22.12.2013.

M77 i NGC1055

Dve sasvim obične galaksije u sazvežđu Kita (Cetus) vidite ovde. Ni po čemu nisu interesantne osim što ih do sad nisam nikad snimio, pa bi bilo lepo da to sad učinim.
Magla u ravnici, mraz i smanjena transparencija su učinile da se dobar deo tamnijih detalja naprosto sakrije iza fona neba. Takođe i praćenje na jugu oko ekliptike funkcioniše dosta loše pa je dosta frejmova odbačeno. Ostalo je 42 od po pola minuta i to je bilo dovoljno; snimao sam eosom 40d za promenu da ujedno vidim i razliku u odnosu na dosadašnju tovarnu mazgu - 20d.

Razlika je prvo u manjem šumu. To što 40d ima 4x više nijansi po kanalu nije baš lako vidljivo na prvi pogled, ali verovatno da ima uticaja nakon jedno desetak uzastopnih primena opcije curves u PS-u, odnosno u dinamičkom rastezanju fotke. Takođe, razlika je u tome što sam negde zabrljao (a možda je i Iris zabrljao) pa dark-frejm nije oduzeo hot-piksele; moralo je to posle da se rešava ručno. Totalno mi je nejasna ova situacija.

M77 and NGC1055

Dole su obeležene galaksije koje se vide na snimku; najinteresantnija je minijaturna NGC1072 (sasvim levo) koja ima prečnik 1 x 0.5 uglovnih minuta i magnitudu 13.5. Herschell je svojevremeno napisao da se unutar nje vidi nekoliko jako slabih zvezdica; mora da je u pitanju superpozicija - ovde se vide dve zvezdice. Zadivljujući rezultat za vizuelno osmatranje!

Najsjanija zvezda desno je plavi gigant Delta Ceti. U pitanju je promenljiva koja pulsira u periodu od 4h; nalazi se nekih 600 svetlosnih godina od Sunčevog sistema i pre nekih 8 miliona godina je prošla najbliže nama. Tad je bila 30% bliža nego što je sad slučaj.

M77 and NGC1055

Gornja galaksija (NGC1055) je poprečno projektovan sistem; oko njenog ekvatora se vidi dosta prašine. Imajući u vidu njen oblik, prečnik (nešto preko 100 hiljada svetlosnih godina) i nagnutost (oko 80 stepeni) u odnosu na nas, možemo da zaključimo da verovatno ovako nekako izgleda i naša galaksija gledano iz njene okoline. Takođe, ovaj objekt je prilično sjajan u IC i radio spektru pa se zaključuje da je to usled izuzetno visoke zvezdane produktivnosti.
Inače ove dve galaksije, NGC1055 i M77 su gravitaciono vezane i rotiraju oko zajedničkog centra mase.

O najvećoj galaksiji u kadru (M77) je poznato da spada u Sejfertov tip galaksija. U pitanju su aktivna galaktička jezgra; tačnije centralne crne rupe vredno rade i gutaju okolni materijal. Pritom se na polovima ovih brzorotirajućih štetočina javljaju tanki mlazevi izbačenog materijala, i to uglavnom u radio i X spektru ali i u vizuelnom. U tome je caka: Sejfertove galaksije se prepoznaju po izuzetno sjajnim jezgrima i po pravilu su postavljene u odnosu na nas poprečno, odnosno kroz pol gledamo direktno u jezgro.
Inače, Sejfertove galaksije su najmirniji i najpitomiji primerci iz svoje vrste; na drugom kraju evolutivnog lanca su kvazari kao divovske termonuklearne emisije energije koju vidimo bez problema i na distanci od više milijardi svetlosnih godina. Zapravo, kvazari su najudaljeniji objekti koje danas možemo identifikovati.
Za M77 se takođe zna da je spiralna galaksija, nešto što je tek polovinom XIX veka otkrio lord Rosse. Pre njega je Herschell predpostavljao da je reč o zvezdanom jatu, ali je tvrdio da je potreban veći teleskop. A pre njega je otkrivač ovog čuda, Messier, prvi lansirao hipotezu o jatu dok je Mechain detektovao nebulu.

Danas ako posmatrate ovu galaksiju bićete razočarani, ni traga od nekakvog spektakla imajući u vidu da je ovo jedna od nasjajnijih predstavnika Sejfertove grupe. Do 150mm teleskopske aperture vidi se samo sjajno jezgro pod uslovom da imate iole nezagađeno nebo. Već od 200 do 300mm vidi se i spoljni halo a i detalji u spirali oko jezgra, dok teleskopi veći od 300mm prikazuju i tamne trake unutar spirale, a na većim uvećanjima i stelarni nukleus. Ovo zadnje umnogome podseća na detalje koje vidite na slici, ali tu treba uzeti u obzir da sam imao jako loše nebo pa se spoljni halo uopšte ne vidi.

Isečak u originalnoj rezoluciji:

M77


17.12.2013.

NEBESKA LOBANJA

U sazvežđu Kit (Cetus) se nalaze neki manje poznati ali jednako interesantni nebeski objekti. U prvom redu tu je ova planetarna maglina, odnosno NGC246. Na većim uvećanjima u većim teleskopima nekog je oblik podsetio na lobanju i tako je eksplodirao naziv na internetu. Ja lično ne vidim sličnost, verovatno zato što sam imao jako loše nebo koje sakriva gomilu finijih detalja.
U suštini pronalaženje "nevidljivog" objekta je nešto što se radi pomoću detaljnih karata odnosno atlasa; danas pomoću planetarijum softvera. Bolje ekvatorijalne montaže poseduju goto sistem pa je sve to još brže.

Dakle, krajem oktobra nešto pre ponoći se na jugu nalazi sazvežđe Cetus, na 30 stepeni visine nad horizontom je zvezda Beta Ceti i ona je početni orijentir budući da je relativno sjajna (druga magnituda). Tačno 6 stepeni iznad nje je objekt koji tražimo; sa 25mm okularom u mom teleskopu to je oko četiri vidnih polja. Na osnovu rasporeda zvezda vrlo brzo se nalazi region koji tražim i sledi probna ekspozicija od 30sec i ISO3200. Na probnoj slici se lako uočava magličasti objekt i to je to, jelte.

Pa nije; magličasta pufnica je jezgro susedne galaksije NGC255. Detalji magline NGC246 se nalaze pola stepena južno, pa o tome treba voditi računa prilikom kadriranja. Sama lobanja se prvi put pojavljuje tek nakon stakiranja u Irisu, prethodno se na tom mestu vidi samo nekoliko sjajnijih zvezdica. Nakon rastezanja u PS-u dobija se finalni rad: 
 
NGC246 and NGC255

NGC246 and NGC255


Kao što se i vidi planetarna maglina NGC246 nije neki baš lak objekt osim ukoliko nemate zaista dobru lokaciju. A ja je nisam imao...
Ukupno 48x30sec, ISO1600, eos 20d i teleskop reflektor 150/750.

Stvar koja je jako bitna je fokus. A pomeranje fokusa usled pada temperature je dobro poznat fenomen, pogotovo kod bržih sistema kao što je f5. Pošto sam zadao parametre i otišao ko zna gde, ispostavilo se da je najveći broj snimaka van fokusa. Najgori primer:

Raw NGC246

To je isečak u originalnoj rezoluciji, bez ikakve obrade. Sledi finalna obrada:

Final NGC246

Na pretodnoj možete da vidite da su zvezde male krofnice sa rupom u sredini - tako newtonian reflektor renderuje bokeh. U obradi sam zvezde selektovao i primenio filter minimum a potom umekšao ivice. Time se malo ublažava problem sa fokusom.

Eto, jedno za nauk: proveravati fokus na svakih pola sata.

Što se tiče ovih objekata, za Skull nebulu (NGC246) se zna da je još nazvana i Pac-Man nebula; planetarna maglina čiji je autor beli patuljak u centru, magnitude 12. Ta zvezda je, inače, dvojna sa separacijom od 3.8" što je teorijski u dometu mog teleskopa, ali samo teorijski. Separacija je nešto više od dva piksela na 20d, ali uzevši u obzir fokus, vođenje i atmosferu (tim redosledom) skoro nemoguć zadatak.
Ukupan sjaj magline je oko 8mag, dakle, relativno sjajna - ali pošto je taj sjaj razmazan po velikoj površini onda je maglina zapravo vrlo tamna i teška za uočavanje. Ovde se jako lepo vidi razlika između termina "površinski sjaj" i "ukupni sjaj". Udaljenost do ove magline je od 1600 svetlosnih godina do 2100 koliko je izmereno u projektu HIPPARCOS.

Ovo je interesantno ako se pogleda udaljenost do sledećeg objekta sa slike, tj do galaksije NGC255 a ona je udaljena 70 miliona svetlosnih godina, ali na osnovu projekcije izgleda na prvi pogled slično kao NGC246. Možemo zamisliti koliko je to stvaralo iluziju starim vizuelnim astronomima pre vek ili dva koji o ovim distancama nisu imali pojma.

13.12.2013.

PRVI (JUTARNJI) POGLED NA KOMETU R1 LOVEJOY

Još se nije stišala bura oko "komete veka" (S1 ISON) koju su novinari burno najavljivali, za razliku od večito umerenijih astronoma. Procene su bile i ovakve i onakve, uglavnom spektakularne, ali se kometica potpuno istopila u perihelu odnosno u momentu najbližeg prilaska Suncu.
To uopšte nije čudno imajući u obzir da je ISON prišla isuviše blizu, odnosno ispod 2 miliona kilometara od površine Sunca (tačnije kometa je bila oko 80 puta bliža Suncu nego naša planeta). Blizina zvezde utiče na pojavu repa tako što visoke temperature učine da komete "proključaju" i prašina i jezgro doslovce počnu delom da isparavaju. Rep je, dakle, jednim delom gas a drugim delom prašina - veoma često se desi da se rep vidljivo razdvoji na te dve komponente.

Kod ove druge komete (R1 Lovejoy) putanja je znatno drugačija i ona prilazi Suncu "samo" 120 miliona kilometara, otprilike do distance koja je između Zemljine i Venerine putanje oko Sunca. Logično je da niko ne očekuje ni spektakl a ni rasturanje ove komete.

Terry Lovejoy je Australijanac koji se u slobodno vreme bavi pretragom neba i otkrivanjem neotkrivenih kometa i asteroida. Do sad je već otkrio četiri komete a imajući u vidu posvećenost, sigurno neće ostati na tome.
Oprema kojom on radi sigurno ne spada u sam vrh: koristi relativno mali Schmitt-Cassegrain teleskop (20cm aperture) ali i vrlo osetljivu monohromatsku CCD kameru. Estetika je u drugom planu kad treba izvući krajnje male i beskontrastne objekte iz pozadine prepune termičkog šuma.

Nakon 22. decembra kometa će proći tačku najbližu Suncu i postepeno se udaljavati van našeg dometa. Verovatno će biti mnogo spektakularnija nego sada (opet zahvaljujući prženju) a vidljivost bi mogla da potraje par meseci. Jako je bitno (bar nama ovde) da će R1 Lovejoy ostati na severnoj hemisferi.


Fotografisanje ovakvih pojava ne zahteva nužno teleskope, ekvatorijalnu montažu i druga specijalizovana čudesa. Za ovu sliku dovoljan je bio tripod, eos 40d i objektiv helios 44; dakle sve same relativno dostupne stvari. Jedina stvar koja je malo bitnija je know-how, tj obrada.

Prvo je snimljeno 20 frejmova na f2.8, ISO1600 i dužine po 13sec. Redukcija šuma je bila isključena i cilj je bio što brže snimiti sve snimke, bez ikakve pauze sem jedne sekunde da aparat upiše na karticu. Ovo je iz razloga što se nebo tj zvezde jako brzo kreću; na 58mm žižne daljine i 13sec to je itekako vidljivo na 100% uvećanju. Zapravo, ovde su zvezde kratke crtice ali sve je stvar kompromisa budući da se radi sa fiksnog tripoda.
Sad nastupa magija: stakiranje sam obavio u DSS-u, jako korisnom programu kad treba nešto na brzinu odraditi. Postupak je krajnje jednostavan: open picture files > check all > registered checked pictures > stack checked pictures. Nakon toga na finalnom fajlu možete podešavati krivulje, boje, saturaciju a možete i snimiti fajl po defaultu što svakako nije greška. U principu ovako snimljen 16b TIFF je odlična baza za dalji rad u PS-u.

A u PS-u se treba malo pozabaviti pozadinom tj zemljom: relativno je tamna i šumovita na pojedinačnim snimcima. Zato treba uzeti 4 posebna snimka i postaviti ih jedan iznad drugog kao layere. Transparenciju podesite odokativno, npr po 25% tako da svi slojevi daju ujednačeni doprinos finalnoj slici. Flatten image i sad imate zemlju sa mnogo manje šuma (tj isti je statistički ujednačen) i možete to malo više da pritegnete u obradi nego pojedinačnu fotku.

Kako ćete sad da uklopite prvu sliku (nebo; stack iz DSS-a) sa drugom (zemlja; preklopljene 4 komada iz Photoshopa) ostavljam vama. Ako razmišljate o ovakvim snimcima ne sumnjam da već posedujete takve osnove iz obrade fotografije :-)


Drugi snimak je 20x15sec, Tamron 17-50 @ 2.8, 35mm, ISO1600. Ovde je moglo i malo duže da se pusti jer na 35mm zvezde opisuju manje kružnice nego na 58mm. Naravno da je obrada ista kao i prethodna; s tim da se finalno rastezanje krivulja podrazumeva. Sve ove slike u samom startu su debelo podeksponirane i to je normalno u astrofotografiji - za lepo eksponiran histogram bi nam trebale 3-4 puta duže ekspozicije a toga nema bez ekvatorijalne montaže sa praćenjem.

Na prvoj slici imate pogled na kometu iz ravnice a druga je sa brda; magle su pritom ostale dole. Takođe na prvoj levo od komete se vidi mala mrljica - to je najveće zbijeno jato vidljivo sa naše hemisfere, M13. U oba slučaja je pogled jutarnji a ostaje da se vidi kako se kometa ponaša uveče u sumrak. To ću saznati kad se pun Mesec bude malo sklonio sa pozornice.

10.12.2013.

ORION IZNAD RTNJA

Jedna od fotogeničnijih srpskih planina je upravo Rtanj, pre svega zahvaljujući svom izolovanom grebenu koji raste iz relativno niskih okolnih brežuljaka. Sasvim je i logično što o ovoj planini kolaju razne neobične priče; po pravilu natprirodne. Svega ima tamo, i vojnih baza i vanzemaljaca...
Da, i oblik piramide nije slučajan (a pogledajte malo bolje, nema ni govora o piramidi) a tek kako je Rtanj nastao - ljubitelji raznoraznih zavera će vam ispričati gomilu pričica na tu temu.

Mene epska fantastika ne zanima, izuzev ako nije u pitanju Tolkin. A za sve ovo vreme sam (za razliku od zagovornika epske fantastike) par desetina puta bio do vrha i nazad, nekad potpuno sam i to noću. Naravno da ništa čudno nisam video, inače više nikad ne bih sam otišao tamo.

Ako hoćete noću da snimite Rtanj najbolje je da birate mesta u dolini pored magistralnog puta Paraćin-Bor. Međutim, tu se krije vrlo konkretna opasnost: u jesenjim i zimskim mesecima dolina često bude prava močvara i to prekrivena snegom. Nikakav problem krenuti preko livade, problem je upasti u baru koju skriva sneg.

