22.12.2013.

M77 i NGC1055

Dve sasvim obične galaksije u sazvežđu Kita (Cetus) vidite ovde. Ni po čemu nisu interesantne osim što ih do sad nisam nikad snimio, pa bi bilo lepo da to sad učinim.
Magla u ravnici, mraz i smanjena transparencija su učinile da se dobar deo tamnijih detalja naprosto sakrije iza fona neba. Takođe i praćenje na jugu oko ekliptike funkcioniše dosta loše pa je dosta frejmova odbačeno. Ostalo je 42 od po pola minuta i to je bilo dovoljno; snimao sam eosom 40d za promenu da ujedno vidim i razliku u odnosu na dosadašnju tovarnu mazgu - 20d.

Razlika je prvo u manjem šumu. To što 40d ima 4x više nijansi po kanalu nije baš lako vidljivo na prvi pogled, ali verovatno da ima uticaja nakon jedno desetak uzastopnih primena opcije curves u PS-u, odnosno u dinamičkom rastezanju fotke. Takođe, razlika je u tome što sam negde zabrljao (a možda je i Iris zabrljao) pa dark-frejm nije oduzeo hot-piksele; moralo je to posle da se rešava ručno. Totalno mi je nejasna ova situacija.

M77 and NGC1055

Dole su obeležene galaksije koje se vide na snimku; najinteresantnija je minijaturna NGC1072 (sasvim levo) koja ima prečnik 1 x 0.5 uglovnih minuta i magnitudu 13.5. Herschell je svojevremeno napisao da se unutar nje vidi nekoliko jako slabih zvezdica; mora da je u pitanju superpozicija - ovde se vide dve zvezdice. Zadivljujući rezultat za vizuelno osmatranje!

Najsjanija zvezda desno je plavi gigant Delta Ceti. U pitanju je promenljiva koja pulsira u periodu od 4h; nalazi se nekih 600 svetlosnih godina od Sunčevog sistema i pre nekih 8 miliona godina je prošla najbliže nama. Tad je bila 30% bliža nego što je sad slučaj.

M77 and NGC1055

Gornja galaksija (NGC1055) je poprečno projektovan sistem; oko njenog ekvatora se vidi dosta prašine. Imajući u vidu njen oblik, prečnik (nešto preko 100 hiljada svetlosnih godina) i nagnutost (oko 80 stepeni) u odnosu na nas, možemo da zaključimo da verovatno ovako nekako izgleda i naša galaksija gledano iz njene okoline. Takođe, ovaj objekt je prilično sjajan u IC i radio spektru pa se zaključuje da je to usled izuzetno visoke zvezdane produktivnosti.
Inače ove dve galaksije, NGC1055 i M77 su gravitaciono vezane i rotiraju oko zajedničkog centra mase.

O najvećoj galaksiji u kadru (M77) je poznato da spada u Sejfertov tip galaksija. U pitanju su aktivna galaktička jezgra; tačnije centralne crne rupe vredno rade i gutaju okolni materijal. Pritom se na polovima ovih brzorotirajućih štetočina javljaju tanki mlazevi izbačenog materijala, i to uglavnom u radio i X spektru ali i u vizuelnom. U tome je caka: Sejfertove galaksije se prepoznaju po izuzetno sjajnim jezgrima i po pravilu su postavljene u odnosu na nas poprečno, odnosno kroz pol gledamo direktno u jezgro.
Inače, Sejfertove galaksije su najmirniji i najpitomiji primerci iz svoje vrste; na drugom kraju evolutivnog lanca su kvazari kao divovske termonuklearne emisije energije koju vidimo bez problema i na distanci od više milijardi svetlosnih godina. Zapravo, kvazari su najudaljeniji objekti koje danas možemo identifikovati.
Za M77 se takođe zna da je spiralna galaksija, nešto što je tek polovinom XIX veka otkrio lord Rosse. Pre njega je Herschell predpostavljao da je reč o zvezdanom jatu, ali je tvrdio da je potreban veći teleskop. A pre njega je otkrivač ovog čuda, Messier, prvi lansirao hipotezu o jatu dok je Mechain detektovao nebulu.

