešio da ih uporedim, naravno na 50mm. Metodologija je prosta: u Photoshopu sam snimio akciju gde na originalnoj slici podešavam krivulje tako da su sve četiri osnovne slike podešene (tj osvetljene) precizno i podjednako. Nikakvog oštrenja nije bilo, bez obzira što prilikom smanjivanja uvek podešavam smart sharpen na 30% i 1.0 piksel.

Nisam hteo da ih upoređujem na blendi 2.8 jer bi to bilo nepravedno prema Tamronu, stoga sam krenuo od f4.
Tamron na 50mm, f4.0, 0.5sec:

Moon over Court of justice

Canon 50, f4.0, 0.5sec:

Moon over Court of justice

Prva stvar koja pada u oči je da slike nisu iste: fokalna dužina objektiva se razlikuje. Čini se da je Canon "duži" ali pre će biti da je Tamron kraći. Ovo nije neuobičajeno za zumove; retko kad se njihova fokalna dužina poklopi sa onim što se deklariše, često budu malo kraći. Naročito na nekim kraćim distancama - što ovde nije slučaj, fokus je beskonačno - većina zumova ima manju žižnu daljinu od deklarisane. Razlog je gomila optičkih kompromisa kod konstrukcije ovih objektiva.

Druga činjenica je da je slika sa Tamronom svetlija. Znajući da Tamron ima nešto lošiju transmisiju svetlosti (efektivno to je negde oko blende 3.4, tako se i obeležava - T3.4) u odnosu na Canona (T2.0). Ovde je potrebno pojašnjenje: reč je o vrednostima koje se odnose na maksimalno otvorenu blendu, dakle 1.8 i 2.8. Kod oba objektiva sposobnost optičkog sklopa da prenese svetlost je nešto manja što je uobičajeno, praktično normalno. Gubici u ovoj transmisiji su oko 11% kod Canona odnosno 21% kod Tamrona. Uzevši u obzir veći broj optičkih elemenata kod Tamrona (16 prema samo 6) ovo i nije loš rezultat - tu postoje takođe varijable oko vrste primenjenih premaza (coating) na sočivima, kao i priča o tipu stakla tj materijala od kojih su sočiva napravljena.
Sve ovo daleko prevazilazi filozofsko-tehničke aspiracije ovog bloga.

Da se vratim na činjenicu da je Tamron svetliji - a ne bi trebalo da bude, sudeći po T-stopu; trebalo bi da je tamniji za deset posto. Ili da proporcionalno više vinjetira, recimo.
Mislim da je problem oko loše kalibracije blende na Canonu 50 II, da li je to samo do mog primerka ili globalno - ne znam. Manifestuje se apsolutno normalnim ponašanjem objektiva na svim blendama, izuzev što na f4.0 slika bude malo tamnija, tj podeksponiranija.

Treća vrlo primetna stvar su boje, nisam očekivao da ću ovde naći neku razliku, ali je ona očigledna. Na prvoj slici (Tamron) se vidi da je slika malo toplijih tonova. Najuočljivije je u centralnom regionu gde se vidi da nebo ima topliju crveno-plavu nijansu, dok taj isti deo na Canonu vuče na hladno-zelenkasto. U svakodnevnoj upotrebi verovatno se to ne bi primetilo, ali ovde se vidi.

Tamron na 50mm, f7.1, 1.6sec:

Moon over Court of justice

Canon 50, f7.1, 1.6sec:

Moon over Court of justice

Svi nabrojani efekti se vide i ovde.

Kad sam snimio i slike na blendi 7.1 očekivao sam da će one biti korisnije, većina pejzaža se na kropu snima na f7.1-f10. To je ujedno i opseg gde se lagano pojavljuje difrakcija, tj gubitak oštrine zbog premale aperture. Takođe, jedan od bitnih razloga zašto pejzažni fotografi koriste blende od 10 pa nadalje (osim uniformne oštrine po kadru) je i činjenica da praktično svi objektivi vinjetiraju. Ovde nisam primetio skoro nikakvu razliku u vinjetiranju između f4 i f7.1 kod oba objektiva, što je svakako plus.

