29.11.2012.

ROMANTIČNI SUSRET NA NEBU

Možda bi vam čudno bilo kakve tu romanse ima ako je u pitanju susret dva muška entiteta, Meseca i Jupitera, ali tako je samo na prvi pogled. Stari Grci su Mesec predstavljali božanstvom Selena a Rimljani Lunom, ćerkom Hiperiona i Teje.
Znači u oba slučaja Mesec je žensko... Osim kod slovenskih naroda.

Romantično bi moglo biti prisustvo korone oko Meseca koja je, kao i u svim ostalim slučajevima, obojena crveno u spoljnim delovima. U principu nema nikakve razlike između Mesečeve i Sunčeve korone na nebu; približnih su boja i dimenzija ali njihov tačni prečnik zavisi zapravo od dimenzija vodenih kapi u cirusima - manje kapi prave veću koronu. Korona je zapravo kao pojava po nastanku veoma slična Airy-evom difrakcionom disku kod zvezda.
I najgori srednjoškolac će sad iz toga izvući zaključak da je korona produkt difrakcije svetlosti kroz oblak, najčešće cirus.
Takođe je bitno koronu ne mešati sa 22st haloom.


Gore levo od Meseca se nalazi Jupiter, Io i Evropa su neposredno sa njegove leve strane. Ukupna udaljenost Jupitera od ivice Meseca je oko jedan stepen, nije mi se dalo da čekam zoru kad bi taj razmak bio i manji.
Dole desno i malo izvan korone, dakle na 16h se nalazi Ain, epsilon Tauri; 3.5mag zvezda u sazvežđu Bika.
Slika je kompozit (HDR) od tri različite ekspozicije, objektiv 80-200 @ f8.0.

Sa druge strane halo od 22 stepena izgleda sasvim drugačije - u principu je bezbojan. Ovde vidimo položaj dan pre, vidi se Jupiter na 08h, blizu je i Aldebaran ali je prilično slabijeg sjaja.



Još jedan primer haloa, sa pojačanim kontrastom imamo dole. Suština je da šestougaone prizme ledenih kristalića cirusa produkuju ovu pojavu i da je ona takođe ekvivalentna i za Sunce i za Mesec. Danju halo na svojim horizontalnim krajevima često može da produkuje parhelione, dok je to sa mesečinom izuzetak. Na donjoj slici je naišao valjkasti cirus i pojačao halo, tako da nije u pitanju pravi par... Pardon, parlunatik ili parselena.


27.11.2012.

MANASTIR MANASIJA I RANI MRAZ

U srednjem veku je bilo popularno praviti tvrđave i manastire na ne baš pristupačnim ali strateški zanimljivim mestima. Logika je bila valjda da će tako biti manje izloženi napadima i preživeti eventualne opsade.
Što se tiče Manasije pored Despotovca to je samo delimično bilo tačno. Manastir su Turci više puta razorili uprkos maloj tvrđavi sa 11 kula koja okružuje kompleks. Ovih dana je rasveta bila ugašena zahvaljujući radovima na rekonstrukciji pa je bilo idealno za noćno fotografisanje. Ako se tu doda (zamalo) pun Mesec kao jedan ogromni softbox (setite se njegovog pomeranja) onda to i nije tako loše...

Jedina lokacija u maloj dolini koja gleda na istok je upravo ova. Smestio sam opremu i poprilično se smrzavao na nekih 0 stepeni, oko sat vremena kad se sve uračuna. Ukupno je snimljeno 76 poluminutnih ekspozicija, ISO1600 i f7.1 na 20mm. Kasnije je sve spajano i dorađivano u PS CS3.



Generalno, teško da su mogle da se koriste duže ekspozicije, sam kadar je bio prilično svetao, a šum na ISO1600 se ionako anulira korišćenjem više ekspozicija.

Trebalo je itekako voditi računa o položaju Meseca. Zato sam čekao da prođe ponoć kako bi Mesec bio na zapadu. Uostalom, evo jedne neobrađene slike sa Mesecom malo izvan kadra - vidi se flare u desnom uglu:


Možda možete da primetite Orion u centru kadra, ali je on potpuno utopljen u sjaj neba. Zato je trebalo koristiti poluminutne ekspozicije i snimati sa Mesecom iza leđa.

