26.12.2014.

PONOĆNA KOMETA

Ovih dana je sveža kometa stupila na scenu severne hemisfere: C/2014 Q2 Lovejoy. U pitanju je još jedna od kometa koju je otkrio australijski inženjer T. Lovejoy, zasad ih je otkrio pet a kuriozitet je da u svojim pretragama koristi relativno mali amaterski teleskop od 8 inča.
U momentu snimanja kometa je imala magnitudu grubo procenjenu na oko 10, na prvi pogled čista slučajnost ali sa južne nebeske hemisfere je prešla na severnu skoro tačno na našem geografskom jugu, i to gledano u ponoć. Na drugu pogled - ovo je jedini način da neko telo stupi sa južne na severnu hemisferu, pojavljujući se na jugu ali u različito doba dana, u zavisnosti od svog položaja na nebu. Ovde je slučajnost upravo to da se sve odvijalo u ponoć.


Na slici se vidi kometa u gornjem delu kadra kao zelenkasta mrljica. Čak se nazire i mali repić na 12h! Njena visina nad horizontom je bila 13-14 ugaonih stepeni, idealno za objektiv od 50mm i 40d. Tu je sklopljeno 15 snimka od po deset sekundi, blenda 2.8, ISO1600. Za slučaj da ne vidite kometu evo i markacije:


Pošto je ovo snimljeno sa običnog foto-tripoda a ne ekvatorijalne teleskopske montaže, moralo je nekako da se kompenzuje rotacija. Prvo je procesirano nebo u DSS-u tj svih 15 snimaka; a zatim je nekoliko, 4-5, sklopljeno u Photoshopu za zemlju. Prilikom sklapanja layera (slojeva) u PS-u blending mode je bio screen, pa je zemlja bila izuzetno svetla u odnosu na nebo. Dok sam uklapao ta dva snimka moralo je da se zemlja malo zatamni, ali je cela poenta bila dobijanje detalja na zemlji u mrklom mraku. Takođe jedan kuriozitet: nema dark-frejmova. Kad god ih snimim sa 40d, u obradi mi se pojavi bending (široke horizontalne šare svetlijih i tamnijih polja). Ovo je odraz nekih problema na senzoru, tačnije postoji neki problem oko oduzimanja dark frejma na 40d - jeste smešno da ja bolje rezultate dobijam bez dark-frejma koji je napravljen da to upravo spreči.

Znači - varao sam. Ovo nije jedan snimak već gomila njih sklopljena u jedan frankenštajnovski.
Kakve veze ima, ionako se u astronomiji i astrofotografiji skoro nikad ne koriste pojedinačni već samo kompozitni, stakirani snimci već decenijama. Otprilike pojedinačni snimak je umro kad i fotografska ploča i fotografski film, nazdravlje.


Malo širi pogled na ovu scenu je objektivom od 17mm. Ovde nije moglo da se sklopi 15 već samo 4 snimka zbog izuzetne (i prilično neravnomerne) rotacije polja, kao i distorzije objektiva. Svejedno, u pitanju su poluminutni snimci pa ima približno signala kao i na prethodnom kadru.
Vide se Orion i Sirijus, dve markantne zimske nebeske strukture, a u desnom gornjem ćošku se nazire i Mlečni Put. Garantovano ne možete da uočite kometicu u sazvežđu Columba!


Za ovaj snimak je iskorišćeno ručno sklapanje odnosno stakiranje u Photoshopu. Naučio sam kako da izvedem rotiranje kadra sa jednostavnim pomeranjem težišta (ovo zvuči kao nuklearna fizika ali nije, nego sam dosad bio lenj da sednem i razmislim kako da rešim rotaciju polja). Blending mode je bio namešten ovog puta na light, time nije dodavana svetlina fonu neba već su se samo sabirale zvezde. Oko ovoga još ima da se eksperimentiše, ali je fascinantno koliko mogu da se rastegnu snimci stakirani od samo nekoliko ekspozicija u odnosu na one, takoreći, "jednokratne". Zato i sva gungula oko stakiranja sa tripoda.

Lokacija: najjužniji obronci Crnog Vrha, visina oko 340mnv. Na obe slike se vidi sam jug odnosno levačka kotlina u prvom planu sa obroncima Juhora levo i Gledića desno. Zapravo ovo je prozor između ta dva planinska masiva koji gleda pravo na Kopaonik i interesantno je da jedino u tom pravcu nema nikakvih većih gradova koji bi svojom svetlošću ometali snimanje.

14.12.2014.

POGLED IZ DOLINE

Naprosto sam morao to da uradim: pogled na izlazeća sazvežđa iz male levačko-šumadijske doline nekog potoka je nešto što sam odavno planirao. Pritom taj teren je bukvalno stvoren za ljubitelje pejzaža:


Između 13. i 14. decembra je vrhunac meteorskog roja Geminida; to je poznata stvar. Njihov roditelj je asteroid 3200 Phaeton, petokilometarska gromada koja u perihelu prilazi Suncu tako blizu da temperatura na njemu prelazi hiljadu Kelvina. Tom prilikom on razvija gejzire gasova i emituje mali repić na osnovu koga bi se mogao svrstati i u komete. Pa šta je, onda, Feton?
Odgovor glasi - nešto između. Feton je prototip "kamenite komete" a u međuvremenu je otkriveno još dosta takvih nebeskih tela takoreći prelaznog tipa.

Međutim, ja tamo nisam došao da bih snimao Geminide. Svaka čast Geminidima, za samo par minuta su uspeli ono što drugim meteorskim rojevima dosad nije polazilo za rukom - video sam ih desetak. Nije mogao da prođe minut a da ne proleti barem jedan, a pritom su bili umerene brzine.

Rekoh, došao sam da snimim nešto drugo.


Izlazeći Orion nije baš laka meta ako hoćete da snimate sa tripoda. I pritom hoćete uvećanje, tj pedeseticu na kropu. Nebo na ovom (malom ali ipak primetnom) uvećanju veoma brzo rotira pa nikakve duže ekspozicije ne dolaze u obzir. Snimio sam i sklopio deset snimka po 10sec; f2.8 i ISO1600. Za stakiranje je poslužio DSS i odmah sam primetio da dark-frejm koji sam snimio da bi se kasnije oduzeo šum - uopšte ne radi svoj posao kako treba, već uvodi šum i bending.
Logično je da je tako; aparat je iz auta (na sobnoj temperaturi) momentalno stavljen u pogon dok je narednih minuta temperatura senzora lagano padala na ambijentalnu, a napolju je bilo lagani mraz. Naravno da sa takvim promenama temperature nema govora o nekom preciznom anuliranju šuma oduzimanjem.

Napustio sam, dakle, dark frejm. Odavno već dobijam bolje rezultate kad isključim automatsko oduzimanje i kad ni sam ne oduzmem u obradi dark-frejm. Na teleskopu je druga priča: sve se radi natenane, precizno i polako... Ovde su sekunde odlučivale jer je Orion zaista brzo odskakao iznad brda.


Sledeći snimak je nastao Tamronom na 17mm, sklopljeno je 9x30sec, svi ostali parametri isti. Takođe nebo složeno u DSS a zemlja u Photoshopu. Jedino je u obradi malo dodat blur layer da napravi dreamy atmosferu. Možda preterano ali meni simpatično... Stvar ukusa.

Ko bude malo pomnije analizirao ove dve slike primetiće na prvoj naznaku Flame nebule, kao i Kalifornije na drugoj (gore levo). Za nemodifikovani 40d i kratke ekspozicije - odlično.

I koliko god zimski Mlečni Put bio interesantan, naprosto je uvek Pepeljuga u donosu na letnji deo Mlečnog Puta. Koliko to deluje različito videćete na sledećem snimku; uporedite to sa prethodnim.


Još ako vam kažem da je ovo 5x30sec, a prethodna 9x30sec, skoro pa duplo duže izlaganje... Jasno je koliko je letnji Mlečni Put zapravo fascinantan. Ni na jednoj slici, btw, nije se uhvatio nikakav meteor.

Ovde su mi sad bile interesantne dve stvari. Prva je kako obraditi širokougaone slike, tj. stakirati više njih u jednu? Normalno je da se ovde javlja rotacija polja i da je ona nejednaka, ali to rešiti u PS-u deluje veoma teško. Evo kako to rešavam:
Selektovao sam celu sliku i desni taster > free transform. Izmestio sam centralnu tačku odnosno težište oko kog se vrši rotacija, pomerio sam tamo negde gde bi otprilike bila Severnjača. Ovo je u suštini najbitniji trik. Nakon toga se treba pobrinuti da se dva sloja koje stakiramo mogu videti - gornji sloj mora da ima transparenciju podešenu na oko 50%. Onda se rotira jedan sloj, ja npr odaberem gornji, i to tačno onoliko koliko treba da se zvezde preklope. Ovo obično znači veoma malo; zato su poželjne osobine Čak Norisa - precizan miš dovoljne rezolucije i precizna ruka.
Skoro nikad ovo ne uspe iz prve, pa je potrebno zumirati centar kadra i pomoću move tool  strelice malo pomeriti jedan sloj u adekvatnu stranu. Zatim ponovo pokušati rotaciju jer se pritom rubne zvezde opet pomere u neki drugi pravac... i tako nekoliko puta. Ovo je zapravo veština pravljenja kompromisa jer su širokougaoni objektivi, naročito zumovi kao Tamron 17-50 prepuni kojekakvih distorzija koje su veoma neravnomerno raspoređene i samim tim jako teške za anuliranje.
Kad ovo sve uradite sa onoliko slojeva koliko imate snimaka (u mom slučaju pet) potrebno je podesiti transparenciju svakog sloja ponaosob. Ja sam stavio da to bude 100/5=20%, blending mode screen. Na kraju svega layer > flatten image.

 Ovako stakiranu sliku možemo dodatno da obrađujemo na sve moguće načine, bitno je da ona može mnogo više torture da izdrži nego jedna jedina slika od pola minuta. Šuma će biti manje a dinamičkog raspona više. A da li će i zvezda biti više?

To je druga stvar oko koje sam razmišljao i istraživao... Da li veća apertura znači više zvezda ili broj zvezda zavisi samo od ISO/dužine ekspozicije, tj od sakupljenog signala?
Knjige kažu da granična magnituda zavisi samo od aperture teleskopa, odnosno optičkog sistema. Da vidimo graničnu magnitudu Canona 50 EF 1.8 pritvorenog na 2.8:


Odabrao sam isečak u blizini centra kadra u originalnoj rezoluciji, uvećao ga 2.5 puta i najveća zvezda ovde je Eta Orionis (Flamsteed: 28 Orion), njen sjaj je uveliko u domašaju ljudskog oka - 3.56mag. Označen je položaj jedne sićušne zvezdice koja je na samoj granici detekcije i to je magnituda 11.12 (Tycho 2). Još desetak zvezdica sam proverio sličnog sjaja i sve su više-manje tu; zna se da ogroman procenat svih zvezda čine promenljive pa i to utiče. Drugim rečima nalazio sam sasvim normalne oscilacije u sjaju od npr magnitudu-dve; ako je reč o graničnim vrednostima za detekciju onda je jedna maginuta velika razlika, tačnije razlika između vidljive i nevidljive zvezde.

Po mojoj subjektivnoj proceni granica objektiva Canon 50 na f2.8 je magnituda između 12 i 13. Impresivno za instrument aperture jedva 18mm! Drugim rečima, teleskop reflektor 150/750 ima istu ili malo bolju mogućnost vizuelne detekcije granične magnitude u odnosu na ovo malo parče plastike i stakla.

A Tamron? On na 17mm žižne daljine i širom otvoren ima aperturu od tačno 6mm.
Na slici je isečak sa 17mm slike br 2 odozgo; u pitanju su Hijade i to uvećane 2.5 puta u odnosu na originalnu rezoluciju. Za čudan oblik i boje zvezda se pobrinuo DSS, nema veze, označen je položaj dve male zvezdice koje se jedva naziru.


