26.03.2014.

KOSMIČKI ZRAK IZNAD POLJA

Za ovako SF naslov treba imati argumentaciju, a ona je jednostavna: zaista sam snimio zrak iz svemira.

Zapravo, to uopšte nije tako teško. Na ukupnoj ekspoziciji od 45 minuta teško da bi mi nešto promaklo, naravno, ukoliko ga uopšte tamo ima. Ali krenuću od početka: namera mi je bila da nakratko pustim u pogon teleskop posle tri meseca hvatanja paučine. Baš kad sam došao kući ispostavilo se da se navlače neki odvratni stratusi (kojih nije trebalo da bude sudeći po prognozama) a vreme je uvek ograničeno. Vozeći se okolo parkirao sam auto i snimio nekoliko pejzaža, uključujući i ovaj.


Ako ćemo pošteno, kosmički zraci nisu nikakva retkost. Ima ih po svemiru koliko hoćete, u visokoj atmosferi manje, na planinama još manje a mi po ravnicama na stotinak metara nadmorske visine moramo poprilično da se načekamo da ulovimo neki. Ponekad je tako i bolje - udar kosmičkog zraka je potencijalni osumnjičeni za umalo pad Qantas-ovog A330 pre neku godinu. Tada se u dva navrata autopilot zbunio i okrenuo u naglo poniranje. Kasnijom proverom nije nađeno ništa sumnjivo, algoritmi su izmenjeni a i dalje postoji sumnja od udara kosmičkog visokoenergetskog zraka u osetljivu elektroniku.

Doduše, ovi zraci i nisu tako opasni kao što na prvi pogled izgleda. Da ih je više bili bi opasni. U 99% reč je o nukleusima a samo u 1% slučajeva imamo pojedinačne elektrone. Kad su u pitanju nukleusi većinu čine pojedinačni protoni (jezgra vodonika) a 9% alfa čestice (jezgra helijuma) dok na sve ostale teže elemente otpada manje od 1% svih kosmičkih zrakova.
Po poreklu bi se moglo reći da ovi visokoenergetski zraci nastaju van Sunčevog sistema: u jezgrima masivnih zvezda, aktivnim galaktičkim jezgrima i eksplozijama supernova.

Ovde je do sad bilo reči uopšteno o kosmičkim zracima, da bi stvari bile preciznije moramo da razgraničimo pojam primarnog i sekundarnog zraka. Primarni su oni zraci koji u svom originalnom obliku stižu na Zemlju, dotičući vrhove atmosfere na više stotina kilometara iznad planete. Ima tu svega nabrojanog, čak i antimaterije (pozitrona i antiprotona). U tom momentu počinje kaskada raspada tih čestica na sekundarne, usled sudara sa krupnim molekulima gasa. Osim čitave egzotike naziva (mioni, mezoni, pioni, kaoni) zajedničko im je da, i kada (ako) dođu do površine Zemlje, njihova energija biva drastično smanjena u odnosu na njihovu pravu kosmičku braću. Tako je i bolje za nas dvonošce.

Startrails and cosmic ray

Ja sam, dakle, imao posla sa sekundarnim zrakom. Zapravo i svi zraci na Zemlji su sekundarni odnosno slabiji mnogo puta od primarnih kosmičkih. Primarni su pitanje za razmatranje jedino ukoliko planirate put u orbitu. A i ne znam kako bi se proveo senzor fotoaparata kad bi ga, recimo, ošinulo nešto sa uobičajenih pola gigaelektronvolta.
Na ovom isečku se jasno raspoznaje artefakt koji evidentno nije hot-piksel. Da jeste, bio bi to jedan piksel a mi jasno vidimo da je i okolina zahvaćena. U pitanju je čestica koja je uletela na CMOS pod skoro pravim uglom, aktiviran je jedan piksel ali su i okolni detektovali pražnjenje. Postoji i drugi scenario - da visokoenergetska čestica uđe pod nekim drugim uglom i napravi linearni artefakt, dug onoliko koliko treba senzoru da je apsorbuje.


Cosmic ray


I na kraju par reči o slici: u pitanju je 15 snimka po 3 minuta na ISO800; Eos 40d i Tamron 17-50 na f4.0. Termički šum se itekako vidi, nisam vršio oduzimanje dark-frejma čisto da vidim kako će ispasti. Uostalom, nisam ni očekivao mnogo šuma uzevši u obzir da je bilo svega nekoliko stepeni iznad nule.

06.03.2014.

GALAKSIJA U ŽIRAFI

Ništa naročito interesantno ne može da se nađe u sazvežđu Camelopardalis (Žirafa) izuzev Kemblove kaskade. Prilično veliko sazvežđe koje se nalazi izvan galaktičkog ekvatora, tj Mlečnog Puta i ekliptike, što znači da bi statistički trebalo da budu manje šanse da ovde ima interesantnih maglina svih vrsta. S druge strane, što dalje od ekvatora je logično da ćemo naći gomilu galaksija, ako ni zbog čega drugog ono zbog apsorpcije u disku Mlečnog Puta.
I tako ispada da na dnevnom redu imamo galaksiju - NGC2403.

Otkrivena još u XVIII veku, ova spiralna galaksija neodoljivo podseća na veću sestru M33, obe imaju veoma slabo razvijene spiralne grane i brojne emisione regione. Takođe obe su postavljene skoro en face pa to verovatno doprinosi sličnosti. Doduše, zbog toga je i površinska sjajnost relativno mala (oko 14.4mag/arcsec) što u kombinaciji sa relativno velikim prečnikom od 18 ugaonih minuta daje relativno veću fleku ali srazmerno slabijeg sjaja.

NGC2403





U prvom slučaju vidite boje onako kako ja mislim da treba da budu; dakle poprilično odokativnom metodom određene. Ukupno 82 snimka, znači pola gigabajta u RAW-u na eosu 20d je sklopljeno za ovu sliku, svaka 30sec na ISO1600.
Druga slika je 100% isečak a boje su ostavljene onako kako ih je video Iris, u PS-u je verovatno tokom obrade malo povećana saturacija. Moram da napomenem da je reč o nemodifikovanom aparatu pa su stoga ove boje prirodnije (modifikovan bi zasigurno sve povukao u crveno pa bi ostale kanale trebalo pojačati).

Da se vratimo na galaksiju. Svi kažu da bi trebala da se vidi i dvogledom, ja to nisam pokušao ali se sasvim lepo uočava u teleskopu 150mm. U vezi sa tim postoji i jedna anegdota: pomoću radnog konja XX veka, Hejl teleskopa od 5 metara, Alen Sendidž je u ovoj galaksiji detektovao cefeide. To je bila prva galaksija van Lokalne grupe gde su ove promenljive uočene. Kao i sve povezano sa cefeidama, i ova procena je ispala nepouzdana - Sendidž je smatrao da je NGC2403 udaljena oko 8 hiljada svetlosnih godina.
Zahvaljujući tadašnjem nepoznavanju tipova cefeida i njihovoj pravoj prirodi pogrešio je za rekordnih hiljadu puta. Galaksija je, naime, udaljena 8 miliona svetlosnih godina po današnjim procenama.

A ko zna, možda i mi danas grešimo za neki procenat.