U povratku nisam odoleo a da se ne igram sa maglom koja je prekrila doline. U prvom planu je rani mraz a gore Mizar i Alkor, odnosno deo Velikog Medveda.


23.11.2012.

M16 NEBULA I STUBOVI STVARANJA

Jedan od objekata iz tzv letnjeg ciklusa, perioda kad je najlepše baviti se astrofotografijom. Tople noći, šum na senzoru u izobilju prisutan, jedino je problem što treba brzo raditi - letnje noći su kratke.
Inače, kad su američki eksperti iz NASE polagali račune svojim političarima na temu projekta svemirskog teleskopa, znojili su se u foteljama sve do 1995. Tad je nastala čuvena slika Pillars of creation kojom su mogli da pokažu da špijunski satelit okrenut naopako, tj da gleda u svemir, itekako može da bude koristan i nauci.
Za cilj su odabrali jedan mali sektor M16 nebule koji u suštini predstavlja eroziju oblaka vodonika i prašine pod uticajem UV zračenja. Proces je poznat i pod imenom fotoevaporacija. Najinteresantnije je što se taj proces odvija pod uticajem novostvorenih zvezda koje upravo svoj najjači sjaj imaju u UV spektru. Takođe interesantno je i otkriće EGG (Evaporirajućih Gasnih Globula), u prevodu loptica gasa koje štite svoju unutrašnjost od ubitačnog UV prženja. Svaka loptica je prečnika 100 astronomskih jedinica, sitnica, otprilike duplo dalje od Plutona.
Poenta otkrića ovih globula je da se one na neki čudan način opiru UV zračenju. Logično se nametnulo objašnjenje da one predstavljaju kolevke novorođenih zvezda koje tek treba da eksplodiraju. I da, upravo to su naučnici čekali - uživo prenos rađanja zvezda. Ili bar mogućnost da zavirimo u taj proces.

Na ovoj dole slici se vidi jedan deo magline M16 i naznačen je deo koji predstavlja Stubove stvaranja. Slika je uvećana otprilike duplo u odnosu na standardnu koju isporučuje teleskop 150/750, za koji se zna da nije namenjen da konkuriše Hablu.


Osim stubova, od kojih je levi najmanje izražen jer je i najsjajniji pa se utopio u pozadinu, od globula ovde ni traga ni glasa. To je razumljivo, levi stub je "visok" ukupno 4 svetlosne godine što je 3 miliona puta više od dimenzija pojedinačnih globula. To bi već bilo mnogo od mog teleskopa :-)
Još samo da dodam da su primećeni talasi prouzrokovani eksplozijom supernove iza Stubova stvaranja. Na osnovu proračuna zaključak je da Stubovi danas više najverovatnije ne postoje, zbrisani su ogromnim kosmičkim cunamijem. Informacija o tome bi trebalo do nas da pristigne u narednih 1000 godina. Živeli!

U sazvežđu Serpens imate dosta interesantnih objekata ali za male teleskope ubedljivo najznačajnija je nebula M16. Zapravo ona okružuje mladi rasejani zvezdani klaster i po originalnoj Messier-ovoj klasifikaciji M16 se vodi kao otvoreno jato. Nama astrofotografima je ta činjenica uglavnom nepoznata - znamo da je na ekranima to uvek maglina.
U gornjem delu magline se nalazi klaster i karakterističan je po plavičastoj boji svojih mladih zvezda. Ostatak magline je, logično, crvene boje (vodonik). Ukupan sjaj objekta (maglina + klaster) je prilično visokih 6.0mag i prečnika 6 stepeni.




Za snimak je iskorišćeno 52 ekspozicije od po pola minuta, ISO1600, obrada u Irisu i PS. Zvezde su smanjivane minimum filterom, što se verovatno i nazire, jer su bliže horizontu atmosferske oscilacije mnogo veće.
Takođe, primetno je da se fokus malo pomerio. Da li sam ja pogrešio ili je od hlađenja ogledala, ne znam. Svejedno, na kropovima sa originalnih lajtova to je baš primetno i onda ništa od oštrine. Evo poređenja obrađenog i neobrađenog kropa, čisto da se vidi razlika nakon obrade:


Poređenje položaja Stubova stvaranja u odnosu na celu M16: