17.12.2011.

M106 - AKTIVNA GALAKSIJA

U sazvežđu Canes Venatici postoji brdo veoma interesantnih objekata, skoro isključivo galaksija. Početkom maja 2011 sam snimao M106 znajući da predstavlja samo jednu u nizu objekata koji će ispuniti vidno polje kamere. Međutim, neadekvatna rotacija je dovela do toga da još jedna interesantna galaksija (NGC 4217) skoro ispadne sa slike; ovde je vidimo na ivici dole kao poprečni disk podeljen tamnom trakom na ekvatoru.
Što se tiče ustanovljenih zanimljivosti, nema ih puno. Ova galaksija ima aktivno jezgro, tj. crnu rupu koja vredno proždire sve objekte koji su dovoljno blizu. Da možemo da pogledamo kroz pol galaksije verovatno bi se taj blesak nazvao kvazarom.



Od svih galaksija u Messier katalogu ova ima najuočljiviju strukturu. Čak i u manjim aperturama se vidi asimetrični disk galaksije sa tamnijim regionima. Na fotosima se vidi i spoljni halo koji okružuje M106 gde je asimetrija još upadljivija.

Za ovu sliku je upotrebljeno 61 light-frame po 30sec svaki, iso1600. Standardna obrada u Iris i PS CS3.

20.10.2011.

STEFANOV KVINTET

Jedan od legendarnih galaktičkih skupova, klasifikovan i kao Hickson compact group 92, je ovaj kvintet. U originalu je otkriven krajem 19. veka i dosta je dobro analiziran kao primer galaktičke kolizije u toku. Od pet galaksija četiri su zaista u sudaru i verovatno će jednog dana izgraditi veću eliptičnu galaksiju koju onda moramo nazvati Stefanova...
Instrument koji bi bio idealan za fotografisanje kvinteta bi bio neki teleskop značajno veće žižne daljine od mog 750mm reflektora.
Srpski rečeno, trebalo bi veće uvećanje.



Sam kvintet se ni slučajno ne vidi vizuelno kroz teleskop; kao orijentir je služila veća ngc7331 koja je u levom uglu. Pritom sam potrošio skoro sat vremena da uopšte nađem jedan takav objekat koji se u momentu snimanja nalazio praktično u zenitu. Razlog je moje oštroumno brkanje orijentacije tubusa - uporno sam od Miracha tražio na suprotnoj strani. Pritom sam jedno desetak puta otišao do kompa, pogledao, vratio se...

Canonove baterije na 5-6 stepeni C sasvim sigurno imaju redukovan kapacitet. I to je razlog kraćeg trajanja snimanja. Ukupno je složeno 33 ekspozicija po pola minuta i ISO1600 u Irisu a zatim u PS-u.

Obeleženi objekti:



O samoj ngc7331 je dovoljno reći da po dimenzijama i obliku predstavlja dvojnicu našeg Mlečnog Puta. Prilikom snimanja se Stefanov kvintet našao centralno a ngc7331 u donjem levom uglu pa je zato ovaj deo slike pun kome. To se najbolje vidi po prečniku zvezda koje su malo narasle.
To bi mogao da bude motiv za naredno snimanje i obradu.

11.10.2011.

SUPERNOVA U M101

Nakon ovogodišnje supernove SN2011DH u susednoj galaksiji M51, koja je predstavlja jednu od najbolje dokumentovanih supernova u našoj istoriji (u astronomskom smislu) na redu je galaksija M101. Smeštena veoma nisko krajem avgusta, kad je i otkrivena, M101 ispada veoma težak objekat za snimanje na kraju leta.
Eksplozije zvezda ne biraju godišnja doba pa je tako dobijena, službeno označena kao SN2011FE, fotka galaksije sa jednom zvezdom viška.



Snimak je nastao tek 17. septembra, otprilike tri nedelje nakon dobijanja informacije o eksploziji. Razlog su bile moje obaveze, Mesec a i vreme. Međutim, to je bilo odličan tajming jer je koreliralo sa očekivanjima da supernova dostigne maksimum u prve dve nedelje. U svakom slučaju u momentu snimanja njen sjaj je iznosio između 9.5 i 10.0mag.