Njihov sjaj je 10.84 i 10.63mag, zaista neverovatno za staklo prečnika 6mm! Međutim, ovo je rekord. Većina najmanjih zvezdica ne prelazi magnitudu 10.5 pa mislim da je to realna vrednost za Tamron 17-50 na 17mm. Za isti objektiv ali na 50mm bi granična vrednost bila slična kao za Canon EF 50 1.8, čak i ako uključimo famozni T-stop.

Zaključak: granična magnituda zavisi isključivo od aperture instrumenta. Dobro, tako knjige i kažu ali je interesantno da znam koliko odokativno može da se ide duboko u svemir.

16.11.2014.

BOJE NOĆI

Zaista, koje su to boje noći? Mi ljudi sasvim sigurno ne spadamo u neke vrsne noćne predatore, najbolje funkcionišemo danju a i nismo sposobni da detektujemo neke itekako bitne i lovcima korisne frekvencije (recimo infracrvene). Dodatni faktor čini inferiornost našeg sočiva; smatra se da danju dužica (iris), koja igra ulogu blende, može da se sakupi do f8 a noću proširi do f2-2.5. U poređenju sa mačkinih f0.9 mi smo noću skoro slepi.
I na kraju zadnji problem čini struktura receptora unutar oka; štapići koji su zaduženi za noćni vid su primetno manje osetljivi na boje.

I kako mi onda možemo noću da vidimo boju? Prosto, tu je fotografija. Digitalni senzori su itekako osetljivi na boje, ne opada im rezolucija i sve što im treba je dovoljno duga ekspozicija. I neko staklo ispred, razume se.
Ostalo mi je samo da se odvučem na neku tamnu lokaciju, što je u ovom slučaju bio bezimeni brežuljak na tromeđi teritorija Jagodine, Kragujevca i Rekovca.


Prvi pogled je upućen ka jugozapadu i letnjim uspomenama...
Iznad drveta se vidi letnji Mlečni Put, tačnije sazvežđe Labuda. Vidi se i Vega, tačno iznad drveta; najsajnija zvezda u tom delu neba. Ovde je boju trebalo malo pojačati i kad se pogodi WB (oko 3200-3400) nije potrebno dodatno intervenisati - Mlečni Put bude uglavnom plavičast a magline ostanu crvene.


Sledeće je kadar ka istoku, dole se vidi odsjaj Jagodine a na nebu imamo Vlašiće, ispod njih Hijade a sasvim levo zvezdu Kapelu. Njeno ime nema nikakve veze sa smrću - Kapela znači u prevodu sa latinskog koza. Vrlo prikladno, pošto se njeno sazvežđe zove Auriga (Kočijaš).
Oba snimka su poluminutne ekspozicije na Tamronu 17-50 2.8, blenda 2.8, ISO1600. Na skoro svim slikama je dodat blur layer pa zvezde izgledaju kao kroz sloj izmaglice, ali ideja je bila da se time malo naglase njihove boje.


Kao što rekoh, na istoku se ispod Vlašića vidi jato Hijade - grupa zvezda u obliku slova V. Ako bismo pogledali stare zvezdane karte videli bismo da je ovo zapravo glava Bika a najsjajnija crvena zvezda Aldebaran - oko Bika. Pritom ova zvezda nema nikakve veze sa jatom; jato se nalazi mnogo iza Aldebarana. Udaljenost do jata je oko 150 svetlosnih godina.
Po poreklu Hijade su nastale na istom mestu kao i mnogo veće i udaljenije otvoreno jato Prezepe (M44). Decenije proučavanja smera kretanja pojedinačnih zvezda su ukazivale da se grupa zvezda povezana sa Hijadama može smatrati zasebnim potokom (stream) odnosno rukavcem naše spiralne grane. Inače, potok Hijade nije povezan sa potokom Velikog Medveda ili Vlašića, sa kojima se graniči.


Dve zadnje slike su snimljene objektivom 50mm, prva je 13sec a druga kompozit od 42 snimka od po pola minuta. U oba slučaja je blenda bila 2.8. Boje ovih zvezda se sa lakoćom uočavaju na ovako dugim ekspozicijama, dok ljudsko oko čak ni pomoću teleskopa ne može lako i brzo da razazna zvezdane boje. Od pomoći je metoda defokusiranja zvezde, onda boja ispliva trenutno.


Zatim sledi pogled ka zapadu; na vrhu kadra se nazire mala i bezimena zvezda u sazvežđu Herkules, ni po čemu bitna. Mnogo su upadljiviji oblaci - altocumulus lenticularis koji nastaju kad vetar struji preko brda i "odskače" preko prepreka. Pritom kad struja preskoči sloj kondenzacije nastane oblak (obavezno iznad prepreke) a kad se ta struja spusti u sledeću dolinu altocumulus se istopi. Ovi oblaci po pravilu vise fiksirani na jednom mestu iznad prepreka koje ih formiraju.


Na jugu iza ovih brda je mala varošica Rekovac, ali ne bi se reklo da je mala - sudeći po reflektorima koji obasjavaju oblake. Ovde to vuče na zeleno. Sve snimljeno pedeseticom koja na 2.8 apsolutno ima dovoljno oštrine za pejzaže.


S druge strane na severozapadu je Kragujevac, a tamo tek ima svakavih svetla. Boja više naginje ka beloj.
Slede širokougaoni kadrovi Levča i Mlečnog Puta nad Rekovcem:



Ovde mogu da primetim da Tamron 17-50 2.8 ima efektivni T-stop očigledno dosta ispod Canona 50 1.8. To se vidi po tome da su slike na 2.8 sa Tamronom vidno tamnije. Na kraju jedan kadar sa Vlašićima:


14.11.2014.

PLEJADE NA ISTOKU

...ili Vlašići (M45), po starom narodnom predanju. Nije jasno zbog čega se tako kod nas zovu, ali jedna pretpostavka se odnosi na činjenicu da Plejade izlaze na istoku. Tamo je postojbina vlaške nacionalne manjine, pa bi to moglo da bude jedno objašnjenje. Drugo objašnjenje potiče iz ruske mitologije gde se ovo jato zove Volosozari, po starom slovenskom bogu Volosu - sedam zvezda su njegovi sinovi.

Svaka kultura ima ima svoju legendu o ovom jatu, pa su tako Japanci čak iskoristili Vlašiće kao simbol i naziv jednog brenda automobila - u pitanju je Subaru. Takođe su interesantni Maori koji su po izlasku Vlašića orijentisali Novu Godinu.

Izlazak Vlašića na istoku, ispod je planina Juhor, vreme izlaganja - pola minuta.

Vlašići iznad Juhora

Na ovoj slici se ispod Vlašića naziru još i Hijade, prelepo otvoreno jato u obliku slova V, ali ovde jednim delom pokriveno izmaglicom. Najsjajnija zvezda sasvim levo je Kapela, višestruki sistem za koji je skoro utvrđeno da se kreće u istom pravcu kao i Hijade. To onda znači da je Kapela nastala unutar tog jata i da se vremenom "osamostalila".

Takva sudbina čeka i Vlašiće: vremenom se ova otvorena jata raspadaju i njihove članice se razilaze. Obično to vreme trajanja ovakvih otvorenih jata bude par stotina miliona godina.

Iz istorije ovog objekta možemo još da pribeležimo da je Galilej prvi naslutio i objasnio strukturu jata, a to se odnosi na činjenicu da osim sedam najsjajnijih članica ovo jato ima i nekoliko stotina manjih zvezda. Messier je, s druge strane, imao sasvim druge planove sa ovim jatom. Pošto njegov katalog nebeskih nejasnoća koje možete pobrkati sa kometama nije imao dovoljno objekata, tačnije imao je u jednom momentu četrdesetak; Messier je shvatio da nešto mora da preduzme. Njegov tadašnji konkurent N. L. Lacaille je već imao objavljen katalog od 42 objekta, tako da je Messier u svoj katalog ubacio i dobro poznate stvari kao što su Vlašići, Prezepe ili Orionova maglina - stvari koje niko normalan neće pomešati sa kometama, ali dobro... Sujeta je čudo.

Pre godinu dana samo fotografisao Vlašiće teleskopom, ukupno je sklopljeno 53 snimka po pola minuta na ISO1600. U vidno polje teleskopa 150/750 tačno može da stane ovo jato, i ništa više.


Maksimalno sam u obradi rastegao sliku, pa se tako vidi i malo vinjetiranje. Takođe, fokus nije pogođen od samog starta, to se vidi po duplim spajkovima. Pošto sam zadao parametre i otišao, skalamerija je odradila svoj deo posla i snimila gomilu frejmova sa pomerenim fokusom - ali se, srećom, to primećuje tek kad sliku uvećate.
Koliko je težak posao u obradi bio videćete po ovoj jednoj pojedinačnoj slici, naravno neobrađenoj, pa uporedite.


O samom jatu M45 se danas dosta zna: u pitanju je jato prečnika desetak svetlosnih godina; broj članica se danas smatra da je od nekoliko stotina do hiljadu; vidljivo je golim okom u idealnim uslovima do desetak plavih giganata. Dotični giganti su mlade i vrele zvezde, njihov sjaj je jasno pomeren ka plavom delu spektra, što se i vidi na fotografijama. S druge strane, Vlašići plove kroz predivnu refleksionu maglinu takođe plave boje - delimično zbog okolnih zvezda a i delimično zbog rasejanja svetlosti koje je najintenzivnije u plavom delu spektra.
Ono što je od skora poznato to je da ova refleksiona maglina ne predstavlja sastavni deo jata M45 kako se ranije mislilo. Period od 100 miliona godina (koliko je jato staro) je sasvim dovoljan da se svaka čestica primarne magline rasturi i oduva radijacijom samih mladih zvezda. Izgleda da jato naprosto trenutno prolazi kroz slojeve blage izmaglice međuzvezdane prašine i da je to samo jedan momenat u kretanju jata ka svom odredištu u pravcu sazvežđa Orion. U ovom momentu M45 je na polovini svog procenjenog veka trajanja.

27.10.2014.

ŠTA JE BOLJE: ZUM ILI FIKSNI OBJEKTIV?

Otkud znam.
Svakako su praktičniji zum-objektivi ali fiksni tj prajmovi se lakše i jeftinije prave - a da ispadnu iole kvalitetni. Mana je što imate jedno jedino uvećanje pa morate da se uklapate s tim, prednost je što za delić cene vrhunskog zuma imate skoro vrhunske performanse ali na jednoj žižnoj daljini.

Dva veoma praktična (i jeftina) objektiva su Tamron 17-50 2.8 i Canon EF 50 1.8 II. Svaki ima svoje mane ali sasvim sigurno oba su šampioni kad je reč o odnosu cena/kvalitet, pa sam rešio da ih uporedim, naravno na 50mm. Metodologija je prosta: u Photoshopu sam snimio akciju gde na originalnoj slici podešavam krivulje tako da su sve četiri osnovne slike podešene (tj osvetljene) precizno i podjednako. Nikakvog oštrenja nije bilo, bez obzira što prilikom smanjivanja uvek podešavam smart sharpen na 30% i 1.0 piksel.

Nisam hteo da ih upoređujem na blendi 2.8 jer bi to bilo nepravedno prema Tamronu, stoga sam krenuo od f4.
Tamron na 50mm, f4.0, 0.5sec:

Moon over Court of justice

Canon 50, f4.0, 0.5sec:

Moon over Court of justice

Prva stvar koja pada u oči je da slike nisu iste: fokalna dužina objektiva se razlikuje. Čini se da je Canon "duži" ali pre će biti da je Tamron kraći. Ovo nije neuobičajeno za zumove; retko kad se njihova fokalna dužina poklopi sa onim što se deklariše, često budu malo kraći. Naročito na nekim kraćim distancama - što ovde nije slučaj, fokus je beskonačno - većina zumova ima manju žižnu daljinu od deklarisane. Razlog je gomila optičkih kompromisa kod konstrukcije ovih objektiva.

