30.04.2014.

KOMADIĆ LEGENDARNE KOMETE

Negde oko ponoći sam svratio do polja da bih snimio magle kako se šunjaju ravnicom. Nekoliko snimaka je ubrzo otkrilo gde su magle u mrklom mraku, pa sam tamo usmerio objektiv par puta i završio posao. Snimci su čekali pola godine na hardu da dođu na red za pregled, i kad su konačno isplivali ispostavilo se da ničeg astronomski interesantnog tu nema. Obična oktobarska ponoć.

fog and plain

U obradi sam podesio WB na neku odokativnu vrednost tako da nebo ne bude ni žuto ni potpuno plavo - konkretno ovde je to 3200K, mada sve zavisi od slučaja i od prisustva svetlosnog zagađenja. Zato je veoma bitno da se uvek ovakve scene snimaju u RAW formatu, da bi kasnije po potrebi bilo moguće bezbolno menjati većinu parametara.
Tri minuta je trajalo izlaganje na blendi f4; zvezde su počele da opisuju male kružnice i ako neko malo bolje pogleda može da zapazi sazvežđe Velikog Medveda kako visi nisko nad horizontom. Naravno da ste shvatili da je ovde u pitanju pogled ka severnom nebu, Severnjača je iznad granice slike.

Ono što je bila ideja da ulovim - ulovio sam. Magla se veoma brzo kretala, stvarala i nestajala, u okviru tih tri minuta čas se pojavi na jednom pa na drugom delu polja... Pravi spektakl u horor aromi. Isečak u originalnoj rezoluciji:

fog and plain

Gornji desni ugao je rezervisan za par Mizar-Alkor. Odsjaj u daljini je selo Glogovac udaljeno 4km. Međutim, na sledećem isečku sam prietio, na manje od deset stepeni nad horizontom, nešto čudno.
Ova crtica se ne uklapa u avionski trag a mogla bi da bude trag satelita.

Orionid

Problem je u tome što ni jedan satelit nema na kraju svog puta prekid pa još jači blesak. Takođe se po dužini vidi da nije u pitanju nijedna zvezda. Produžavanjem ovog traga udesno i na gore dolazi se do sazvežđa Orion, i time je dilema rešena.

U pitanju je Orionid, mali meteor koji pripada meteorskom roju koji vuče poreklo od Hejlijeve (Haley) komete. Tačno se uklapa i datum a to je 28/29. oktobar, a ako uvećate poslednju sliku videćete da je meteor na kraju eksplodirao.

Malo teorije. Mesto odakle dopiru meteori zove se radijant i u konkretnom slučaju ta tačka je u sazvežđu Oriona. Nije nužno da radijant bude u zenitu, ponekad može biti čak i ispod horizonta a mi onda meteore vidimo kao tangencijalne linije koje ne konvergiraju sve do horizonta.
Nastanak meteorskih rojeva (pljuskova) se tradicionalno vezuje za komete, jedini suprotan primer su Geminidi koji nastaju od Fetona, asteroida iz familije Palasa. Komete na svom putu u principu ostavljaju trag u obliku mikroskopske prašine ali i sitnijih čestica koje zapravo čine okosnicu meteorskih rojeva. Pošto se te čestice, odnosno svemirski "šljunak", kreću i dalje u pravcu svoje matične komete - kada ih Zemlja susretne na svojoj putanji imaćemo sabiranje dva vektora: Zemljine i meteorske komponente brzine. Zato se radijanti nalaze u različitim tačkama neba, i zato postoje rojevi sa većim i oni sa manjim brzinama preleta (Orionidi spadaju sa svojih prosečnih 66 km/sec u brže rojeve).

11.04.2014.

JATO MEL 111 KROZ 50mm

P. J. Melotte je bio britanski astronom belgijskog porekla, osim otkrića jednog malog asteroida i jednog malog Jupiterovog satelita njegov naučno istraživački rad bi protekao relativno nezapaženo. Međutim, Melotte je počeo da za život zarađuje kao naučni radnik na početku XX veka, dakle, u vreme intenzivnog proboja fotografije u sve nauke. Naročito je to bio veliki proboj u oblasti pravljenja astronomskih kataloga - dovoljno je bilo prikupiti snimke, analizirati i katalogizovati rezultate. Nije bilo potrebe za mukotrpnim crtanjem kao do tada.
I tako je Melotte počeo da analizira ploče koje je J. F. Adams koristio u izradi jednog od prvih fotografskih nebeskih atlasa. Ploče su snimane iz Johanesburga i iz Britanije pa su pokrivale celo nebo; svaka ploča je zauzimala po 15x15 stepeni,  ravno do magnitude 17.