Spojeno je 32 snimka po 30sec i ISO1600 i tako su dobijene konture galaksije. Naravno, daleko od idealnih; ovako nisko smeštena M101 garantuje jedino krajnju torturu senzora i pripadajućeg RAW-a. Ipak mislim da je rezultat prihvatljiv jer je snimano u prilično otežavajućim okolnostima. Sem niskog položaja tu su još i LP i izmaglica koja redukuje transparenciju.

Spojio sam jednu svoju prethodnu sliku M101 sa slikom supernove, mesto eksplozije je jasno označeno:

06.10.2011.

PROŠLOGODIŠNJA M4

Kopajući po starim arhivama našao sam nešto što nisam stigao da obradim: jato M4 iz leta prošle godine. Dve serije su snimljene, 24x20sec ISO800 i 25x20sec ISO1600.
Obe sam posebno radio u Irisu i preklopio u PS. Rezultat je dinamički raspon sa iso1600 ali najsjajnije zvezde nisu izgorele. Simpatično, kako se toga ranije nisam setio.



Vrlo često koristim ISO1600 koji daje dosta detalja u srednjim tonovima ali, nažalost i pregorele centralne regione sjajnijih zvezda. Ovo je vidljivo i na RAW snimcima a nakon obrade u Irisu postaje još vidljivije. Činjenica je da Iris potencira ovo "pregorevanje" po cenu izvlačenja detalja u srednjim i tamnijim tonovima koji su presudni za magline, galaksije i zvezde najnižih magnituda.

Kad se uključi obrada na ISO800 pregorevanje bude manje izraženo. Preklapanjem u Photoshopu dobijamo:



O zbijenom jatu M4 (Scorpio) kruži osmatračka fama da je jedno od najlepših zbijenih jata. Razlog je centralna poprečna prava linija koju čine 8-10 zvezda dajući simetriju ovom, relativno pravilno kuglastom jatu. Drugi razlog je prečnik: ovo je jedno od dva najbliža zbijena jata nama i na nebu je dimenzija punog Meseca. To znači da se i u dvogledima zapaža da u tom delu Škorpije nečeg čudnog ima.

M33 HOME VERZIJA

Snimati od kuće moguće je samo ako koristite mnogo kratkih ekspozicija. Tako recimo radi David Ratlegde, engleski astrofotograf koji snima iz Lancashire-a gde LP nije ništa manji nego iz neposredne okoline Jagodine. Pritom se David bavi snimanjem deep sky objekata teleskopom aperture 16" (40cm) koji uopšte nije amaterska sprava. Pritom on vrlo često, skoro uvek fotografiše objekte koje je nemoguće vizuelno uočiti njegovim teleskopom.
Rekoh, ključna stvar je koristiti mnogo kraćih ekspozicija.

U mom slučaju galaksija m33 (koja ne spada u lake objekte, pre svega zbog niskog površinskog sjaja od 14.2 mag/arcmin/2) je morala da bude snimana na taj način. 37 snimka po pola minuta na iso1600 i 200mm f6.8 je bilo dovoljno.
Da sam koristio duže ekspozicije nagomilao bih šum i smanjio bih dinamički raspon - metoda mnogo kratkih ekspozicija ima itekako prednosti u sredinama sa umerenim LP-om.



Poznata ponekad i kao Pinwheel galaksija, doduše netačno jer se to odnosi na m101, m33 predstavlja objekt koji je izuzetno osetljiv i na najmanje svetlosno zagađenje. Sa izuzetno tamnih lokacija je moguće uočiti je i golim okom ali su danas te lokacije veoma retke.
Ukupan sjaj od 5.7 magnitude je razmazan na ne tako maloj površini od 1.12 x 0.45 stepeni, što znači da je po dužoj osi 2.5 puta veća od punog Meseca. Sama galaksija pripada našoj lokalnoj grupi i po novijim teorijama nalazi se na sporoj i širokoj orbiti oko M31.