Dok sam se približavao Rtnju iz Paraćina video sam da je nebo puno neprobojnih oblaka. Tek oko Čestobrodice se razvedrilo i bilo je jasno da će moći da se snima. Vetar je bio prilično jak i stoga nije bilo magle. Nakon što sam se smestio okinuo sam probnu fotku izlazećeg Oriona iznad same planine. Ekspozicija je bila minut, ISO800, 20mm objektiv na f2.8:


Koristio sam CPL koji je itekako koristan u slučaju mesečine. On zapravo dosta potamni nebo (na isti način kao i danju) i samim tim zemlja dobije bar jednu blendicu više. Jedino nisam mogao da biram položaj Meseca, pa je zato jasno vidljiv gradijent tj svetlije je desno.
Orion sam ovde naglasio jeftinim trikom, ko je ljubitelj analogije može i danas da potraži nešto što bi dalo taj efekat - fog filter.


Dakle, to je jedna jedina slika i sa isključenom redukcijom šuma.Vrlo često redukcija nije ni potrebna, a u startrails fotografiji je apsolutno štetna - ukida nam 50% zvezdanih tragova i pretvara ih u isprekidane crtice.
Pošto su me oblaci iznenada zaskočili snimljeno je samo pet sličica po 4min. Nakon što je sve složeno u PS-u dobio sam ovo:


Odmah se vidi razlika između stakiranja i pojedinačne slike: stakirana nema šum, ima nešto veći raspon i življe boje. Poenta je u tome što stakiranu možete više pritegnuti u obradi i opet dobiti vrlo pristojan rezultat. Mislim da je vrlo pohvalan rezultat dobiti ovako malo šuma na efektivno izlaganje od 20min.
Valjda će da me zapaze jednog dana Canonovi menadžeri...

06.12.2013.

JESENJI ZVEZDANI TRAGOVI

Jedna od interesantnih vrsta pejzažne fotografije je noćna, a jedna od interesantnijih vrsta noćnih pejzaža su zvezdani tragovi (startrails). Nekad je to sa filmovima bila velika muka usled neproporcionalne reakcije filma na veoma duge ekspozicije koje su nekad bile i po više sati. Uglavnom je problem bio izraziti pomak balansa boje u jednom pravcu, a mnogo manji problem je pravila i nelinearnost u osetljivosti filma.
Svega toga danas jednostavno nema; svako je u prilici da napravi ovakvu fotografiju samo ukoliko ima aparat koji podržava dužu ekspoziciju.

Prva slika koju vidite je nastala od deset četvorominutnih snimaka. Pošto je iza leđa bio Mesec nisam imao potrebe da brinem oko osvetljavanja pejzaža. Takođe blenda je mogla da se spusti na f5.6 a ISO na 400. Blendu u pejzažima spuštamo da bi sve bilo u fokusu; uglavnom kvalitet optike nije razlog za ovakve restrikcije.



Jedan scenario je da imate Mesec u priči, drugi je da ga nema. U slučaju da ga nema onda se ekspozicije primetno produžuju da bi se iole osvetlili detalji na zemlji. Onda je to stvar kompromisa jer nikad nije moguće dobiti adekvatno osvetljenu zemlju i nebo, pošto je nebo (baš kao i danju) primetno svetlije. Rešenje mogu da budu gradijent filteri ili da posebno eksponirate na kraju snimanja jednu dužu samo za zemlju. A postoji i treća solucija: ignorišete sve to i u obradi malo osvetlite zemlju - ja sam se odlučio za treću jer nekih detalja u jezeru (sem starih cipela) ionako nema.

Ovde je ekspozicija skraćena na 10 snimka po dva minuta; f4.0, ISO1600. Nema Meseca pa je zemlja slabije osvetljena. Zašto nisam produžio ekspoziciju? Zato što je nebo usled svetlosnog zagađenja već bilo dovoljno svetlo i na granici. Zapravo, ova kombinacija podešavanja kad se sve uzme u obzir daje četiri puta svetliju sliku od prethodne slike, to vam ilustruje koliko su tamnije noći bez mesečine.


Ovde je interesantno da nisam radio oduzimanje dark-frejma kao kod ostalih snimaka. Samo nekoliko hot-piksela se pojavilo i nikakvih drugih artefakata tipa bending i sl. Interesantno za tako dugu ekspoziciju.

Na kraju, svi se verovatno pre ili kasnije pitaju šta se nalazi u centru koncentričnih krugova koje opisuju zvezde. To i deca znaju, u centru je Severnjača (Polaris), ali da li baš u centru?
Odgovor daje objektiv od 200mm.


Ovde su boje zvezda malo naglašene u obradi, a malo se potrudio da ih naglasi i ahromatski teleobjektiv. Nešto što je prošlo blizu Severnog pola je avion. Ukupno 14 snimka po 4 minuta; ISO800, f7.1.

01.12.2013.

URAN MEĐU GALAKSIJAMA

Na granici između sazvežđa Ribe i Kit nalazi se omanja grupa galaksija. Zapravo, dve grupe: jedna je formirana oko NGC182 i nju čine zbijenije male i udaljenije galaksije. Drugu, mnogo širu grupu čine galaksije okupljene oko NGC193 i NGC194 koje su i najsjajniji predstavnici ovog malog jata.
Bilo kako bilo, gomila galaksija koja je ovde na slici može samo grubo da se definiše u prostoru posmatrano sa Zemlje. Za većinu galaksija tačne udaljenosti nisu poznate već samo dijametar i crveni pomak (što može samo vrlo okvirnu procenu da da na ovako malim udaljenostima); za par najvećih galaksija se zna da su oko 150-200 miliona svetlosnih godina.

Reč je o uglavnom malim galaksijama različitog oblika, najviše je lentikularnih i spiralnih. Tri najsjajnije zvezde u kadru su redom: dole levo 7.5mag (bela); u sredini i malo desno 6.5mag (žuta) i gore desno najsjajnija zelena zvezda sa 5.7 magnitudom. Ali čekaj, zeleno nije zvezda...

U pitanju je planeta Uran koju je mnogo ljudi posmatralo i nikom ništa; Flamsteed je čak klasifikovao kao zvezdu 34 Tauri. Sve do Herschell-a (treba mu podići spomenik za sve što je učinio za astronomiju) koji se odlikovao sistematičnošću i upornošću.
Herschell je, za razliku od ostalih tadašnjih astronoma, posedovao za ono vreme vanserijske teleskope. I nije oklevao da ih upotrebi do samih granica: Uran je uočio na uvećanju od 227 puta. Nakon toga je vršio posmatranja na 500 i 1000x i oblik novootkrivenog objekta se nikako nije uklapao u zvezdu. Naime, Herschell je znao da je zvezda na bilo kom uvećanju upravo to - mali tačkoliki objekt okružen difrakcionim prstenovima čije se dimenzije smanjuju sa aperturom i to je to. Zvezde nikad ne mogu da budu loptice.
Komete sa druge strane neproporcionalno uvećavaju svoj dijametar kako dižemo uvećanje. Tačnije sve više detalja se zapaža; oko jezgra koma i rep (ako ga ima) sasvim sigurno kometu pretvaraju u mali oblačak na velikim uvećanjima. I u samom startu on je pomislio da je otkrio kometu bez repa. Doduše, nije eliminisao ni planetu: planete su negde između zvezda i kometa, odnosno proporcionalno rastu njihovi diskovi kako raste uvećanje.

Kako je samo bilo teško prihvatiti činjenicu da je otkrivena nova planeta, kad niko nikad nije ni nagovestio da neotkrivene planete možda postoje. U stvari, poslednji koji je nagovestio vrlo brzo nakon toga je završio na lomači (Giordano Bruno).


 


Za razliku od otkrivača Urana ja nemam ni teorijske šanse da posmatram ovu planetu na tolikim uvećanjima, bez obzira što je omiljen Herschell-ov teleskop bio iste aperture kao moj (150mm). Ovde ćete samo primetiti boju planete i to je to. I upravo zbog toga je Herschell nakon ovog otkrića momentalno dobio nacionalnu penziju (što ja, jelte, nisam).

Slika je sklopljena iz 28 poluminutnih ekspozicija, obrada Iris i PS CS3.

19.11.2013.

MESEČEVA PREDSTAVA

Jedan dan nakon punog Meseca bilo je uglavnom vedro i očekivao sam da će biti lepo snimiti izlazak Meseca. Oblaci koji su počeli da se pojavljuju su uglavnom bili retki cirusi i cirostratusi; prognoza je predviđala da se do jutra potpuno naoblači i onemogući pogled na jutarnje komete. Svejedno, mogao bih da probam neki noćni pejzaž da snimim.





Ispostavilo se da izlazeći Mesec ima tendenciju da stvori svetlosni stub, reč je o odbijanju Mesečeve svetlosti o cirus iznad njega. Pored Meseca i Sunca ovakve svetlosne stubove ponekad može da stvori i Venera, a razlikujemo gornje i donje stubove. Pojavljuju se kad se svetlost sa nebeskog tela odbija o pločaste ledene kristaliće koji su orijentisani više-manje horizontalno. Naravno da su ovde cirusi i cirostratusi jedini oblaci koji ispunjavaju te uslove.
Oko ponoći, kad je Mesec već dostigao kulminaciju i približio se zenitu, predstava se zahuktala. Ogroman halo se pojavio i to nije imalo veze sa mnogo manjom koronom koja je prilično česta pojava. Znao sam da je halo od 22 stepena relativno češća pojava kod Sunca nego kod Meseca pa sam krenuo i to da snimim. Međutim, pošto je halo jedva stao u vidno polje 17mm objektiva (nešto preko 50 stepeni po manjoj osi) zaključio sam da ovde imam posla sa mnogo ređom zverkom.


Levo na ivici kadra je Jupiter a na samoj unutrašnjoj ivici prstena dole levo (na oko 7h) se vidi Betelgejz. Halo je prečnika 46 stepeni i nastaje prolaskom svetlosti kroz nasumično raspoređene prizmatične ledene kristale. Izuzetno je redak u odnosu na halo od 22 stepena i javlja se možda 4 puta godišnje - dok ovaj drugi otprilike 100 dana godišnje ima sve preduslove da se pojavi. Činjenica da je u pitanju pun Mesec ovih 4 puta godišnje spušta na verovatnih jednom u nekoliko godina.

Centralni kadar:


Nekad je izuzetno teško razlikovati halo od 46 stepeni od supralateralnih i infralateralnih lukova, pojava koje liče na odsečeni 46st halo. Takođe su ovi lukovi mnogo sjajniji i življih boja, za razliku od ovog haloa koji ima jedino vidljivu crvenu boju sa unutrašnje strane prstena.
Pogledao sam više puta da li se vidi neki od nabrojanih lukova, ali nije bilo traga od toga. Halo je bio geometrijski pravilan i sa podjednakim sjajem u svim pravcima.

Kad smo već kod svih tih haloa, među mnogim narodima je rasprostranjeno mišljenje da halo od 22 stepena predskazuje padavine narednih dan-dva. To je često tačno, ukoliko je halo nastao na cirusima koji su pretodnica olujnog fronta; međutim to nije uvek slučaj. Meni je svakako drago da sam ovog puta uspeo da vidim jednu izuzetno retku pojavu.

08.11.2013.

NOVEMBARSKO SUNCE

Sunčeve pege su se uvek pojavljivale a zna se da su najučestalije upravo sad, u vreme sunčevog maksimuma. To se poklapa sa pojavama jonskih baklji i eksplozivnih erupcija na našoj zvezdi, kao i aurorama na našoj planeti.
Analizom geoloških depozita došlo se do zaključka da  je 11-godišnji ciklus postojao još u prekambrijskom periodu - to je vreme od postanka planete do kambrijuma (4.5 milijardi do pre pola milijarde godina). Sasvim dovoljno da se poklopi sa današnjim cilkusom sunčeve aktivnosti.

Ovde vidimo pege koje su klasifikovane kao 1890, 1891 i 1887; prva grupa pega je blizu centra slike.


Ovo je interesantno iz razloga što je Kraljevska opservatorija u Belgiji pre 6h otkrila CME (coronal mass ejection) odnosno erupciju upravo unutar 1890 kompleksa. Zahvaljujući tome što je koronalna masa usmerena malo južno od ravni ekliptike ovo će nas zasad promašiti. Očekuje se jedino manji udarni talas za 4 dana tj 12. novembra; znači da sama izbačena masa relativno sporo putuje. Severnjacima želim lepe aurore.

Nešto konkretniji pogled na grupu pega; sasvim gore levo je navedena 1890; dole je 1891. Napravio sam početničku grešku što nisam ispravno orijentisao da sever bude striktno gore, ali šta da se radi - ne ide sad sve ponovo da obrađujem. 


Mala 1892 pega prema horizontu:


Zadnje dve su originalna rezolucija teleskopa 150/750 i 20d a zatim uvećane za 25%; malo dodatnog oštrenja se podrazumeva. Sve je jedan snimak, ISO200 i 1/1250sec.
U suštini ovo možete da uporedite sa satelitskim snimkom:


(SOHO, credit ESA and NASA)


29.10.2013.

ANDROMEDIN PATULJAK

Po grčkoj mitologiji Andromedini roditelji su bili kralj i kraljica Afrike (tj Etiopije) Cefej i Kasiopeja. Zahvaljujući njenoj lepoti koja je razljutila Posejdona princeza se našla u smrtnoj opasnosti... I eto posla za Perseja, lukavog profitera te situacije i posledično, njenog budućeg muža.
Mitologija i astronomija imaju neke zajedničke stvari: u obe oblasti Andromeda simbolizuje lepotu. Svakako najlepša galaksija na nebu je M31 i ne nosi uzalud naziv Andromedina galaksija.
Sasvim logično ispada da se sazvežđe Andromede graniči sa sazvežđima Kasiopeje i Perseja. A sama Andromedina galaksija ima za sada otkrivenih 14 patuljastih galaksija koje su njeni sateliti.

U pitanju su male galaksije, najveće od njih mogu da se uporede sa Magelanovim Oblacima gledano sa Zemlje, ali većina patuljastih satelita su suviše male i tamne da bi bile lako uočene. Uostalom, osim Magelanovih Oblaka golim okom se ne vidi nijedna naša satelitska galaksija.
U Andromedinoj galaksiji je situacija slična: M32 i M110 se besprekorno vide sa neke tamošnje planete i sasvim sigurno podsećaju na naše Magelanove Oblake. Međutim, udaljenije galaksije kao što su NGC185 i NGC147 možda mogu da se vide ali ni izbliza tako spektakularno.

Ali se zato bez problema vide teleskopima - predstavljam vam NGC185:


Naša matična galaksija sadrži par stotina milijardi zvezda, dok prosečna patuljasta galaksija ima najčešće nekoliko milijardi, nekad više a nekad i manje. I naravno da detekcija zavisi pre svega od toga, u kombinaciji sa udaljenošću. To znači da smo naš komšiluk lepo mapirali ali da po susednim galaktičkim jatima nemamo spisak svih (malih) galaksija. I logično je da se patuljci prvi sakriju.

Trenutno vodeća teorija o stvaranju patuljastih satelita je gravitaciona interakcija velikih galaksija. To bi značilo da su M31, M33 i Mlečni Put u sopstvenom kruženju izvukle jedna iz druge dovoljno materijala da se momentalno formira dvadesetak patuljaka samo oko naše galaksije. Jedna druga, malo starija teorija interesantno se nadovezuje sa tvrdnjom da najveći globularni klasteri u našoj galaksiji predstavljaju zapravo jezgra malih patuljastih galaksija koje su usisane i rastopljene.
Po obliku i patuljaste mogu biti isto kao i velike galaksije: eliptične, sferoidne, spiralne i nepravilne. Zapravo, mogu da budu bilo kog oblika kao i njihove velike rođake; ovo je osnovna podela. U konkretnom slučaju NGC185 je sferoidna (kuglasta) galaksija; relativno poveća (12 minuta) i sjajnija galaksijica u sazvežđu Kasiopeje.


Danas se smatra da NGC185 povremeno produkuje zvezde, doduše niskom učestalošću. Njeno jezgro je aktivno, odnosno u centru je smeštena gladna crna rupa koja vredno usisava sve oko sebe. Posledica je intenzivno isijavanje na pojedinim frekvencijama, vrlo često i u vidljivom spektru. Kad je u pitanju ovaj patuljak, da se primetiti sjajno jezgro sa pojasevima prašine oko centra. To je upadljiva razlika u odnosu na njenu sestru NGC147, koja je mrtva u smislu formiranja novih zvezda - poslednja geneza se tamo desila pre 3 milijarde godina.

Prva slika je kompletno vidno polje reflektora 150/750, druga je isečak u 100% rezoluciji. Vidi se nešto malo detalja oko jezgra a za više je potreban teleskop sa većom žižnom daljinom. I bolje nebo, naravno.
Ukupno 62 ekspozicije po 30sec, ISO1600, obrada u Irisu i PS-u.

26.10.2013.

DVA JATA U KASIOPEJI

Kad god se uperi teleskop u pravcu sazvežđa Kasiopeje vidno polje ispuni gomila otvorenih zvezdanih jata (klastera). Pošto u jesen dotično sazvežđe u ponoć kulminira tj mota se oko zenita, sad je pravo vreme za snimanje objekata u okolini. Imam običaj da teleskopom malo prošpartam tako i snimim ono što mi se dopadne; posle gledam naknadno šta je snimljeno.
U ovom slučaju sam naišao na dva lepa otvorena jata, NGC663 (desno, veće) i NGC654. U desnoj strani snimka se nalazi upadljivo veće jato, nekih 16 stepeni u prečniku. Broj članica je zvanično negde oko 400, udaljenost 2.1 kiloparseka, starost 20-25 miliona godina.

Jato možete videti i dvogledom kao neuglednu mrljicu, premda je za pravi doživljaj potreban mali refraktor. U principu u pozadini jata se nalazi molekularni oblak koji blokira pozadinske zvezde i ističe jato.

Otvorena jata se klasifikuju po Trumpleru i ovo bi bilo III - umereno zbijeno i povezano sa okolnim zvezdama; 2 - umereno sjajno jato; m - srednje bogato zvezdama. Nema okolnu maglinu kao što npr Plejade imaju. Znači, po svemu NGC663 je totalni prosek, reklo bi se; čak i po starosti gde spada u umereno mlada jata. Naime, otvorena jata najčešće žive i do nekoliko stotina miliona godina, raspadajući se pre svega zahvaljujući slaboj gravitacionoj povezanosti svojih članica.

Ovo jato poseduje dve eklipsne dvojne zvezde, dva crvena giganta i pet plavih lutalica - reč je o nedovoljno poznatoj klasi zvezda. Predpostavlja se da su to zvezde koje su dolutale iz spoljne sredine u jato; za sada je vodeća teorija o njihovom sudaru ili interakciji sa okolnim članicama jata. Druga novija predpostavka je transfer mase sa belog patuljka, koji bi, logično, trebalo da bude pratilac tj drugi član binarnog sistema.
Na snimku jata se zaista uočava nekoliko plavih zvezda ali su one na periferiji jata. Većina su žute zvezde glavnog niza.

Drugo jato u ovom duetu je NGC654, mnogo kompaktnije i zbijenije. Samim tim što objekt pripada NGC katalogu, jasno je ko je jato otkrio... Herschell će se prevrnuti u grobu ako ga još jednom ovde spomenem.
Umereno sjajno jato (6.5mag) i prečnika 5 minuta je sastavljeno iz tačno 67 zvezda, sudeći po jednom astrofizičkom radu is sedamdesetih godina. Tu se diskutovalo o postojanju značajne količine međuzvezdane materije u jatu; možda više od trećine mase svih zvezda-članica. Danas se zna da jato čine zvezde sjaja 11-14mag, sa izuzetkom prve koja ima magnitudu 7.5.
U krajnjem desnom gornjem ćošku se vidi i neugledno jato NGC659, prava Pepeljuga prema prethodna dva.



Slika je kompozit od 71 snimka po pola minuta, ISO3200 na aparatu 20d. Zašto tako visok ISO, logično je pitanje... Zato što sam zaboravio da vratim na 1600 nakon centriranja...
Dark-frejmovi su snimljeni regularno na ISO1600 i razmišljao sam da li da ih uključim u obradu. Ispostavilo se da nikakav problem nisu napravili.
Što se tiče boja zvezda, ova dva jata generalno svi fotografišu tako da zvezde budu bele. Kod mene vuku na žuto i odlučio sam da ih ostavim tako zbog ekstinkcije u Persejevom kraku galaksije. Inače 20d uobičajeno daje žućkaste zvezde kad malo preterate sa saturacijom, možda je to osobina samog aparata a možda i LP igra ulogu.

23.09.2013.

HARVEST MOON

Svuda u svetu kroz istoriju su postojala periodična izdanja namenjena pre svega zemljoranicima koja su sadržala sve potrebne podatke: osim kalendara tu je bilo i tabela sadnje pojedinih kultura, vremenska prognoza, Mesečeve mene i faze plime, itd. Kao što vidite, nekadašnji farmeri su itekako bili upoznati sa osnovnim astronomskim pojmovima - jer je od toga nekad zavisio rod pšenice. Datumi vašara i sajmova, plima i oseka, sve na jednom mestu: ovakvo svaštarsko izdanje se u principu zove almanah. Pravo astronomsko blago u suštini.
Američki Farmerski almanah je u jednom momentu počeo da daje imena punim Mesecima, navodno je to vuklo poreklo od američkih Indijanaca (premda je to malo verovatno). Generalno, od toga se očekivalo lakše snalaženje u vremenu, pa je tako septembarski pun Mesec bio "žetveni", tj Harvest Moon.

Ovaj pun Mesec je bitan zbog toga što pada najbliže uz jesenju ravnodnevnicu (ekvinocij) pa je to oduvek bilo odrednica dolaska jeseni na severnoj hemisferi i pripremnih radnji vezanih za to. Ima tu i malo astronomskih interesantnih detalja, npr zbog jednakog trajanja dana i noći Mesec striktno izlazi (i zalazi) svakog dana pola sata kasnije. U principu ovaj period je duži kako se udaljavamo od ravnodnevnice. Ovo važi za naše geografsko podneblje: oko 45 stepeni severno.

Prvo što sam zapazio vozeći do vidikovca je ogroman krepuskularni zrak, koji je trajao dobrih pola sata nakon zalaska Sunca. Razlog je što su planine i na istoku i na zapadu prisutne, pa se zalazak Sunca i izlazak Meseca prividno razlikuju za oko 45min - na morskoj pučini gde nema reljefa bi ova razlika bila minimalna.
Ako sam dobro procenio na osnovu vremena snimka (19:06h po lokalnom vremenu) Sunce u tom momentu je na zalasku tačno na sredini Jadranskog mora. Ako se ta linija produži, imajući u vidu zakrivljenost Zemlje, linija prolazi južno od Bolonje i Đenove. Još dalje bi trebalo Sunce da u tom momentu dotiče jugozapadne tj francuske Alpe. Ovo je možda moguće, ali do tamo ima preko 1000km vazdušnom linijom. Druga solucija koja je i verovatnija, je da je ovo senka Velebita (500km), premda isti nije toliko oštar i krševit kao Alpi. U prilog Velebita govori i vreme koje se razlikuje za 4 minuta - tačno toliko treba dodati ako uračunamo razliku između mora i visine planine.

