28.05.2012.

HICKSON 68 ILI GUŽVA U ŠESNAESTERCU

Kompaktne grupe galaksija su oduvek bile poznate ali je tek pre trideset godina Paul Hickson završio njihovu sistematizaciju. Razlog porasta zanimanja za ovakve krkljance su upravo interakcije među njima: velika većina prisutnih galaksija ima aktivna jezgra na radio i IC područjima, morfološke anomalije usled interakcija i gomilu gasa rasipanog gravitacionim uzajamnim dejstvima. U bukvalnom prevodu: upravo u toku su galaktički sudari koje mi gledamo prividno zamrznute u vremenu.
Stavka 68 u Hicksonovom katalogu pripada grupi galaksija okupljenih oko članice NGC5350. Ova bleda galaksija koju gledamo skoro čeono predstavlja Sb sistem (spiralnu galaksiju sa dva kraka i poprečnom prečkom) prilično malih dimenzija 3.5x2.5 minuta. U grupi su još i NGC5354, NGC5353, NGC5355 I NGC5358 koje su veće površinske sjajnosti ali manjih dimenzija. Takođe u grupi se vidi i zvezda magnitude 6.67 sa pratiocem od 10.64mag.
Sever je gore.



Kad se snima iz područja bogatih LP-om (kao ovde gde ja živim) onda je svako registrovanje detalja na galaksijama veliki uspeh. Naročito kad se uzmu u obzir dosta kratke ekspozicije - 36x30sec, ISO1600.

Galaksija koja se vidi sasvim levo na slici je NGC5371 i nju gledamo potpuno okomito; tačnije gledamo direktno u njeno jezgro. I ovde je reč o Sb sistemu, sve važi kao i za NGC5350 ali sa značajnom razlikom što se tiče jezgra - ovde nema kršenja i lomljenja sa susednim galaksijama. Samim tim jezgro je mnogo manje sjajno a samim tim i aktivno.
Žao mi je što nije bilo vremena za duže ekspozicije sa neke tamnije lokacije ali šta je - tu je. Iduće godine biće prilike.

26.05.2012.

M104 - SOMBRERO GALAKSIJA

Uvek sam se pitao ko smišlja te nazive; dokoni doktori nauka na udaljenim i usamljenim opservatorijama ili amaterski posmatrači u sopstvenom dvorištu...
Bilo kako bilo, ovde je pogođena suština - galaksija zaista izgleda kao nečiji sombrero koji je, nošen vetrom, završio negde gore. A sombrero je otkrio neko pre Messier-a (neverovatno ali tako je): Pierre Mechain. Sam Messier je u svom poslednjem izdanju kataloga rukom dopisao podatke o pet objekata, među kojima i ovu izolovanu galaksiju na ivici sazvežđa Virgo. Herschell-u pripada otkriće tamne trake prašine na ekvatoru galaksije koja označava nivo diska u kome se dešavaju formiranja zvezda. Ostatak galaksije (halo) je mrtav u tom smislu; tu se nalazi veliki broj globularnih jata čija je osnovna osobina da ne produkuju zvezde.

Snimati M104 koja se nalazi na jugu moguće je samo u odgovarajuće vreme. I ovog puta sam malo zakasnio; M104 sa lokacije ispod Crnog Vrha je bio veoma nisko. Imao sam nepun sat i 33 snimka po 20sec na ISO1600 je složeno. Pritom nivo detalja koji se vidi uopšte nije loš za tako kratke ekspozicije.






Još par kurioziteta: do skoro je postojala dilema oko oblika galaksije. Smatralo se da prsten (disk?) prašine predstavlja jasan znak spiralne strukture ali je Spitzer potvrdio postojanje mnogo većeg haloa od onog u vizuelnom opsegu. To bi značilo da je u pitanju eliptična galaksija što je danas već prihvaćeno.
Osim toga, spajanjem činjenica kao što su veliki halo, traka prašine, ogromna crna rupa u centru i eliptični oblik - po mom skromnom mišljenju, označavaju stapanje najmanje dve galaksije (od kojih najmanje jedna je spiralna) u jednu. Vrlo moguće je da kad bi smo mogli da gledamo poprečno u M104 videli bi kvazar; rezultat jake aktivnosti crne rupe u centru koja još nije počistila sopstveni komšiluk.

24.05.2012.