05.10.2011.

M31 U 200mm

Tako je, ova galaksija prosto vapi za širokougaonim snimanjem. Ovde je snimanje vršeno Pentacon 200 objektivom i vrlo malo je kropovano. U praksi ovaj objektiv daje dosta ravno korigovanu sliku ali hromatska aberacija oko sjajnijih zvezda je očigledna. Smanjenjem blende na f6.8 sam problem samo ublažio; takođe ako ovaj objektiv otvorite u potpunosti (f4.0) sem kolorne aberacije zvezde dobijaju i raličite oblike. Naravno, kompletno nerealne i geometrijski nepravilne.




O samom objektu se zna skoro sve: magnitude 3.4, ova galaksija dominira sazvežđem Andromede i našom lokalnom galaktičkom grupom. Udaljenost iznosi oko 2.5 miliona svetlosnih godina (merio Edwin Hubble na osnovu sjaja promenljivih tipa cefeida) što u kombinaciji sa njenom prividnom veličinom na nebu daje impresivne razmere.
Pošto o ovom objektu imate zaista mnogo toga da pročitate na netu napomenuću samo da se od poznatih 14 patuljastih galaksija koje orbitiraju oko M31 na ovoj slici vide samo M32 i M110.

Mislim da ako se uzme u obzir da je snimljeno samo 34 snimka po pola minuta na ISO1600 ovaj dinamički raspon nije toliko loš. Naravno, moja lokacija prosto vrvi od svetlosnog zagađenja - stoga je ovo po meni adekvatan rezultat.
Stack i primarna obrada u Irisu, sve ostalo u Photoshopu.

31.08.2011.

KOMETA GARRADD PORED M71


Prolazak komete pored bilo kog deep sky objekta je uvek fascinatnan. Ne samo zato što se te situacije dese praktično jednom u istoriji već i zato što tad treba da bude vedro, i još poneki uslov treba da se ispuni. Zato mi je ovo draga sličica...
Praćenje na jugu je uvek bilo problematično, pritom je i duvao jak vetar. Na Crnom Vrhu gde je pogled otvoren ka jugu ovo je posebno bilo izraženo; naravno, uz pripadajuću atmosfersku nestabilnost (turbulenciju, treperenje slike). Zato je snimljeno 73 ekspozicije po 10sec koje su složene u DSS-u, posebno kometa Garradd a posebno zvezdana pozadina. Što je sigurno - sigurno je.



Sa leve strane se nalazi otvoreno jato M71 koje pripada zbijenom jatima (globularnim klasterima). To je malo čudno obzirom da liči na otvoreno; međutim dijagnoza je neosporno postavljena spektroskopskim putem. Reč je o većem sadržaju metala nego što je uobičajeno za zvezde otvorenih jata.
Što se tiče komete Garradd ona je jedna od sjajnijih koje su se pojavile proteklih nekoliko godina. U momentu snimanja se njen sjaj kretao oko 7.5-8.0mag.
Spajanje layera je obavljeno u Photoshopu i pritom se, nažalost, izgubila struktura kometinog jezgra. To je mana ove metode.

29.08.2011.

M52 REGION - POREĐENJE IRIS vs DSS

Sazvežđe Kasiopeje je veoma interesantno po pitanju deep sky objekata. Ima tu svega i svačega; od dvojnih i promenljivih zvezda, preko gomile otvorenih i zatvorenih zvezdanih jata (klastera) do maglina.
Međutim, sem opreme i dobre volje skoro svi ovi objekti zahtevaju i tamno nebo. Pošto je opštepoznata stvar da ja to ovde nemam pokušao sam da snimim region oko jata M52 objektivom 200mm kastriranim na f7. Aparat nije bio modifikovan pa se rezultati ne mogu nazvati reprezentativnim.



