26.03.2011.

MALI SATURN

Proglasiti drugu najveću planetu Sunčevog sistema za malu može samo neko ko ima mali teleskop. Dok je planeta prolazila meridijanom okrenuo sam 150/750 koji se hladio preko 4h. Atmosferska nestabilnost je bila upadljiva.
Posmatranje na 150x (10mm okular + 2x barlow) je otkrilo skoro nemoguće lošu i nestabilnu sliku, dok je na 75x sve bilo mnogo stabilnije.
Ipak sam snimio dva klipa sa barlow 2x i a560. Odabran je drugi (oko 2min na 30fps) i obrađeno je oko 20% najboljih frejmova u Registaxu.



Ispod Saturna se vidi Thetys, jedan od njegovih većih satelita. Ovde je imao sjaj 9.9 magnitude i, pošto je bio na granici detekcije, slika je prošla težak procesing u PS. Inače, optički se videlo još nekoliko satelita pored Saturna, ali snimanje velikom brzinom onemogućava njihovu detekciju.
Više sreće idući put.

23.03.2011.

M78 REFLEKSIONA NEBULA

Levo od Orionovog pojasa, veoma lako se nalazi M78. Reč je o objektu koji je manjeg sjaja i kontrasta od čuvene M42 pa je vrlo često u senci svoje čuvene komšinice. Zapravo je u pitanju lepa refleksiona nebulica za čije zaobilaženje ne postoje nikakva opravdanja.
U suštini, u tom sektoru postoji dosta nebula, M78 je najsjajnija (na levoj strani slike). Desno NGC2071 koji čine dve zvezde magnitude 10 i 14, utopljene u svoj oblak vodonika i prašine. Moram da priznam da se taj oblak već ne vidi optički kroz teleskop, za razliku od M78.



Sama slika predstavlja crop sa veće koja je snimljena pomoću teleskopa 150/750. Parametri: 31x30sec, ISO1600, stack u Irisu, finalno podešavanje u PS CS3. Uzimajući u obzir malu visinu objekta i LP koji kod mene standardno vlada na jugu - rezultati nisu loši. Međutim, u prisustvu LP-a dinamički raspon svake fotke je mali tako da se u obradi standardno javlja šum. Pokušaji da skinem šum narušavaju strukturu magline pa sam ostavio u originalu.

15.03.2011.

TO BARLOW OR NOT TO BARLOW II

Pošto mi koji radimo noćnu smenu možemo da posmatramo nebo samo danju, današnji objekt mi je bio nešto što mi generalno nikad nije interesantno: Mesec.
Na dnevnom redu je krater Copernicus (95x95km) sa pripadajućim strukturama. Snimljeno oko 17h, dakle, dok je Sunce debelo još bilo na nebu. Plavu boju i nedostatak kontrasta sam rešio u PS, samo još da napomenem da je atmosfera bila tu i tamo ok.

Setup: 150/750, 10mm okular + barlow 2x + canon a560 4x.
Najmanje strukture koje se vide su generalno kraterčići od 4-5km pa mogu da kažem da sam zadovoljan ovim (dnevnim) fotografisanjem. Noću bih imao veći opseg temperaturnih promena i na nebu i u teleskopu, tako da bi sasvim sigurno vreme hlađenja bilo dva sata. A za to vreme Luna pobegne...



Moja dosadašnja iskustva sa 130/900 i 150/750 su bila mnogo nepovoljnija kad je u pitanju fotografisanje Meseca. Razloga ima više, od nestabilne atmosfere do nedovoljno ohlađenih teleskopa. Ovog puta sam posao uradio dobro, snimano je u momentu dok su termičke oscilacije bile u (kratkotrajnoj) ravnoteži, jedan sat pre zalaska sunca. Osim toga i Mesec je bio prilično blizu zenita.

Sledeće je isti motiv ali na duplo manjoj žižnoj daljini, tačnije bez barlowa. Moram da priznam da barlow koji je kineski u suštini nije baš toliko loš, samo retko se dešava da atmosfera bude dovoljno stabilna za njegovu upotrebu. Jedina prava mana je pojava hromatske aberacije. Klip je bio oko minut ipo, 30fps, a u Registaxu je odabrano 15% za stack. Ostatak u PS.

02.03.2011.

GHOST OF MIRACH...

...to bi bilo uobičajeno anglosaksonsko objašnjenje onoga što je Heršel odavno video: bledu mrljicu 7 minuta udaljenu od zvezde Mirach u Andromedi. Danas se to modernije klasifikuje kao NGC404.



Reč je o maloj lentikularnoj galaksijici koja se nalazi tačno na granici naše Lokalne Grupe i nije gravitaciono povezana sa nama. Tačnije, udaljenost iznosi nešto preko 10 miliona svetlosnih godina a distanca je izmerena tako što je Hubble razdvojio najsjajnije crvene gigante u samoj galaksiji, upoređujući ih sa okolnim zvezdama takoreći, uobičajenog sjaja.

Mala galaksija se prilično teško vizuelno uočava (uprkos svojoj magnitudi 10.3m) ali fotografisanje ide dosta lakše.
10x30sec na ISO800 + 35x30sec ISO3200

JOHAN BODE; CIGARA & PENTACON

Reč je, naravno, o trivijalnim nazivima dve najveće galaksije u sazvežđu Ursa Major, M81 i M82. Johan Elert Bode je 1774 primetio ovaj mutni oblak što su kasnije potvrdili Mechain i Messier. Ovaj drugi je to (očekivano) klasifikovao u svom katalogu.
Meni je za snimanje poslužio objektiv 200mm na f5.6, montiran preko teleskopa. I tako su počele moje muke...
Ukupno je složeno 31x30sec ISO1600:



Ako pogledamo crop 100% videće se sve nesavršenosti obrade i snimanja.





Kao što se vidi iz obeležene slike, vide se NGC2959 i NGC2961 koje su redom 12.8 i 14.7 magnitude. Obzirom na (ne)ozbiljnost objektiva i mog pristupa, kao i obzirom na prisustvo LP-a mislim da je detektovanje ovih galaksija na ovako maloj žižnoj daljini ipak uspeh.
Međutim, interesovalo me je i nešto drugo. Stakiranje sa dark frejmovima apsurdno,ali pojačava šum. Takođe oduzimanje veštačkog flet frejma (zbog korekcije vinjetiranja) izuzetno pogoršava šum. Rešio sam da obradu napravim bez dark frejmova i evo rezultata:



Kao što se vidi, i dalje prisutan šum koji je morao biti ubijen u NoiseNinja. Nisam zadovoljan...
Još jedan eksperiment: kako bi bilo da se flat-frejm oduzme na samom početku, dok još nije napravio štetu? Evo ovako:



Da bi situacija bila jasnija ovde na galaksijama nije ništa rađeno, ni dodatni layeri ni unsharp mask. Takođe, zvezdama je malo dodatna saturacija.

Iz priloženog se vidi da nisam uspeo da se izborim sa šumom na nijedan od načina koji mi je pao na pamet. Obrazloženje: dark-frejmovi su uzeti iz moje baze frejmova koji su klasifikovani po temperaturi i ISO. Očigledno je da ovog puta nisu odgovarali...