Danas ako posmatrate ovu galaksiju bićete razočarani, ni traga od nekakvog spektakla imajući u vidu da je ovo jedna od nasjajnijih predstavnika Sejfertove grupe. Do 150mm teleskopske aperture vidi se samo sjajno jezgro pod uslovom da imate iole nezagađeno nebo. Već od 200 do 300mm vidi se i spoljni halo a i detalji u spirali oko jezgra, dok teleskopi veći od 300mm prikazuju i tamne trake unutar spirale, a na većim uvećanjima i stelarni nukleus. Ovo zadnje umnogome podseća na detalje koje vidite na slici, ali tu treba uzeti u obzir da sam imao jako loše nebo pa se spoljni halo uopšte ne vidi.

Isečak u originalnoj rezoluciji:

M77


17.12.2013.

NEBESKA LOBANJA

U sazvežđu Kit (Cetus) se nalaze neki manje poznati ali jednako interesantni nebeski objekti. U prvom redu tu je ova planetarna maglina, odnosno NGC246. Na većim uvećanjima u većim teleskopima nekog je oblik podsetio na lobanju i tako je eksplodirao naziv na internetu. Ja lično ne vidim sličnost, verovatno zato što sam imao jako loše nebo koje sakriva gomilu finijih detalja.
U suštini pronalaženje "nevidljivog" objekta je nešto što se radi pomoću detaljnih karata odnosno atlasa; danas pomoću planetarijum softvera. Bolje ekvatorijalne montaže poseduju goto sistem pa je sve to još brže.

Dakle, krajem oktobra nešto pre ponoći se na jugu nalazi sazvežđe Cetus, na 30 stepeni visine nad horizontom je zvezda Beta Ceti i ona je početni orijentir budući da je relativno sjajna (druga magnituda). Tačno 6 stepeni iznad nje je objekt koji tražimo; sa 25mm okularom u mom teleskopu to je oko četiri vidnih polja. Na osnovu rasporeda zvezda vrlo brzo se nalazi region koji tražim i sledi probna ekspozicija od 30sec i ISO3200. Na probnoj slici se lako uočava magličasti objekt i to je to, jelte.

Pa nije; magličasta pufnica je jezgro susedne galaksije NGC255. Detalji magline NGC246 se nalaze pola stepena južno, pa o tome treba voditi računa prilikom kadriranja. Sama lobanja se prvi put pojavljuje tek nakon stakiranja u Irisu, prethodno se na tom mestu vidi samo nekoliko sjajnijih zvezdica. Nakon rastezanja u PS-u dobija se finalni rad: 
 
NGC246 and NGC255

NGC246 and NGC255


Kao što se i vidi planetarna maglina NGC246 nije neki baš lak objekt osim ukoliko nemate zaista dobru lokaciju. A ja je nisam imao...
Ukupno 48x30sec, ISO1600, eos 20d i teleskop reflektor 150/750.

Stvar koja je jako bitna je fokus. A pomeranje fokusa usled pada temperature je dobro poznat fenomen, pogotovo kod bržih sistema kao što je f5. Pošto sam zadao parametre i otišao ko zna gde, ispostavilo se da je najveći broj snimaka van fokusa. Najgori primer:

Raw NGC246

To je isečak u originalnoj rezoluciji, bez ikakve obrade. Sledi finalna obrada:

Final NGC246

Na pretodnoj možete da vidite da su zvezde male krofnice sa rupom u sredini - tako newtonian reflektor renderuje bokeh. U obradi sam zvezde selektovao i primenio filter minimum a potom umekšao ivice. Time se malo ublažava problem sa fokusom.

Eto, jedno za nauk: proveravati fokus na svakih pola sata.