Rezultat te pretrage je bilo stvaranje kataloga u kome se Melotte fokusirao na zvezdana jata. Do 1915. godine je sakupio 245 objekata i objavio katalog koji je nazvan po njegovom prezimenu. Objekti se skraćeno obeležavaju sa Mel.


U sazvežđu Berenikina Kosa ( Coma Berenices) se nalazi dosta veliko otvoreno jato, prečnika četiri ipo stepena, sa nekih 80 zvezda članica. Oznaka u katalogu je Mel 111, u Mesijeovom i NGC katalogu ovog objekta nema. Budući da je jato ogromno, poznato je od najstarijih vremena (Ptolemej je imenovao sazvežđe imajući u vidu ovo jato), ali su ga svi ignorisali. Odgovor na pitanje zašto leži u činjenici da je tek u prošlom veku dokazano da je ovo zaista jato; tj da se zvezde-članice konzistentno kreću u istom pravcu. Messier i Herschell se nisu bavili prirodom ovakvih objekata, a nisu imali ni metodologiju. 

Srodan objekat je npr jato Hijade (Bik). Takođe je reč o veoma bliskom jatu, idealnom za proučavanje jer su ovakva jata prave male pokretne laboratorije. Njihove zvezde su iste starosti, mesta nastanka, hemijskog sastava, pravca kretanja u Galaksiji, itd. Mogu da se razlikuju samo po mestu na HR dijagramu i to je zapravo najinteresantnija stvar u vezi sa njima - koji sve faktori i kako utiču na zvezdanu evoluciju. Zato su nam Mell 111 i Hijade dragoceni prozori u zvezdani svet.

Naravno, ako vas zanima uživanje u lepotama noćnog neba, zvezdana evolucija vas ne zanima previše. Ako hoćete da fotografišete ovo jato dovoljan je i objektiv od 50mm na krop senzoru, zapravo to je i idealan objektiv. Pošto sam ja rešio da isprobam jedan takav objektiv (EF50 1.8 II) snimljeno je 15 snimaka po 2 minuta i 9 darkova isto po 2min. Odmah nakon što sam kući pogledao snimke pala mi je u oči prva sitnica (zapravo to uopšte nije sitnica): fokus se tokom snimanja lagano pomerao. To se dešava ako imate teleskop koji se ubrzano hladi, logično je da se mesto fokusa lagano pomera.
Na ovako kratkom objektivu i još na f4.0 to je veoma malo verovatno. Odgovor leži u nečemu drugom. Sasvim sigurno ova pedesetica ne spada u vrh Canon-ove ponude kvalitetnih i izdržljivih objektiva. Pre će biti da je na suprotnom kraju te tabele. U skladu s tim je i AF mehanizam prilično loš, naročito na f1.8.

Znači fokus prsten se u toku snimanja pomerao pod dejstvom gravitacije. Moram da priznam da je prastari helios 44 ovde neuporedivo bolji; tu se takve stvari naprosto ne dešavaju. Trebalo je fokus prsten nekako zaustaviti, npr da nakon fokusiranja prekidač prebacim na AF ON.

Mell 111

Zbog pomeranja fokusa prihvatio sam samo prvih pet snimaka. Paramteri 5x2min, ISO800, f4.0.
Boje zvezda su relativno realne; iz iskustva znam da bi helios ovde upadljivije vukao na crveno i imao bi nešto više hromatske aberacije. Ova apertura (f4.0) je svakako na nivou nešto kvalitetnijih ahromatskih refraktora i prihvatljivo je za snimanje. Obzirom da Canon i Helios imaju u osnovi istu optičku formulu (Biotar) optičke razlike u korist Canona nisu velike ali su primetne.
Druga slika je isečak u originalnoj rezoluciji.

Na kraju imamo uglove, na f4 oni nisu sjajni ali je to moguće poboljšati smanjivanjem blende. Četiri ugla u originalnoj rezoluciji imate ovde:

Corners