Druga činjenica je da je slika sa Tamronom svetlija. Znajući da Tamron ima nešto lošiju transmisiju svetlosti (efektivno to je negde oko blende 3.4, tako se i obeležava - T3.4) u odnosu na Canona (T2.0). Ovde je potrebno pojašnjenje: reč je o vrednostima koje se odnose na maksimalno otvorenu blendu, dakle 1.8 i 2.8. Kod oba objektiva sposobnost optičkog sklopa da prenese svetlost je nešto manja što je uobičajeno, praktično normalno. Gubici u ovoj transmisiji su oko 11% kod Canona odnosno 21% kod Tamrona. Uzevši u obzir veći broj optičkih elemenata kod Tamrona (16 prema samo 6) ovo i nije loš rezultat - tu postoje takođe varijable oko vrste primenjenih premaza (coating) na sočivima, kao i priča o tipu stakla tj materijala od kojih su sočiva napravljena.
Sve ovo daleko prevazilazi filozofsko-tehničke aspiracije ovog bloga.

Da se vratim na činjenicu da je Tamron svetliji - a ne bi trebalo da bude, sudeći po T-stopu; trebalo bi da je tamniji za deset posto. Ili da proporcionalno više vinjetira, recimo.
Mislim da je problem oko loše kalibracije blende na Canonu 50 II, da li je to samo do mog primerka ili globalno - ne znam. Manifestuje se apsolutno normalnim ponašanjem objektiva na svim blendama, izuzev što na f4.0 slika bude malo tamnija, tj podeksponiranija.

Treća vrlo primetna stvar su boje, nisam očekivao da ću ovde naći neku razliku, ali je ona očigledna. Na prvoj slici (Tamron) se vidi da je slika malo toplijih tonova. Najuočljivije je u centralnom regionu gde se vidi da nebo ima topliju crveno-plavu nijansu, dok taj isti deo na Canonu vuče na hladno-zelenkasto. U svakodnevnoj upotrebi verovatno se to ne bi primetilo, ali ovde se vidi.

Tamron na 50mm, f7.1, 1.6sec:

Moon over Court of justice

Canon 50, f7.1, 1.6sec:

Moon over Court of justice

Svi nabrojani efekti se vide i ovde.

Kad sam snimio i slike na blendi 7.1 očekivao sam da će one biti korisnije, većina pejzaža se na kropu snima na f7.1-f10. To je ujedno i opseg gde se lagano pojavljuje difrakcija, tj gubitak oštrine zbog premale aperture. Takođe, jedan od bitnih razloga zašto pejzažni fotografi koriste blende od 10 pa nadalje (osim uniformne oštrine po kadru) je i činjenica da praktično svi objektivi vinjetiraju. Ovde nisam primetio skoro nikakvu razliku u vinjetiranju između f4 i f7.1 kod oba objektiva, što je svakako plus.

A sad finalni test, nešto što najviše zanima sve vlasnike jeftinijih objektiva - oštrina. Snimci predstavljaju 100% isečke bez ikakvog oštrenja, tako da je moguće da JPG kompresija ruši oštrinu do jedne mere. Imajte u vidu da se ovo u obradi rutinski i bez ikakvih problema može dodatno izoštriti.

Tamron na 50mm, f4.0, 0.5sec, 100%


 Canon 50, f4.0, 0.5sec, 100%


 Tamron na 50mm, f4.0, 0.5sec, 100%


  Canon 50, f4.0, 0.5sec, 100%


Evidentno je da je Canon oštriji. Moguće je da je bolje podešen fokus na Canonu, premda sam se oko istog dosta potrudio (live view i manuelno na Mesecu), a moguće je, u šta i sam više verujem, da je Canon sam po sebi dosta oštriji. Ipak je to prajm, a i ide priča da Tamron briljira na 17-30mm. Ako ćemo iskreno, na tom opsegu je i najpotrebnije.

Tamron na 50mm, f7.1, 1.6sec, 100%


  Canon 50, f7.1, 1.6sec, 100%


Tamron na 50mm, f7.1, 1.6sec, 100%


 Canon 50, f7.1, 1.6sec, 100%


Ovde važi sve što i za f4, samo još da napomenem da sam očekivao da  Canon pokaže efekat "ghosting" oko Meseca ali se to nije desilo. Očigledno je da ovako mlad Mesec nije dovoljno sjajan da napravi taj efekat (višestruki odsjaji usled nesavršenosti elemenata, tj unutrašnje refleksije) mada pouzdano znam da ovaj objektiv ovo izuzetno lako pravi, kao i Canon 18-55 IS II. S druge strane ovo se kod Tamrona naprosto ne dešava, izuzev danju sa Suncem u kadru. Jedini problem može da napravi CPL ili drugi filter ispred objektiva, ali rekoh, za uobičajene noćne primene Mesec jednostavno ne proizvodi halucinacije u Tamronu.


22.10.2014.

LETNJE EGZIBICIJE

Leto je jako interesantno jer se tada vidi letnji tj južni deo Mlečnog Puta, primetno spektakularniji od zimskog; ali leto je interesantno i jer nema ničeg lepšeg od letnje noći. Međutim, koliko god nama bilo lepo senzorima i nije baš jer je digitalni šum snažno povezan sa ambijentalnom temperaturom. Dovoljno je reći da isti senzor na +5C bez problema podnosi duge ekspozicije i visoke ISO vrednosti dok taj isti senzor na +25C naprosto eksplodira i postaje skoro neupotrebljiv (osim ako se ne radi stakiranje).

Ponekad mi padne na pamet da danas naprosto znam više trikova i da bi neki objekt snimljen ponovo posle nekoliko godina izgledao bolje. Pritom koristim istu opremu i istu tehniku snimanja - razlika bi trebalo da bude u obradi. Zato sam u nedostatku interesantnijih objekata ponovo snimio galaksiju M109 u Velikom Medvedu. Zanimalo me je koliko će to biti bolje od prethodnog pokušaja iz 2010 godine.

M109, Phad

Pa i nije nešto bolje. Ako pogledate prethodni pokušaj - radilo se o superiornoj transparenciji i planini, a ovde imamo ravnicu nekoliko kilometara vazdušnom linijom od centra Jagodine. Ni najbolja obrada to ne može da nadoknadi.
Desno je zvezda Phad koja čini sazvežđe Velikog Medveda, u pitanju je mlada zvezda A0 klase koja je još uvek obavijena slojevima gasa preostalim iz cirkumstelarnog diska. Sa par puta većom masom od Sunčeve, ova zvezda ima i nešto veću temperaturu od naše zvezde - nešto iznad 9000 stepeni na površini. Upravo zbog boje i temperature je dugo vremena unazad korišćena kao etalon u zvezdanoj klasifikaciji na osnovu spektra, budući da se isti nije menjao kroz vreme. To je bitno jer veliki procenat zvezda otpada na promenljive a one prilikom pulsacije imaju i promene u spektru.

Isečak u punoj rezoluciji:


Ova galaksija je otkrivena od strane Mechain-a 1781g a posle dve godine Messier je uvrstio u svoj katalog na pretposlednjem mestu. Vidi se da je reč o spiralnoj galaksiji sa prečkom (ništa neuobičajeno, dve trećine spiralnih galaksija ima prečku), po Hablovoj klasifikaciji ove galaksije nose oznaku SB (spiral, barred).
Godine 1956 tamo je eksplodirala supernova koja je dostigla najveću magnitudu od 12.5. Budući da sve supernove tip Ia imaju isti sjaj (reč je o eksploziji belog patuljka koga zatrpava materijom susedni crveni džin) jasno je da je ovo bila lepa prilika da se proceni udaljenost do ove galaksije. I procenjena je na okvirno 84 miliona svetlosnih godina.

Snimak čine 76 pojedinačnih poluminutnih ekspozicija na ISO1600, eos 20d i teleskop reflektor 150/750. Gore iznad uzaludno je tražiti UGC6969 jer se njeno jezgro nazire jedino ako ste pod dejstvom haluciongenih supstanci; dok je ista satelitska galaksijica jasno vidljiva na snimku iz 2010. Njena ukupna magnituda je 15.2. Eto koliki je uticaj kombinacije svetlosnog zagađenja i male nadmorske visine.

A da ne bude da nisam celo leto radio skoro ništa, evo i nekih snimaka Mlečnog Puta. U pitanju su snimci sa tripoda, znači da sam bio limitiran ekspozicijom na 30sec, ovde se vidi pomak zvezda pa je praktično i to previše. Sve je snimljeno Tamronom 17-50 na 17mm i 2.8.

Southern Milky Way

Prilikom jedne vedre večeri u šumadijskim brdima ispostavilo se da je transparencija odlična. Visoka ambijentalna temperatura je učinila da šum bude zastupljen više nego što je uobičajeno a samim tim i u obradi se moglo manje ići.

Southern Milky Way

Sve što leti u orbiti izuzetno lako se uočava u letnjim mesecima. Razlog je kratka noć odnosno ugao pod kojim padaju Sunčevi zraci. Na ovom snimku se vidi nekoliko satelita, a ako ne to onda verovatno svemirskog otpada.

Northern Milky Way

Na kraju imamo pogled na severni Mlečni Put, odnosno jesenje izdanje. Upadljivo manje spektakularan, njegov prosek vade Andromedina galaksija sasvim desno u sredini kadra i dvostruko jato u centru. Da bih dobio neke detalje ovde su spojene dve slike po 30sec tako da faktički imamo jednu sliku od jednog minuta - prethodne dve slike su pojedinačne na 30sec.

Sad jedan trik iz obrade. Pošto na 30sec, ISO1600 i 2.8 naprosto nema dovoljno detalja (možda bi i bilo kad bi moj aparat imao ISO6400 i još da to dobro izgleda, ali to je problem i za FF danas, naročito na 25C) moram nešto da učinim da se pojave detalji. Uprkos upotrebi opcije curves imamo naprosto mnogo šuma a ako preteramo i bendinga, tako da to otpada.
Rešenje je da se na osnovnoj slici napravi duplikat, na njemu primeni median filter na 25-30 otprilike. Cilj je eliminisati sve zvezde ali ostaviti krupnu strukturu Mlečnog Puta. Nakon ovoga se ta slika primeni na osnovnu tj originalnu i blending mod stavi na "add" ili "screen", opacity na oko 50%. Razlika između ovih modova je suptilna, ali "add" daje nešto oštriju razliku između svetlih i tamnih partija.

Kao i u svemu u životu, ovde je važno ne preterati. Ako imate već pritegnutu sliku do maksimuma onda ova metoda može da pojača bending.

30.09.2014.

HERCEGOVAČKI MRAK

Pogledate li mapu svetlosnog zagađenja iznad Evrope, recimo ovu, videćete da su istočna i zapadna Hercegovina retki predeli na Balkanskom poluostvru sa relativno malim svetlosnim zagađenjem. Sasvim slučajno se desilo da na petodnevnom septembarskom putovanju do mora i nazad prođem kroz te predele, i kako nas je uhvatio mrak - uverim se u ono što mape kažu. Niska mediteranska šuma pored puta (noću raj za poskoke) i kraški reljef su učinili da snimim dosta dnevnih pejzaža.
Međutim, kako smo se približavali Trebinju našao sam par minuta da stanem i snimim panoramu grada, iako smo konstantno bili u žurbi.

Trebinje

Sa žaljenjem sam konstatovao da od ekološke rasvete nema ništa, štaviše, Gračanica je podsećala na neki hotel u Las Vegasu. Opet, nebo koje se videlo je uprkos tome bilo veoma transparentno. Čak sam razaznao i neke astronomske objekte, tu su i njihovi isečci u originalnoj rezoluciji.