Pošto za krepuskularne zrake nema vremena da se postavlja tripod, bukvalno iščeznu za nekoliko sekundi, snimao sam iz ruke na ISO1600:


Pogled na obližnji Crni Vrh (707m), najviši vrh između Jagodine i Kragujevca:


Vrlo brzo se pojavljuje njegovo veličanstvo, projektujući se iznad Kučajskih planina, najveće i netaknute planinske visoravni u ovom delu Evrope:


 Kao što vidite, atmosfera je bila veoma transparentna ali se nažalost nije pojavio čuveni green flash. Možete po Mesečevoj slici da vidite preklapanje slojeva atmosfere koji su različite temperature. Takođe, pošto je osvetljenost kadra drastično pala morao sam u obradi više da izvlačim detalje; premda su parametri isti kao kod prethodne slike. Posledica: više šuma.


Malo smanjen šum: link.
Snimljeno je na 200mm, ISO800, f7.1, 0.6sec ekspozicije. I još jedna slika Meseca iznad Koridora 10:


Prilikom izlaska i zalaska Sunca tj Meseca osvetljenost scene se dramatično brzo menja. Dokaz možete da potražite u svetlomeru vašeg aparata: ponekad se intenzitet duplira za desetak sekundi. Evo kako je scena izgledala malo kasnije, fler je zbog UV filtera:


22.09.2013.

KONJUNKCIJA MESECA I VENERE

Početkom septembra je Mesec bio najbliži Suncu 5.9.2013. i tada je bio gledano sa naše hemisfere smešten ispod Sunca za oko pet stepeni. Naravno da je to bilo skoro pa nemoguće snimiti a ni videti; tako tanak srp bi beznadežno bio izgubljen u Sunčevom sjaju. Međutim, nekoliko dana kasnije Mesec se dovoljno odmakao da bude nekako vidljiv čak i golim okom.
U tom momentu je Mesec bio star nešto preko dva dana (55.5 sati) i osvetljeni srp je činio 5.3% njegove površine. Jedva se nazirao golim okom, i to više zbog izuzetno prozračnog neba, bez ikakve vlage ili oblaka.


Objektiv Canon 80-200 na 200mm, f7.1, ISO400. Eos 40d ima jedva primetno manje šuma na ISO400 od 20d, mada po meni je šum nešto što se mnogo lakše dobija neispravnim eksponiranjem slike u startu, kao i (naročito) lošom obradom. Ovde je to po meni na prihvatljivom nivou. Ovo sve oko šuma je neminovna filozofija jer kad snimate na većim žižnim daljinama vreme eksponiranja mora da bude što kraće, nevezano za kvalitet tripoda.
Razlog je termička turbulencija atmosfere; nešto što je oko horizonta višestruko izraženo. Nema tu nikakve pomoći sem što kraćih ekspozicija - da se zamrzne kolebanje oštrine na slici. Ovde je vreme ekspozicije 1/125sec, ako bih spustio na npr 1/40 slika bi bila mnogo manje oštra. Eto zašto pametni ljudi daju velike pare za 2.8 teleobjektive.

Treba preći na stvar: konjukcija je odomaćen termin kod nas, premda bi bilo pravilnije prevesti kao konjunkcija (sa jednim viška). Reč je o pojavi da se dva nebeska tela poređaju približno u istoj liniji gledano sa Zemlje. Opozicija je suprotan fenomen i pun Mesec je lep primer opozicije Meseca prema Suncu.
Mesec i Venera su se sreli na nebu idućeg dana, tj. 8.9.2013. i to je bilo interesantno jer je u kadru bila i Spika, zvezda šerif u sazvežđu Virgo (Devica). Međutim, Spika je neuporedivo slabijeg sjaja od Venere, Venera je -4.1mag a Spika prve magnitude. Ako uposlimo digitron razlika u sjaju je oko 250 puta; sasvim logično da se Venera vidi a Spika ne na donjoj slici.


Upravo te večeri je hladni ciklon počeo da se šunja preko neba. Vidite kako po Marfijevom pravilu kristalno vedar dan znači da uveče imate oblake koji niotkuda nastaju. Isti setup kao na pretodnom snimku osim što je snimano na 80mm pa je efekat turbulencije minimalan. Zato je moglo vreme da se produži na 1/13sec.
Sledeća je na 135mm i 1/4sec, ISO640. Ovde se već vidi Spika desno od Meseca, a ima i malo pepeljaste svetlosti, tj odsjaja na tamnoj strani Meseca.


17.09.2013.

MALI KONJIĆ

Kakve veze mali dečiji konjić ima sa nebeskim objektima, voleli bismo svi da znamo. Jedina veza koja je pala na pamet osmatračima malog otvorenog jata NGC6910 je oblik ponija za ljuljanje - priznajem da treba imati malo više mašte da bi ova figura bila prepoznata na slici.
A reč je o relativno gusto napakovanim zvezdama koje čine ovo jato; prečnika svega 8 minuta i sa nekih pola stotine zvezda, ovo jato vrlo lako pada u oči. Razlog nije samo blizina Sadr-a, centralne zvezde u Labudovom krstu, već i činjenica da (ne računajući dve najsjanije zvezde magnitude 7) članice imaju najveći sjaj od 9mag pa nadalje. U prevodu, ovo jato čine sjajne i gusto spakovane zvezde.


Za slaganje finalne slike je poslužilo 52 frejma od po pola minuta, ISO1600, a za dark-frejm 20 snimaka. Pošto pomoravska ravnica i nije neko baš sjajno mesto, tj ima dosta svetlosnog zagađenja, pokušao sam da izmerim graničnu zvezdanu magnitudu. Recimo da je negde oko 17mag, ali uz ogradu da većina članica jata najverovatnije spada u promenljive. Tako su neke bile potpuno nevidljive iako im je deklarisani sjaj čak ispod 15 a neke po tabeli slabijeg sjaja su zapravo bile sjajnije na snimku od ostalih.

Ostavimo fotometriju drugima, to su ionako đavolska posla, obratimo pažnju na dve najsjajnije zvezde u jatu. Isečak pomaže da vidimo bolje:



To je 100% rezolucije teleskopa i kamere, vidi se da donja leva od dve najsjajnije zvezde u jatu ima žutu boju. Zapravo, obe najsjajnije imaju žutu boju.
E pa neće biti: za donju levo (HIP 100548) se zna da je spektralnog tipa B, odnosno da je plavobela. Sve zvezde B tipa se odlikuju velikim sopstvenim sjajem; sastavljene su prvenstveno iz helijuma i vodonika; kratko žive i obično se ne udaljavaju previše od mesta nastanka. A nastaju najčešće u velikim molekularnim oblacima, koji produkuju sem B klase i O klasu pa se vrlo često te zvezdane asocijacije nazivaju OB skupovi. Zapravo, najveći deo zvezda u našoj galaksiji je nastao u okviru OB skupova koji faktički predstavljaju otvorena jata koja se brzo razilaze, neka i u periodu od par miliona godina.

Da se vratimo na dilemu: donja leva zvezda je prema podacima plava a na slici je žuta. Da ne bude da je u obradi snimka nešto pošlo po zlu, treba se prisetiti šta je to ekstinkcija (međuzvezdano rasejanje). Ekstinkcija je pojava da zrak svetlosti koji prolazi kroz slojeve međuzvezdane prašine biva filtriran pre svega u plavom delu spektra koji se apsorbuje, dok crveni deo spektra prolazi znatno lakše.
U prevodu, to je isti proces kao kad Sunce na zalasku bude crveno - gledajući kroz debele slojeve prašine i vlage u našoj atmosferi.

A prašine u principu ne manjka u tom delu neba. Oko Labuda (Cygnus) se nalazi galaktički ekvator koji je prepun i prašine i emisionih (crvenih) maglina; tako da naša plava HIP 100548 "crveni" i zbog prašine i zbog vodonikovih maglina.

11.09.2013.