A sad finalni test, nešto što najviše zanima sve vlasnike jeftinijih objektiva - oštrina. Snimci predstavljaju 100% isečke bez ikakvog oštrenja, tako da je moguće da JPG kompresija ruši oštrinu do jedne mere. Imajte u vidu da se ovo u obradi rutinski i bez ikakvih problema može dodatno izoštriti.

Tamron na 50mm, f4.0, 0.5sec, 100%


 Canon 50, f4.0, 0.5sec, 100%


 Tamron na 50mm, f4.0, 0.5sec, 100%


  Canon 50, f4.0, 0.5sec, 100%


Evidentno je da je Canon oštriji. Moguće je da je bolje podešen fokus na Canonu, premda sam se oko istog dosta potrudio (live view i manuelno na Mesecu), a moguće je, u šta i sam više verujem, da je Canon sam po sebi dosta oštriji. Ipak je to prajm, a i ide priča da Tamron briljira na 17-30mm. Ako ćemo iskreno, na tom opsegu je i najpotrebnije.

Tamron na 50mm, f7.1, 1.6sec, 100%


  Canon 50, f7.1, 1.6sec, 100%


Tamron na 50mm, f7.1, 1.6sec, 100%


 Canon 50, f7.1, 1.6sec, 100%


Ovde važi sve što i za f4, samo još da napomenem da sam očekivao da  Canon pokaže efekat "ghosting" oko Meseca ali se to nije desilo. Očigledno je da ovako mlad Mesec nije dovoljno sjajan da napravi taj efekat (višestruki odsjaji usled nesavršenosti elemenata, tj unutrašnje refleksije) mada pouzdano znam da ovaj objektiv ovo izuzetno lako pravi, kao i Canon 18-55 IS II. S druge strane ovo se kod Tamrona naprosto ne dešava, izuzev danju sa Suncem u kadru. Jedini problem može da napravi CPL ili drugi filter ispred objektiva, ali rekoh, za uobičajene noćne primene Mesec jednostavno ne proizvodi halucinacije u Tamronu.


22.10.2014.

LETNJE EGZIBICIJE

Leto je jako interesantno jer se tada vidi letnji tj južni deo Mlečnog Puta, primetno spektakularniji od zimskog; ali leto je interesantno i jer nema ničeg lepšeg od letnje noći. Međutim, koliko god nama bilo lepo senzorima i nije baš jer je digitalni šum snažno povezan sa ambijentalnom temperaturom. Dovoljno je reći da isti senzor na +5C bez problema podnosi duge ekspozicije i visoke ISO vrednosti dok taj isti senzor na +25C naprosto eksplodira i postaje skoro neupotrebljiv (osim ako se ne radi stakiranje).

Ponekad mi padne na pamet da danas naprosto znam više trikova i da bi neki objekt snimljen ponovo posle nekoliko godina izgledao bolje. Pritom koristim istu opremu i istu tehniku snimanja - razlika bi trebalo da bude u obradi. Zato sam u nedostatku interesantnijih objekata ponovo snimio galaksiju M109 u Velikom Medvedu. Zanimalo me je koliko će to biti bolje od prethodnog pokušaja iz 2010 godine.

M109, Phad

Pa i nije nešto bolje. Ako pogledate prethodni pokušaj - radilo se o superiornoj transparenciji i planini, a ovde imamo ravnicu nekoliko kilometara vazdušnom linijom od centra Jagodine. Ni najbolja obrada to ne može da nadoknadi.
Desno je zvezda Phad koja čini sazvežđe Velikog Medveda, u pitanju je mlada zvezda A0 klase koja je još uvek obavijena slojevima gasa preostalim iz cirkumstelarnog diska. Sa par puta većom masom od Sunčeve, ova zvezda ima i nešto veću temperaturu od naše zvezde - nešto iznad 9000 stepeni na površini. Upravo zbog boje i temperature je dugo vremena unazad korišćena kao etalon u zvezdanoj klasifikaciji na osnovu spektra, budući da se isti nije menjao kroz vreme. To je bitno jer veliki procenat zvezda otpada na promenljive a one prilikom pulsacije imaju i promene u spektru.