Što se tiče ovih objekata, za Skull nebulu (NGC246) se zna da je još nazvana i Pac-Man nebula; planetarna maglina čiji je autor beli patuljak u centru, magnitude 12. Ta zvezda je, inače, dvojna sa separacijom od 3.8" što je teorijski u dometu mog teleskopa, ali samo teorijski. Separacija je nešto više od dva piksela na 20d, ali uzevši u obzir fokus, vođenje i atmosferu (tim redosledom) skoro nemoguć zadatak.
Ukupan sjaj magline je oko 8mag, dakle, relativno sjajna - ali pošto je taj sjaj razmazan po velikoj površini onda je maglina zapravo vrlo tamna i teška za uočavanje. Ovde se jako lepo vidi razlika između termina "površinski sjaj" i "ukupni sjaj". Udaljenost do ove magline je od 1600 svetlosnih godina do 2100 koliko je izmereno u projektu HIPPARCOS.

Ovo je interesantno ako se pogleda udaljenost do sledećeg objekta sa slike, tj do galaksije NGC255 a ona je udaljena 70 miliona svetlosnih godina, ali na osnovu projekcije izgleda na prvi pogled slično kao NGC246. Možemo zamisliti koliko je to stvaralo iluziju starim vizuelnim astronomima pre vek ili dva koji o ovim distancama nisu imali pojma.

13.12.2013.

PRVI (JUTARNJI) POGLED NA KOMETU R1 LOVEJOY

Još se nije stišala bura oko "komete veka" (S1 ISON) koju su novinari burno najavljivali, za razliku od večito umerenijih astronoma. Procene su bile i ovakve i onakve, uglavnom spektakularne, ali se kometica potpuno istopila u perihelu odnosno u momentu najbližeg prilaska Suncu.
To uopšte nije čudno imajući u obzir da je ISON prišla isuviše blizu, odnosno ispod 2 miliona kilometara od površine Sunca (tačnije kometa je bila oko 80 puta bliža Suncu nego naša planeta). Blizina zvezde utiče na pojavu repa tako što visoke temperature učine da komete "proključaju" i prašina i jezgro doslovce počnu delom da isparavaju. Rep je, dakle, jednim delom gas a drugim delom prašina - veoma često se desi da se rep vidljivo razdvoji na te dve komponente.

Kod ove druge komete (R1 Lovejoy) putanja je znatno drugačija i ona prilazi Suncu "samo" 120 miliona kilometara, otprilike do distance koja je između Zemljine i Venerine putanje oko Sunca. Logično je da niko ne očekuje ni spektakl a ni rasturanje ove komete.

Terry Lovejoy je Australijanac koji se u slobodno vreme bavi pretragom neba i otkrivanjem neotkrivenih kometa i asteroida. Do sad je već otkrio četiri komete a imajući u vidu posvećenost, sigurno neće ostati na tome.
Oprema kojom on radi sigurno ne spada u sam vrh: koristi relativno mali Schmitt-Cassegrain teleskop (20cm aperture) ali i vrlo osetljivu monohromatsku CCD kameru. Estetika je u drugom planu kad treba izvući krajnje male i beskontrastne objekte iz pozadine prepune termičkog šuma.

Nakon 22. decembra kometa će proći tačku najbližu Suncu i postepeno se udaljavati van našeg dometa. Verovatno će biti mnogo spektakularnija nego sada (opet zahvaljujući prženju) a vidljivost bi mogla da potraje par meseci. Jako je bitno (bar nama ovde) da će R1 Lovejoy ostati na severnoj hemisferi.


Fotografisanje ovakvih pojava ne zahteva nužno teleskope, ekvatorijalnu montažu i druga specijalizovana čudesa. Za ovu sliku dovoljan je bio tripod, eos 40d i objektiv helios 44; dakle sve same relativno dostupne stvari. Jedina stvar koja je malo bitnija je know-how, tj obrada.