Idemo redom, M8 je poznata kao Laguna nebula, ogromna i prekrasna maglina za dvogled ili mali teleskop. Maglina je prečnika većeg od punog Meseca ako govorimo o njenom sjajnijem i vizuelno vidljivom delu; računajući i tamnije delove koje dobijamo dugom ekspozicijom veća je triput u prečniku od Meseca. Nekoliko zvezdica koje se vide na isečku su integralni deo jata NGC6530 koje se nalazi u srcu magline, ili vrlo malo ispred. Reč je o mladom jatu (2 miliona godina) koje je nastalo direktno iz magline.
Nešto manje u prečniku je otvoreno jato M7, stepen i 20 minuta. Radi se o najjužnijem Messier-ovom objektu. Za mene iz centralne Srbije ovo jato nikad ne prelazi visinu od 12 stepeni nad južnim nebom, što znači da i nemam neke velike šanse da ovo jato iole dobro snimim. Ovde je M7 za neka tri stepena više na nebu; nije nešto ali postaje simpatično ići na jug - ovo se nekad zvalo i Ptolemejevo jato, bez problema uočljivo golim okom.
M6 je takođe otvoreno jato ali i mnogo manje; ovde se na ovom isečku jedva nazire. Zovu ga još i Butterfly cluster zato što u malim teleskopima liči na leptira. Najsjajnija zvezda je promenljiva, magnitude 5.5-7.0 i jedino se ona ovde sa sigurnošću može identifikovati.

Vreme 30sec, ISO1600, Tamron 17-50@2.8.

Sky over Trebinje

Sam Mlečni Put se video sa severne strane prilično dobro, mada taj deo Mlečnog Puta uopšte nije fascinantan sam po sebi. Ovde vidimo izlazak dvostrukog jata (NGC 869&884) iznad okolnih brda pored Trebinja, imam utisak da bih nabasao na poskoka u prvih deset metara... Snimljeno sa bezbednog parkinga pored magistrale.

Milky Way in Hercegovina

O dvostrukom jatu (double cluster) je mnogo puta i mnogo toga rečeno. Pravi dragulj za vizuelno osmatranje - vidljiv golim okom, dvogledom i malim teleskopom. Veći teleskopi često imaju problem da prikažu veliko vidno polje u koje bi stala ova dva jata. Samo bi trebalo još napomenuti da je dvostruko jato zapravo veoma mlad sistem: oko 13 miliona godina. Za jedno deset puta po toliko ova dva jata će se raspasti i njihove članice će odlutati svaka na svoju stranu. Otvorena jata ovakve lepote - pa još dvostruka, ekstremno su redak i kratkotrajan moment u istoriji naše galaksije.
Još nešto mi je na snimku privuklo pažnju, mala bezbojna maglinica nešto iznad Kasiopejinog W - jato NGC7789. Po nekoj logici sa svojom magnitudom od 6.7 bi trebalo da se nazire golim okom, , ali je taj sjaj razasut na prostoru prečnika punog Meseca. Radi se o 1000 (da, hiljadu) zvezda različitog sjaja, magnitude od 11 do 18 koje čine ovo otvoreno jato. Nije mi jasno kako sam ga propustio teleskopom do sad; naročito zato što je reč o jednom od najstarijih poznatih otvorenih jata, konkretno oko jedne ipo milijarde godina.

Postavke za drugu sliku su iste: eos 40d, 17mm na f2.8 i ISO1600; jedan frejm.

U povratku sa mora, negde u okolini Sjenice bili smo svedoci formiranja malog landspout-a. Pored njega se video i mali prateći tubus, ali se sve raspalo posle nekoliko minuta. Nije baš neka astronomska tematika, ali je bar isto nebeska.

funnel over Sjenica

funnel over Sjenica

15.08.2014.

IZVEŠTAJ SA LETENKE

Puno prijatelja na jednom mestu - najkraći sažetak opisa Astronomskog kampa Letenka. I tako svaki put. Dobar provod, klopa i piće uz gomilu svakojake optike na jednoj livadi, šta ima lepše?
Što se mene tiče, planirao sam da tad isprobam dve stvari: objektiv pedeseticu, cenovno veoma interesantan i dosta potcenjeno staklo; i 3-way glavu 804RC2, ovog puta montiranu na EQ6.

Naravno da je sve proteklo u redu, nisam pogrešio ni oko primene objektiva ni oko glave. Da sam nešto pogrešio, sad ovde ne bi bilo nikakvih fotki...
Dakle, EF 50 1.8 II je neverovatno jeftin i po ceni i po izradi, ali je optički korektan. Bolji je od velike većine pedesetica koje se vrte oko blende 1.7-2.0, ali mu fali robustnost. Uprkos tome, jednom namešten fokus se ne pomera, ali i najmanji dodir može to da promeni. Tek nakon par sati snimanja fokus se u zenitu pomerio, a ja nisam ustanovio da li je to usled gravitacije ili zato što je zahladnelo. Bilo kako bilo, staklo je upotrebljivo i optički bolje od heliosa 44m4 koji slovi za optički dosta dobar objektiv u toj klasi.

Snimljeno je u svim slučajevima po sedam light-ova; svaki po dva minuta na blendi 4.5 i ISO1600. Obrada Iris i PS.
Idemo od horizonta ka zenitu: prvo nastupa Scutum, sazvežđe koje se prevodi kao Štit. Naziv je dodelio Hevelius u čast poljskog kralja Sobieskog, koji je pobedio Turke u bici za Beč. Ovde to sazvežđe zauzima gornju polovinu kadra; dole je Sagittarius.

Scutum and Sagittarius

Negde na granici ovih sazvežđa se nalaze dve crvene magline, M16 i M17, jedna iznad druge. Ispod njih je otvoreno jato M18, a sve ove objekte možete otprilike u sličnoj proporciji da vidite i u nekom boljem dvogledu. Na samoj ivici kadra u donjem desnom uglu nalaze se M8 i M20 - prva je manja i plavičasta a druga je upadljivo veća maglina.
Od ostalih dvogledskih objekata ovde vidite i otvoreno jato M25, prečnika pola ugaonog minuta (to je inače prečnik punog Meseca). Takođe tog prečnika je i M22, samo ovog puta reč je o vrlo finom zbijenom jatu (globularnom): nalazi se dole u sredini, bliže ivici. Mnogima će na prvi pogled ličiti na ovoj slici na sjajnu zvezdu, ali to svakako nije.

Takođe na slici se vidi dosta oblaka prašine koji liče na tamne mrlje i senke. Herschell ih je zvao "međuzvezdane pukotine".
Pošto su na ovom snimku boje malo istaknute, čisto da bismo videli lepotu Mlečnog Puta, navešću i originalni i neobrađeni stack.