JESENJI MLEČNI PUT

U principu kad su vremenski uslovi superiorni šteta je ne snimiti Mlečni Put. Sa lokacije u podnožju Rtnja gde svetlosnog zagađenja ima u tragovima naša galaksija se vidi u svom punom sjaju. Ostalo je samo požuriti sa snimanjem jer početkom septembra letnji Mlečni Put sa svim svojim pratećim cirkusom objekata kulminira već u prvoj polovini noći.
Pošto već od 20h na jugu imate priliku da vidite vertikalnu traku naše galaksije septembar je poslednja prilika da ulovite južni deo neba sa ovim motivom. Takođe i sazvežđe Labuda (Cygnus) prelazi zenit već oko 21h pa eto dve mete za jedno veče.

Nakon stizanja na lokaciju i postavljanja opreme bilo je lepo videti kako se Zemljina senka penje na nebu (Venerin pojas):


Kad smo već kod Venere, dotična planeta se lepo vidi na zapadu u levom delu kadra. Magnitude je -4 i ako imate teleskop već na 50-100x uvećanja zapazićete da je osvetljeno 2/3 njenog diska. Pritom Venera uopšte nije velika (prečnik je oko 16 sekundi) jer se trenutno nalazi prekoputa Sunca u odnosu na nas.


Da pređemo na stvar. Mlečni Put, kao što svi (valjda) znamo predstavlja našu matičnu spiralnu galaksiju koja ima oblik spljoštenog diska. Obzirom da gledamo iz samog diska logično je da će projekcija izgledati u vidu blede trake preko celog neba.
Centar galaksije se nalazi u pravcu sazvežđa Strelac (Sagittarius) i to u radio frekvenciji se često obeležava kao objekat Sag A. Sve ukazuje da je to gigantska crna rupa okružena oblacima gasa i prašine, i to crna rupa koja je itekako aktivna. Ukupan broj zvezda u galaksiji je između 100 i 400 milijardi, u zavisnosti od procene broja najmanjih patuljaka koje se na većim distancama bukvalno ne mogu registrovati.

Sve slike su sastavljene iz 5 snimaka ekspozicije po 2.5min, ISO1600, f4.0 na Tarmonu 17-50.


Dole se vide tragovi auta jer je u blizini magistrala. Pošto je snimano sa ekvatorijalne montaže pozadina je razmrljana, ali to se i očekuje.

Ovaj kadar je idealan da na njemu vlasnici dvogleda uočavaju objekte koje je moguće naći. Doduše, objekti neće biti tako šareni i kontrastni ali u principu sve što vidite ovde moguće je naći i dvogledom. Osim toga, širokougaoni pogled nekad ne otkriva sve čari pa sam sazvežđe Štita (Scutum) posebno snimio na 40mm. Pritom je blenda spuštena na f5.0 a jedna ekspozicija je produžena na osam minuta tako da je bilo moguće zabeležiti fine nijanse u tamnijim delovima slike.

Osim krupnih objekata M16, M17 i M18 dole desno vidi se i M11 gore levo.


Posebno mi je drago kako je 20d bez ikakve modifikacije zabeležio crvene emisione magline, deo spektra na koji su DSLR aparati u principu poluslepi. Malo je tu dodata saturacija ali ne previše.

Što se tiče zenita, tu nije bilo moguće snimiti lošu sliku. Superiorno nebo je ostavilo opremu kao jedini limit a parametri su vraćeni na 5x2.5min, f4.0, 17mm. Još jednom su se ED stakla na Tamronu pokazala kao superiorna u odnosu na objektive koje nemaju te low-refraction elemente: prilično malo hromatske aberacije i to uglavnom u plavom delu spektra. Generalno pored ovakvog objektiva u astrofotografiji nema šta da traži nijedan drugi ako nema ED elemente - poneo sam Heliosa sa idejom da su prajmovi superiorni ali sad više ne mislim tako. Helios je ostao u torbi celo veče bez ikakvih izgleda da bude upotrebljen.


Dole levo možete uočiti Amerika nebulu; ima još maglina po kadru a posebno mi je simpatično jato NGC6940 u desnoj strani kadra. Reč je o velikom otvorenom jatu (pola stepena u prečniku a to je tačno jedan Mesečev prečnik) koje sa svojih stotinak zvezda magnitude 9 i nadalje predstavlja lepu metu za dvoglede. Bleda mrljica bi zapravo bila idealan test za kvalitet neba jer ako ne vidite pojedinačne zvezdice dvogledom u tom jatu onda očigledno imate ne baš sjajno nebo.

08.09.2013.

PAR GALAKSIJA IZ OKOLINE RTNJA

Naslov sve govori: izuzetna transparencija i noć bez mesečine šteta je da se potroše bez snimanja. Već duže vreme planiram da uhvatim dve najveće galaksije koje se mogu videti dvogledom, a ponekad i golim okom sa boljih lokacija. U pitanju su M31 i M33, članice naše Lokalne galaktičke grupe - i to dve najveće članice (ne računajući našu matičnu galaksiju). Ostalih tridesetak dosad sistematizovanih članica Lokalne grupe su patuljasti sateliti naše ili ove dve galaksije.

Nema potrebe detaljisati oko M31, tj Andromedine galaksije pošto to i vrapci znaju. Par stvari iz istorije: persijski astronom Al Sufi je prvi skrenuo pažnju na mutni oblačak u sazvežđu Andromede; objekt je bio poznat i pre toga ali tretiran kao potpuno nebitan. Uostalom, mutnih mrljica ima svuda na nebu, zašto bi ovaj bio poseban.
Simon Marius je prvi teleskopom pogledao u pravcu ove magline; Messier je samo pribeležio njegovo "otkriće" kao M31. Hershell je primetio crvenkasti sjaj jezgra galaksije a Huggins se čudio kontinualnom spektru ove magline. Treba reći da se u drugoj polovini XIX veka smatralo da je Amdromedina maglina unutar naše galaksije i da predstavlja verovatno Sunčev sistem u nastanku.
Početkom XX veka Heber Curtis je otkrio desetak novih u M31 u arhiviranim fotografijama, a Hubble se bavio cefeidama i tako odredio današnju vrednost distance: 2-2.5 miliona svetlosnih godina od nas. Sve u svemu, popriličan doprinos astronomiji je dalo istraživanje ovog objekta; inače najdaljeg svemirskog objekta vidljivog golim ljudskim okom.

Druga galaksija iz sazvežđa Trougla, M33 je neuporedivo neuglednija. Manjeg sjaja i kontrasta, postavljena ukoso u odnosu na nas - izgleda kao mlađa sestra koju niko ne bi ni pogledao.
Ponekad je vidljiva golim okom ali samo sa veoma tamnih lokacija i to izuzetno retko; u praksi je upravo ona najdalji objekat ali uzmimo da prosečan čovek nema ni teorijske šanse da je vidi sopstvenim okom iz nekih uobičajenih područja.
U pitanju je naučnicima podjednako interesantan objekt: galaksija se nalazi pod takvim uglom da možemo nesmetano da proučavamo njenu strukturu koja je neugledna, nema prečke već spada u slabo razvijene spiralne sisteme. Takođe su u njoj otkrivane nove i cefeide a ima i veća područja jonizovanog vodonika.

Sudbina ove dve galaksije je neizvesna. Ima predpostavki da se M31 kreće ka nama i da je sudar neizbežan kroz 4 milijarde godina (kako neutešno zvuči ta cifra!) kao i da se M33 okreće oko naše galaksije ili oko M31. Ko zna šta je tu tačno, svakako će se i nadalje ta tematika istraživati, ali meni su ovde interesantnije neke druge stvari - kao što bolje fotografisati navedene objekte.

Treći entitet na ovim slikama je NGC752, veliko otvoreno jato i samim tim idealna meta za male teleskope i dvoglede. Vizuelni prečnik je čitavih 50 uglovnih minuta. Jato je otkrila Herschell-ova sestra Karolina premda je možda posmatrano još u XVII veku (Giovanni Battista Hodierna). U pitanju je šezdesetak zvezda slabijih od magnitude 9, različitog sjaja. Na osnovu spektralnog tipa pojedinih (A2) zaključak je da je jato veoma staro, preko jedne milijarde godina.

Kao prvo, treba nam dobra lokacija i tu nema kompromisa. Za teleskopske snimke koje u suštini imaju malo vidno polje moguće je prikupljati detalje i u urbanim/ruralnim uslovima gde se neka doza LP-a toleriše. Za širokougaone noćne pejzaže LP predstavlja razlog za pakovanje opreme; bolje je ići kući i fotografisati bilo šta drugo.
Zato sam otišao u podnožje Rtnja, svete srpske planine za kojekakve sektice i parapsihološke prevarante svih vrsta. Kao planinar dosta dobro poznajem topografiju Rtnja ali i činjenicu da tamo svetlosnog zagađenja ima manje nego u ostatku istočne Srbije.



Podaci su sledeći: tamron 17-50, f4.0, ISO1600, eos 20d, dva ipo minuta na ekvatorijalnoj montaži. Iza planine se pojavljuje sazvežđe Vodenjaka (Aquarius), Heliks nebula je otpala prilikom kropa ali se ionako veoma slabo nazire. Dakle, ovo je jedan jedini snimak i bilo kakvi detalji su premija.
Zato obratite pažnju na zelenkasti odsjaj iznad planine -  to je airglow. Radi preciznosti boja WB je podešen na 3250K. Uostalom, evo i neobrađenog RAW snimka:


Kamera stoji ukoso jer tako diktira položaj ekvatorijalne montaže. Međutim, da pređemo na stvar: sazvežđe Andromede i Trougla je snimano na 31mm žižne daljine, pet snimka po 2.5 minuta i ISO1600. Takođe 5 dark-frejma, obrada Iris, PS CS3.




Ceo kadar:


Zvezda u centru trougla koji čine ovi objekti je Mirah (Mirach), beta Andromede; crveni gigant u čijoj neposrednoj okolini se nalazi mala galaksija NGC404 poznatija kao Ghost of Mirach. Detalje o snimanju ove strukture imate ovde.

06.09.2013.

PLAVA MAGLINA I CRVENA ZVEZDA - NOVA DELPHINI 2013

Dva osnovna procesa u astrofizici mogu da pojačaju zvezdani sjaj: eksplozija supernove i eksplozija nove zvezde. U prvom slučaju dolazi do kompletne destrukcije zvezdane strukture a kod nove (latinski Novae) zvezda u suštini preživljava, skoro neoštećenja.
Po pravilu ovde se radi o bliskom dvojnim, tzv binarnim sistemima pa prelivanje materije sa pratioca na belog patuljka dovodi do vatrometa. U suštini kad određena količina ukradenog gasa padne na površinu belog patuljka dolazi do paljenja i gigantske termonuklearne eksplozije i upravo to se vidi kao pojačanje sjaja zvezde, nekad i za deset magnituda (preko 20 hiljada puta). Pošto je beli patuljak sastavljen uglavnom od napakovane degenerativne materije (potrošenog zvezdanog goriva takoreći) nove količine vodonika sa prateće zvezde na dvadesetak miliona K lako iniciraju eksploziju spoljnih slojeva kroz fuziju vodonika u helijum.
Gubitak materije prilikom eksplozije nove, tj količina odbačenog materijala nikad nije velika: obično se radi o jednom desetohiljaditom delu Sunčeve mase.

Polovinom avgusta je primećen skok sjaja kod zvezde progenitora u sazvežđu Delfin; prethodni podaci su pokazivali da je sa ispod 16mag sjaja skočila na nešto iznad 6 u momentu otkrivanja. To bi bila razlika od deset magnituda, međutim, lagano se danima sjaj penjao na ispod 5mag.
Trenutno Nova Delphini spada u 35 majsjanijih nova ikad zabeleženih.


U levom delu kadra je planetarna nebula NGC6905 a desno je obeležen položaj nove.

 
Ako malo bolje pogledamo zvezdu videćemo da, za razliku od plavih supernova, ova ima crvenu boju. Crop 100%:


Pošto je snimak nastao više od dve nedelje nakon početne eksplozije, boja je bila očigledno skrivena dosad. Plava boja kod supernovih označava plavi pomak zbog Doplerovog efekta i nema neke veze sa hemijskim sastavom.
Što se tiče crvene boje, tu se sad stvari komplikuju. Prvo, ne bi trebala da bude crvena (premda ekscitirani hidrogen jeste crven u vidljivom spektru, ali on treba da eksplodira i pređe u helijum), pre bi trebalo da bude bela. Drugo, opseg promene sjaja je suviše veliki, obično nove menjaju sjaj za 3 magnitude.

Stvari se perfektno uklapaju ako napustimo teoriju da je u pitanju nova. Znači, nema belog patuljka ni krađe gasa sa pratioca. Kategorija koja se uklapa je ekstremno retka sjajna crvena nova (LRN) koja u suštini nastaje sudarom dve zvezde.
Pored karakteristične crvene boje, LRN se izdvajaju i po opsegu promene sjaja koji je tačno između nove i supernove, a ovde se radi danas o promeni od skoro 12 magnituda. Zadnja karakteristika je brz porast sjaja.

Da li se zaista radi o LRN znaćemo narednih meseci kad bi sjaj trebalo da padne i dominantna komponenta se preseli u infracrveni deo spektra. Najpoznatija LRN je V838 Monocerotis.


Takođe u kadru se nalazi i mala planetarna maglina NGC6905, poznata i kao Blue Flash nebula. Prividnih dimenzija Jupitera, ova relativno sjajna (12mag) nebula ima pravilan loptasti izgled koji je zabeležio Herchell a 4 okolne zvezde na samim rubovima magline mogu da služe i kao orijentir. Za naziv Blue Flash su zaslužni amaterski astronomi iz polovine XX veka kojima je tako izgledala verovatno u kombinaciji sa LP-filterima. U manjim teleskopima ova maglina ne pokazuje nikakvu boju.
Danas znamo da je ona i fotografski prilično plava, odnosno cijan boje. U vezi s tim ima i jedna zanimljiva pričica.

U preprošlom veku je William Huggins, kao pionir astronomske spektroskopije, imao običaj da proučava spektre svih nebeskih tela. Vrlo brzo je zapazio da postoje velike razlike među maglinama: jedna kategorija je imala kontinuiran spektar (takoreći uniformno zračenje na manje-više svim frekvencijama) a druga kategorija maglina je pokazivala uske emisione linije i prazna polja između njih. Bilo je jasno da ovi entiteti nemaju ništa zajedničko sem, možda, sličnog vizuelnog izgleda - radilo se o bledim mrljicama u teleskopu.
Danas se prva grupa klasifikuje kao galaksije a druga kao planetarne magline. U drugoj je Huggins otkrio emisiju nečega na tačno 500nm. To nešto je spadalo u zeleno-cijan nijansu vizuelno i nije se uklapalo u spektar nijednog poznatog elementa niti supstance na Zemlji.
Primitivna hemija kraja XIX veka nije poznavala ni strukturu atoma a kamoli zabranjena stanja. I tako oni reše da objave otkriće elementa Nebulijuma, poučeni iskustvom spektroskopskog otkrića helijuma na Suncu. Međutim, prošli su kao bosi po trnju: reč je o dvostruko jonizovanom kiseoniku (OIII) koji postoji zahvaljujući izuzetno maloj gustini gasa nebule, skoro pa vakuumu. U suštini kod nas na Zemlji se ovo klasifikuje kao zabranjeno stanje jer se OIII brzo raspada usled međusobnih sudara molekula.

Za snimanje je poslužilo 49 snimka po 30sec svaki, ISO1600, EOS 20D, teleskop 150/750 SW. Korekcija vinjetiranja je obavljena sintetičkim fletom u PS-u.