Prvo je snimljeno 20 frejmova na f2.8, ISO1600 i dužine po 13sec. Redukcija šuma je bila isključena i cilj je bio što brže snimiti sve snimke, bez ikakve pauze sem jedne sekunde da aparat upiše na karticu. Ovo je iz razloga što se nebo tj zvezde jako brzo kreću; na 58mm žižne daljine i 13sec to je itekako vidljivo na 100% uvećanju. Zapravo, ovde su zvezde kratke crtice ali sve je stvar kompromisa budući da se radi sa fiksnog tripoda.
Sad nastupa magija: stakiranje sam obavio u DSS-u, jako korisnom programu kad treba nešto na brzinu odraditi. Postupak je krajnje jednostavan: open picture files > check all > registered checked pictures > stack checked pictures. Nakon toga na finalnom fajlu možete podešavati krivulje, boje, saturaciju a možete i snimiti fajl po defaultu što svakako nije greška. U principu ovako snimljen 16b TIFF je odlična baza za dalji rad u PS-u.

A u PS-u se treba malo pozabaviti pozadinom tj zemljom: relativno je tamna i šumovita na pojedinačnim snimcima. Zato treba uzeti 4 posebna snimka i postaviti ih jedan iznad drugog kao layere. Transparenciju podesite odokativno, npr po 25% tako da svi slojevi daju ujednačeni doprinos finalnoj slici. Flatten image i sad imate zemlju sa mnogo manje šuma (tj isti je statistički ujednačen) i možete to malo više da pritegnete u obradi nego pojedinačnu fotku.

Kako ćete sad da uklopite prvu sliku (nebo; stack iz DSS-a) sa drugom (zemlja; preklopljene 4 komada iz Photoshopa) ostavljam vama. Ako razmišljate o ovakvim snimcima ne sumnjam da već posedujete takve osnove iz obrade fotografije :-)


Drugi snimak je 20x15sec, Tamron 17-50 @ 2.8, 35mm, ISO1600. Ovde je moglo i malo duže da se pusti jer na 35mm zvezde opisuju manje kružnice nego na 58mm. Naravno da je obrada ista kao i prethodna; s tim da se finalno rastezanje krivulja podrazumeva. Sve ove slike u samom startu su debelo podeksponirane i to je normalno u astrofotografiji - za lepo eksponiran histogram bi nam trebale 3-4 puta duže ekspozicije a toga nema bez ekvatorijalne montaže sa praćenjem.

Na prvoj slici imate pogled na kometu iz ravnice a druga je sa brda; magle su pritom ostale dole. Takođe na prvoj levo od komete se vidi mala mrljica - to je najveće zbijeno jato vidljivo sa naše hemisfere, M13. U oba slučaja je pogled jutarnji a ostaje da se vidi kako se kometa ponaša uveče u sumrak. To ću saznati kad se pun Mesec bude malo sklonio sa pozornice.

10.12.2013.

ORION IZNAD RTNJA

Jedna od fotogeničnijih srpskih planina je upravo Rtanj, pre svega zahvaljujući svom izolovanom grebenu koji raste iz relativno niskih okolnih brežuljaka. Sasvim je i logično što o ovoj planini kolaju razne neobične priče; po pravilu natprirodne. Svega ima tamo, i vojnih baza i vanzemaljaca...
Da, i oblik piramide nije slučajan (a pogledajte malo bolje, nema ni govora o piramidi) a tek kako je Rtanj nastao - ljubitelji raznoraznih zavera će vam ispričati gomilu pričica na tu temu.

Mene epska fantastika ne zanima, izuzev ako nije u pitanju Tolkin. A za sve ovo vreme sam (za razliku od zagovornika epske fantastike) par desetina puta bio do vrha i nazad, nekad potpuno sam i to noću. Naravno da ništa čudno nisam video, inače više nikad ne bih sam otišao tamo.

Ako hoćete noću da snimite Rtanj najbolje je da birate mesta u dolini pored magistralnog puta Paraćin-Bor. Međutim, tu se krije vrlo konkretna opasnost: u jesenjim i zimskim mesecima dolina često bude prava močvara i to prekrivena snegom. Nikakav problem krenuti preko livade, problem je upasti u baru koju skriva sneg.

Dok sam se približavao Rtnju iz Paraćina video sam da je nebo puno neprobojnih oblaka. Tek oko Čestobrodice se razvedrilo i bilo je jasno da će moći da se snima. Vetar je bio prilično jak i stoga nije bilo magle. Nakon što sam se smestio okinuo sam probnu fotku izlazećeg Oriona iznad same planine. Ekspozicija je bila minut, ISO800, 20mm objektiv na f2.8:


Koristio sam CPL koji je itekako koristan u slučaju mesečine. On zapravo dosta potamni nebo (na isti način kao i danju) i samim tim zemlja dobije bar jednu blendicu više. Jedino nisam mogao da biram položaj Meseca, pa je zato jasno vidljiv gradijent tj svetlije je desno.
Orion sam ovde naglasio jeftinim trikom, ko je ljubitelj analogije može i danas da potraži nešto što bi dalo taj efekat - fog filter.


Dakle, to je jedna jedina slika i sa isključenom redukcijom šuma.Vrlo često redukcija nije ni potrebna, a u startrails fotografiji je apsolutno štetna - ukida nam 50% zvezdanih tragova i pretvara ih u isprekidane crtice.
Pošto su me oblaci iznenada zaskočili snimljeno je samo pet sličica po 4min. Nakon što je sve složeno u PS-u dobio sam ovo:


Odmah se vidi razlika između stakiranja i pojedinačne slike: stakirana nema šum, ima nešto veći raspon i življe boje. Poenta je u tome što stakiranu možete više pritegnuti u obradi i opet dobiti vrlo pristojan rezultat. Mislim da je vrlo pohvalan rezultat dobiti ovako malo šuma na efektivno izlaganje od 20min.
Valjda će da me zapaze jednog dana Canonovi menadžeri...

06.12.2013.

JESENJI ZVEZDANI TRAGOVI

Jedna od interesantnih vrsta pejzažne fotografije je noćna, a jedna od interesantnijih vrsta noćnih pejzaža su zvezdani tragovi (startrails). Nekad je to sa filmovima bila velika muka usled neproporcionalne reakcije filma na veoma duge ekspozicije koje su nekad bile i po više sati. Uglavnom je problem bio izraziti pomak balansa boje u jednom pravcu, a mnogo manji problem je pravila i nelinearnost u osetljivosti filma.
Svega toga danas jednostavno nema; svako je u prilici da napravi ovakvu fotografiju samo ukoliko ima aparat koji podržava dužu ekspoziciju.

Prva slika koju vidite je nastala od deset četvorominutnih snimaka. Pošto je iza leđa bio Mesec nisam imao potrebe da brinem oko osvetljavanja pejzaža. Takođe blenda je mogla da se spusti na f5.6 a ISO na 400. Blendu u pejzažima spuštamo da bi sve bilo u fokusu; uglavnom kvalitet optike nije razlog za ovakve restrikcije.



Jedan scenario je da imate Mesec u priči, drugi je da ga nema. U slučaju da ga nema onda se ekspozicije primetno produžuju da bi se iole osvetlili detalji na zemlji. Onda je to stvar kompromisa jer nikad nije moguće dobiti adekvatno osvetljenu zemlju i nebo, pošto je nebo (baš kao i danju) primetno svetlije. Rešenje mogu da budu gradijent filteri ili da posebno eksponirate na kraju snimanja jednu dužu samo za zemlju. A postoji i treća solucija: ignorišete sve to i u obradi malo osvetlite zemlju - ja sam se odlučio za treću jer nekih detalja u jezeru (sem starih cipela) ionako nema.

Ovde je ekspozicija skraćena na 10 snimka po dva minuta; f4.0, ISO1600. Nema Meseca pa je zemlja slabije osvetljena. Zašto nisam produžio ekspoziciju? Zato što je nebo usled svetlosnog zagađenja već bilo dovoljno svetlo i na granici. Zapravo, ova kombinacija podešavanja kad se sve uzme u obzir daje četiri puta svetliju sliku od prethodne slike, to vam ilustruje koliko su tamnije noći bez mesečine.


Ovde je interesantno da nisam radio oduzimanje dark-frejma kao kod ostalih snimaka. Samo nekoliko hot-piksela se pojavilo i nikakvih drugih artefakata tipa bending i sl. Interesantno za tako dugu ekspoziciju.