Isečak u punoj rezoluciji:


Ova galaksija je otkrivena od strane Mechain-a 1781g a posle dve godine Messier je uvrstio u svoj katalog na pretposlednjem mestu. Vidi se da je reč o spiralnoj galaksiji sa prečkom (ništa neuobičajeno, dve trećine spiralnih galaksija ima prečku), po Hablovoj klasifikaciji ove galaksije nose oznaku SB (spiral, barred).
Godine 1956 tamo je eksplodirala supernova koja je dostigla najveću magnitudu od 12.5. Budući da sve supernove tip Ia imaju isti sjaj (reč je o eksploziji belog patuljka koga zatrpava materijom susedni crveni džin) jasno je da je ovo bila lepa prilika da se proceni udaljenost do ove galaksije. I procenjena je na okvirno 84 miliona svetlosnih godina.

Snimak čine 76 pojedinačnih poluminutnih ekspozicija na ISO1600, eos 20d i teleskop reflektor 150/750. Gore iznad uzaludno je tražiti UGC6969 jer se njeno jezgro nazire jedino ako ste pod dejstvom haluciongenih supstanci; dok je ista satelitska galaksijica jasno vidljiva na snimku iz 2010. Njena ukupna magnituda je 15.2. Eto koliki je uticaj kombinacije svetlosnog zagađenja i male nadmorske visine.

A da ne bude da nisam celo leto radio skoro ništa, evo i nekih snimaka Mlečnog Puta. U pitanju su snimci sa tripoda, znači da sam bio limitiran ekspozicijom na 30sec, ovde se vidi pomak zvezda pa je praktično i to previše. Sve je snimljeno Tamronom 17-50 na 17mm i 2.8.

Southern Milky Way

Prilikom jedne vedre večeri u šumadijskim brdima ispostavilo se da je transparencija odlična. Visoka ambijentalna temperatura je učinila da šum bude zastupljen više nego što je uobičajeno a samim tim i u obradi se moglo manje ići.

Southern Milky Way

Sve što leti u orbiti izuzetno lako se uočava u letnjim mesecima. Razlog je kratka noć odnosno ugao pod kojim padaju Sunčevi zraci. Na ovom snimku se vidi nekoliko satelita, a ako ne to onda verovatno svemirskog otpada.

Northern Milky Way

Na kraju imamo pogled na severni Mlečni Put, odnosno jesenje izdanje. Upadljivo manje spektakularan, njegov prosek vade Andromedina galaksija sasvim desno u sredini kadra i dvostruko jato u centru. Da bih dobio neke detalje ovde su spojene dve slike po 30sec tako da faktički imamo jednu sliku od jednog minuta - prethodne dve slike su pojedinačne na 30sec.

Sad jedan trik iz obrade. Pošto na 30sec, ISO1600 i 2.8 naprosto nema dovoljno detalja (možda bi i bilo kad bi moj aparat imao ISO6400 i još da to dobro izgleda, ali to je problem i za FF danas, naročito na 25C) moram nešto da učinim da se pojave detalji. Uprkos upotrebi opcije curves imamo naprosto mnogo šuma a ako preteramo i bendinga, tako da to otpada.
Rešenje je da se na osnovnoj slici napravi duplikat, na njemu primeni median filter na 25-30 otprilike. Cilj je eliminisati sve zvezde ali ostaviti krupnu strukturu Mlečnog Puta. Nakon ovoga se ta slika primeni na osnovnu tj originalnu i blending mod stavi na "add" ili "screen", opacity na oko 50%. Razlika između ovih modova je suptilna, ali "add" daje nešto oštriju razliku između svetlih i tamnih partija.

Kao i u svemu u životu, ovde je važno ne preterati. Ako imate već pritegnutu sliku do maksimuma onda ova metoda može da pojača bending.