Raw Scutum and Sagittarius

Sledeći sektor koji je snimljen je sazvežđe Orla (Aquilla), nešto što nije menjalo svoje ime još od Ptolemeja. Ovde postoji dosta interesantnih planetarnih maglina, mada nijedna nije u opsegu dvogleda odnosno objektiva od 50mm kad je reč o astrofotografiji. To je i očeklivano budući da je ovo sazvežđe smešteno jako blizu galaktičkog ekvatora.
Iste postavke važe i ovde: 7x120sec, ISO1600, F4.5, eos 20d i EQ6.

Aquilla

Od stvari vrednih pomena, a koje su vidljive dvogledom i koje je moguće snimiti pedeseticom - dolazi u obzir pomenuti tamne nebule B142 i B143. Na desnoj strani snimka se vidi Mell186, veliko otvoreno jato koje u prečniku ima 4 stepena.

Uvećani detalj (100%) sa tamnim nebulama:

Dark nebulae B142 and B143

Ove nebule služe kao pouzdan indikator nezagađenosti neba: ukoliko ih dvogledom ne vidite onda je problem u transparenciji (vodenoj pari) i/ili svetlosnom zagađenju. Najsjanija zvezda na slici je Altair.

Nakon južnih čudesa došlo je vreme da se objektiv usmeri ka zenitu. Tu je stajalo sazvežđe Labuda, a u njemu čuvena America nebula, lepa prilika da testiramo naše nemodifikovane aparate.

Cygnus

Osim nebula u H-alpha delu spektra, nema mnogo objekata koje možemo prepoznati - izuzev možda otvorenog jata NGC6940 koje stoji dole desno na samoj ivici kadra. Radi se o poluminutnom jatu, dakle, veličine punog Meseca, koje se sastoji iz stotinak zvezda magnitude 9 i slabije. Bez obzira na mogućnost nalaženja dvogledom, ovo jato svoju pravu lepotu otkriva u malom teleskopu. Najsjajnija zvezda na slici je Deneb i nalazi se u repu Labuda.

Zadnji cilj te noći je bio segment Mlečnog Puta koji obuhvata deo Labuda i Lire. Došlo je do malog pomeranja fokusa ali se to na ovako smanjenoj rezoluciji naprosto ne vidi.

Cygnus and Lyra

Od interesantnih stvari koje ovde vidimo (izuzimajući vazdušni saobraćaj) dole desno se vidi Vega, najsjanija zvezda u Liri. Njen sjaj je odavno korišćen kao etalon u merenju zvezdanih magnituda, tačnije nulta magnituda; mada sa cepidlačenjem možemo da konstatujemo da su najnovija merenja pokazala da Vega ima sjaj od 0.03mag.
Odmah između Bete i Game se nalazi M57, čuvena prstenasta maglina. Na ovoj slici se vidi kao mala bledoplava zvezda, nešto sjajnija od okolnih zvezdica. Nije ni čudo jer je njen ukupni sjaj oko 9.5, a granična magnituda objektiva 50mm je oko 13-14mag.

Takođe možemo da nađemo jedan od retkih zbijenih jata koja se vide u Mlečnom Putu, tj kroz njega, jer reč je o projekciji; to je M56. Znamo da se zbijena jata nalaze u halou a ne unutar galaksije.
Od sjajnih mrljica u gornjem delu snimka se vidi NGC6819, definitivno teleskopski objekt ali ajde i to da pomenem: u pitanju je otvoreno ali veoma kompresovano jato sastavljeno iz 150 zvezda relativno slabe magnitude (11-16mag). Interesantno je što je sva ta gužva smeštena na veoma malom prostoru od nekih 5 minuta i zato jato izgleda interesantno. Ukupan sjaj jata je 7.3mag.

Imajte u vidu da su sve ove prethodne slike snimane ukupno svaka po 14 minuta; u principu zabeležiti detalje u Mlečnom Putu za tako kratko vreme je uspeh.

Nakon što je pedesetica i formalno položila test, da kažem par reči o fotoglavi Manfrotto 804RC2. Glava je trosmerna, poseduje libelu i perfektno se ponaša na tripodu 055XPROB. Nije teška što je najbitnije, ali je dovoljno čvrsta za ovakve potrebe. Međutim, pošto piggyback šraf na 150/750 teleskopu ima samo jedan položaj - sasvim realan nedostatak u praksi je činjenica da aparat ne može da zauzme bilo koji rotacioni položaj na ekvatorijalnoj montaži, već samo unapred definisane položaje za različita mesta na nebu. Možda sam sad malo zakomplikovao, ali to znači da je fotoaparat na jugu uvek u položaju vertikalno i nikad ne može da postaljen u položaj horizontalno. Ili recimo položaj aparata na istoku i zapadu je ukoso u odnosu na horizont - nešto što nervira apsolutno svakog ko je pokušao da nešto snimi u piggyback režimu.

Pošto je moj majstor odradio adaptaciju mogao sam glavu 804RC2 da pričvrstim na mesto na prstenu teleskopa gde je predviđeno da ide aparat. Sada sam mogao da u bilo kom položaju izvedem snimanje na bilo kojoj tački neba. U praksi sam snimao izlazeći Mlečni Put na istoku objektivom Tamron 17-50 na 17mm.

Milky Way over Letenka

Snimio sam takođe sedam frejmova za nebo, svaki je bio sniman 2min na ISO1600 i f4.5; a zemlja je eksponirana sve isto osim blende 2.8. Nakon toga sam u obradi spojio nebo i zemlju, i evo snimka koji nije moguće dobiti ovako kvalitetno sa tripoda. Takođe, bez adaptacije sa fotoglavom kadar bi bio iskošen za 45 stepeni.

Na kraju samo mogu da stavim i dva startrails snimka, oba sa objektivom Tamron 17-50. Prvi je snimljen eosom 20d a drugi pomoću 40d:


Startrails over Letenka


Jedina razlika je u tome što je na gornjoj korišćeno 7x120sec, f4.5, ISO1600 a na drugoj 10x240sec, f5.6, ISO800.