Na kraju, svi se verovatno pre ili kasnije pitaju šta se nalazi u centru koncentričnih krugova koje opisuju zvezde. To i deca znaju, u centru je Severnjača (Polaris), ali da li baš u centru?
Odgovor daje objektiv od 200mm.


Ovde su boje zvezda malo naglašene u obradi, a malo se potrudio da ih naglasi i ahromatski teleobjektiv. Nešto što je prošlo blizu Severnog pola je avion. Ukupno 14 snimka po 4 minuta; ISO800, f7.1.

01.12.2013.

URAN MEĐU GALAKSIJAMA

Na granici između sazvežđa Ribe i Kit nalazi se omanja grupa galaksija. Zapravo, dve grupe: jedna je formirana oko NGC182 i nju čine zbijenije male i udaljenije galaksije. Drugu, mnogo širu grupu čine galaksije okupljene oko NGC193 i NGC194 koje su i najsjajniji predstavnici ovog malog jata.
Bilo kako bilo, gomila galaksija koja je ovde na slici može samo grubo da se definiše u prostoru posmatrano sa Zemlje. Za većinu galaksija tačne udaljenosti nisu poznate već samo dijametar i crveni pomak (što može samo vrlo okvirnu procenu da da na ovako malim udaljenostima); za par najvećih galaksija se zna da su oko 150-200 miliona svetlosnih godina.

Reč je o uglavnom malim galaksijama različitog oblika, najviše je lentikularnih i spiralnih. Tri najsjajnije zvezde u kadru su redom: dole levo 7.5mag (bela); u sredini i malo desno 6.5mag (žuta) i gore desno najsjajnija zelena zvezda sa 5.7 magnitudom. Ali čekaj, zeleno nije zvezda...

U pitanju je planeta Uran koju je mnogo ljudi posmatralo i nikom ništa; Flamsteed je čak klasifikovao kao zvezdu 34 Tauri. Sve do Herschell-a (treba mu podići spomenik za sve što je učinio za astronomiju) koji se odlikovao sistematičnošću i upornošću.
Herschell je, za razliku od ostalih tadašnjih astronoma, posedovao za ono vreme vanserijske teleskope. I nije oklevao da ih upotrebi do samih granica: Uran je uočio na uvećanju od 227 puta. Nakon toga je vršio posmatranja na 500 i 1000x i oblik novootkrivenog objekta se nikako nije uklapao u zvezdu. Naime, Herschell je znao da je zvezda na bilo kom uvećanju upravo to - mali tačkoliki objekt okružen difrakcionim prstenovima čije se dimenzije smanjuju sa aperturom i to je to. Zvezde nikad ne mogu da budu loptice.
Komete sa druge strane neproporcionalno uvećavaju svoj dijametar kako dižemo uvećanje. Tačnije sve više detalja se zapaža; oko jezgra koma i rep (ako ga ima) sasvim sigurno kometu pretvaraju u mali oblačak na velikim uvećanjima. I u samom startu on je pomislio da je otkrio kometu bez repa. Doduše, nije eliminisao ni planetu: planete su negde između zvezda i kometa, odnosno proporcionalno rastu njihovi diskovi kako raste uvećanje.

Kako je samo bilo teško prihvatiti činjenicu da je otkrivena nova planeta, kad niko nikad nije ni nagovestio da neotkrivene planete možda postoje. U stvari, poslednji koji je nagovestio vrlo brzo nakon toga je završio na lomači (Giordano Bruno).


 


Za razliku od otkrivača Urana ja nemam ni teorijske šanse da posmatram ovu planetu na tolikim uvećanjima, bez obzira što je omiljen Herschell-ov teleskop bio iste aperture kao moj (150mm). Ovde ćete samo primetiti boju planete i to je to. I upravo zbog toga je Herschell nakon ovog otkrića momentalno dobio nacionalnu penziju (što ja, jelte, nisam).

Slika je sklopljena iz 28 poluminutnih ekspozicija, obrada Iris i PS CS3.