ANTARES I ALNIYAT

Dve veoma bliske zvezde u sazvežđu Škorpije iz naslova se nalaze na snimku; između njih su dva zbijena jata - M4 i NGC6144.
Antares je svoj naziv zaslužio svojom sličnošću sa Marsom, pre svega po boji. Stari Grci, koji su svog rata zvali Ares, upadljivo sjajnoj crvenoj zvezdi su dali ime Anti-Ares, odnosno Aresov protivnik. Magnituda ovog crvenog džina je 1.29 u odnosu na Vegu, to se odnosi na ukupan sjaj. Međutim u plavoj svetlosti je izmereno samo 3.5mag što Antares duguje svojoj crvenoj boji.
Sa udaljenošću od približno 550 svetosnih godina i prečnikom koji je oko 900 puta veći od Sunčevog jasno je zašto se teško prepoznaje Antaresov pratioc u instrumentu od 150mm. Zapravo njihova udaljenost od 2.86 uglovnih sekundi (ili 574 A.J.) je lak plen za 150/750 ali ako se uračuna sjaj ogromne primarne zvezde i visina od jadnih 20 stepeni na jugu, onda stvari postaju prilično kompleksnije. U praksi najbolji način za osmatranje Antaresa B je okultacija glavne zvezde Mesecom; mada ponekad može da posluži i udaljeno brdo ili arhitektura.

Nije mi to bio cilj. Hteo sam da snimim providne magline kroz koje se vide objekti iz naslova. Međutim, i tu je bilo otežavajućih okolnosti: objektiv 200mm je morao da se obuzda na f6.9. Samim tim se ekspozicije enormno produžuju a aparat nije modifikovan. Otežavajuće je bilo i to što nije korišćen nikakav LP filter. Još jedna stvar igra bitnu ulogu: snimani objekti su veoma nisko - tipično oko 20 stepeni.






Parametri su 72x30sec, ISO1600, Pentacon 200 f6.9, EQ6.
Na slici se vide još dva zbijena jata, sjajnije je M4. Sa prečnikom u dlaku manjim od punog Meseca ovo jato je poznato još kao Ptolemejev klaster upravo zato što je Klaudije Ptolemej među prvima opisao magličastu pojavu u sazvežđu Škorpije. Sa magnitudom od 5.9 spada u najsjajnija zbijena jata a odlikuje se i centralnom vertikalnom prečkom koju čini desetak zvezda u samom centru.
Manje jato je NGC6144 i udaljenije je od M4 tačno tri puta. Upravo za toliko je manji i njegov prečnik i sjaj. Najsjajnije članice ovog jata imaju magnitudu od 13.4.

Izuzetno je teško bili u obradi dobiti bilo kakve detalje maglina. Ako se uzmu svi parametri u obzir trebalo bi biti zadovoljan.

23.05.2012.

...I JOŠ JEDAN EKSPERIMENT SA M57...

...i neću više. Obećavam.
U suštini sam hteo da vidim do koje mere možemo poboljšati sliku tj rezoluciju ako skratimo ekspoziciju. Na taj način se nesavršenosti praćenja preskaču ali i nestabilnost atmosfere. Takav vid snimanja se u žargonu zove lucky imaging; pritom se biraju najoštriji frejmovi iz sserije jako kratkih ekspozicija.
Ja sam koristio vreme od 4sec za svaku pojedinačnu sliku. Nisam hteo da izbacujem nijednu od njih, odnosno sve su ušle u proces stakiranja (59 snimaka). Na taj način je nešto manje od 4min na ISO1600 bilo dovoljno da se registruju detalji ove fascinantne planetarne magline.










Čisto radi poređenja rezultata ovde imamo još jednu stariju fotku M57 koja je rađena na potpuno isti način ali ekspozicijama od 15sec; 27 snimka zajedno daju malo ispod 7 minuta.





Izuzev orijentacije možemo da zaključimo da je na granična magnituda nešto bolja (tj niža) na zadnjem snimku; to je za očekivati. Moram ipak da priznam da sam očekivao razliku u korist gornje fotke, tj one rađene pomoću ekspozicija od 4sec. Međutim, razlike nema jer je verovatno ovo limit instrumenta čija žižna daljina nije namenjena malim planetarnim maglinama: 150/750 sasvim sigurno nije loš teleskop ali briljira u drugim kategorijama.

Takođe postoje razlike u obradi ovih fotki. Prve dve su stakirane u DSS-u a to se i primeti po balansu boja koji nativno u DSS-u vuče na plavo. Nisam hteo da komplikujem tako kratke ekspozicije dark-frejmovima pa je noise reduction odnosno oduzimanje šuma podešeno automatski.
Donja je obrađivana u Irisu a kako je to na terenu svojevremeno izgledalo nalazi se u posebnom postu.

14.05.2012.

JATO M5 U ZMIJI

Kao što se iz naslova vidi tema je globularno (zbijeno) zvezdano jato M5 koje u ponoć u maju blista na sredini južnog neba. Idealno vreme za snimanje istog.
Globularnih jata na jugu iz naših krajeva ima poprilično. Zapravo ona su prividno raspoređena tako; njihov stvarni položaj je bilo gde u halou naše galaksije. Ipak ih statistički ima najviše sa obe strane Mlečnog puta i to u pravcu središta istog. Za posmatrače iz naših krajeva to je opet južni deo neba.

Što se tiče konkretno M5, jato je izuzetno staro i samim tim sagrađeno uglavnom od zvezda na glavnom nizu i crvenih giganata. Belih patuljaka ima manje. Naravno da se to vidi kao boja na slici; jato i većina zvezda u njemu su uglavnom crveni.
Sa prečnikom samog jata od 165 svetlosnih godina, odnosno gravitacionim dometom od 200 s.g. ovo je jedno od najvećih globularnih jata. Sa nekih stotinak dosad otkrivenih promenljivih M5 je i danas veoma interesantan objekat za proučavanje; pomenuću još i otkriće veoma retke patuljaste nove u ovom jatu (osim ovde nađene stu i u M30 i NGC6712). Ovo je važno jer se danas predpostavlja da patuljaste nove možemo da koristimo kao standardne mere za udaljenost objekata, slično kao što su to svojevremeno bile RR Lyrae Edvinu Hablu za merenje distance M31.



Ovo jato se pod izuzetnim uslovima naslućuje i golim okom, mada se mnogo lakše zapaža dvogledom. Manji teleskopi isporučuju sliku fascinantne svetle mrlje koja je upadljivo svetlija u svom centru. Najsjajnije zvezde su 11-12mag pa je za razlaganje na pojedinačne zvezde ipak potreban malo veći instrument; minimalno 200mm se preporučuje. A kad smo kod većih instrumenata, na aperturama od preko 15" se vrlo lako zapaža zatamnjenje u strukturi jata istočno od jezgra; na mojoj slici je to na 12h.
Najsjanija zvezda na slici je 5 Serpens; ona je pete magnitude. Inače ima malog pratioca desete magnitude koji se ovde jedva nazire na 13h, preklapajući se sa strukturom diska glavne zvezde.

Snimano je 43x20sec, ISO800. Obrada je Iris i PS CS3. Sever je desno.
Na snimcima se vidi da vinjetiranja uopšte nema a nije bilo ni potrebe da se oduzima flat. Razlog je bila oprezna upotreba opcije curves. Drugi snimak predstavlja crop koji je uvećan blagim resamplingom i tu se vidi drugi razlog mog zadovoljstva: centar nije izgoreo i sačuvao je svoje detalje. Takođe, to najviše zavisi od naknadne obrade u PS CS3.

09.05.2012.

ARP 72

U sazvežđu Zmije, tačnije glavi iste (Serpens Caput) se nalazi mala zvezda Kappa Serpens magnitude 4.3. Itekako se vidi golim okom pod iole pristojnim nebom (što znači da sam je ja odavde jedva uočavao). Specifično je što se u istom vidnom polju nalazi objekat koji je u Atlasu čudnih galaksija čuvenog Holtona Arpa obeležen pod brojem 72.
Reč je o interakciji dve galaksije: NGC 5994 i NGC 5996. Ova druga ima poremećenu spiralu kao rezultat interakcije i time je zaslužila mesto u Atlasu. Inače, svi brojevi u Arp katalogu ispod 100 označavaju galaksije u interakciji sa svojim satelitima. Konkretno Arp72 se klasifikuje kao spiralna galaksija u interakciji sa svojim malim satelitom velike površinske sjajnosti - na ovim slikama se vidi kao zvezdolika tvorevina pored produžetka spiralne grane.

Pošto snimanje od kuće nosi mali dinamički raspon napravio sam eksperiment. Prilikom obrade stack je prebačen u crno-beli oblik radi većeg dinamičkog raspona. Takođe sam radio u 32-bitnom modu gde god sam mogao. Cilj je bio izvući što veći dinamički raspon iz ove slike.
Ukupno je snimljeno samo 13 fotosa po 30sec na ISO1600. To ukupno daje 6.5min izlaganja i to u uslovima velikog LP-a.

Sjajna zvezda u kadru je Kappa Serpens; takođe dole je crop 100% sa minimalnim uvećanjem (oko 15%).




Ovaj objekat sam ponovio u boljim uslovima: ispod Crnog Vrha na 430m nadmorske visine se nalazi Kalenovac. U principu uslovi su bili relativno dobri, jedino transparencija nije baš bila nenadmašna.
Pošto se radi o objektu koji se nalazi blizu ekliptike sve greške montaže se značajno uvećavaju, pa sam ekspozicije skratio na 15sec i ISO1600. Tako je snimljeno 86 light snimka i to iznosi sasvim prosečnih 21 ipo minuta efektivnog snimanja.

Cilj je bio videti da li će (i koliko) bolji rezultat dati bolji uslovi nasuprot duplo kraćim ekspozicijama. Rezultat je dole, da napomenem da se u obradi vrlo brzo pojavio banding (horizontalne trake kao znak senzora pod mukama) i tu sam morao malo da razmišljam kako da to maskiram. Na kraju je uspelo, s tim da galaksija ipak pokazuje značajno bolje detalje.