Na snimku koga čine 10 snimka po 4min na ISO800 možemo da vidimo mnogo toga. Najbitniji objekti su obeleženi dole:



Imam utisak da Iris toliko dobro radi svoj posao da slika koja izađe iz njega ima najveće šanse da prikaže tamne nijanse malog dinamičkog raspona. Doduše, to ima svoju cenu - skoro sve sjajnije zvezde su u Irisu naprosto pregorele. Pokušao sam da istu obradu obavim u potpuno amaterski nastrojenom DSS-u i rezultat je mnogo bolji, bar po pitanju izgorelih zvezda. Estetika čuda čini.
Cena slave je ta da je dinamički raspon u srednjim tonovima nešto manji, procenite sami.



Da napomenem da sam odokativno rastezao curves u PS-u tako da oba primera i nisu baš 1000% reprezentativna; međutim, možemo da smatramo da je ekvivalentna. U svakom slučaju ovde poeni po pitanju estetike zvezda neočekivano idu DSS-u.
Ali (uvek ima neko ali) DSS je program koji nije baš vešt sa bojama. Moralo je dobro da se žonglira u Photoshopu da bi se dobio ovakav rezultat tako da...
Rekoh, estetika...

27.08.2011.

DOUBLE NEBULA

Jeste, kao što postoji double cluster (dvostruko jato) tako postoji i dvostruka maglina. I obe atrakcije su smeštene jedna pored druge!
Reč je o IC1805 i LBN667 strukturama, na zapadu poznatijim kao heart & soul nebula. Ne znam kako ih zovu na istoku ali za snimanje sam upotrebio biser ruske tehnike - helios 44 m4 objektiv, pametno zaustavljen na f4.



U praksi sam više puta nahvalio ovo neopravdano potcenjeno staklo, ni ovog puta nisam drugačijeg mišljenja. Sa 30 ekspozicija po isto toliko sekundi na ISO800 stakiranje je obavljeno u DSS-u a finalne korekcije u PS-u.
Činjenica je da je moglo poprilično bolje da bude (dužim ekspozicijama, naravno) ali je i činjenica da aparat nije modifikovan, pa je dobijanje bilo kakvih nebula zaista uspeh.
Bez problema je moglo da se snimi bar tri puta više ekspozicija, ali ovo je bio takoreći eksperiment. Ima vremena.

BUBBLE NEBULA I M52


Messier je, gledajući M52, izhalucinirao nebulu. Znajući kojim je instrumentima posmatrao jasno je da toga tamo jednostavno nije bilo. Činjenica je da je u blizini bubble nebula ali se ona vidi samo na fotografijama duge ekspozicije. Doduše jedan (najsjajniji) sektor pored zvezde magnitude 8 je vidljiv. Zvezdu vidite kako ekscentrično stoji skoro na ivici mehura.
Moguće je pod izuzetnim okolnostima uočiti pramen gasa oko zvezde ali danas je to skoro utopija. Potrebno je zaista dobro nebo, i/ili LP filter a može koristiti i nebula filter. Celu strukturu nebule ima smisla očekivati samo na fotosima sa dobrih lokacija.
Sa južne strane Crnog vrha smo snimali ovu nebulu i, iskreno, očekivao sam malo bolji rezultat. Doduše ona je kompletno fotografski nevidljiva kad je snimam od kuće tako da u neku ruku treba i da budem zadovoljan.



Upotrebljeno za stack 41 slika po 30sec ISO1600 na teleskopu 150/750. Jedan deo slika je odbačen jer je južni vetar nenormalno duvao - a mi smo, falla bogu, bili smešteni na južnim padinama.
Izuzev NGC7635 odnosno bubble nebule ovde se vidi i jato M52 čije zvezde magitude 9-13 bez problema prave lepu mrljicu i u običnom dvogledu. Inače je prečnik jata 13 uglovnih minuta.

Pošto nisam bio zadovoljan dimenzijama zvezda na gornjoj slici ponovo sam obradio stack. Primenio sam gomilu manjih trikova u Photoshopu oko selekcije i smanjivanja dimenzija zvezda. U suštini mislim da sam dobio bolji rezultat ali je ujedno i lošije definisana nebula. Mislim da na ovome tek treba eksperimentisati.

20.08.2011.

ZBIJENO JATO U MLEČNOM PUTU

Retkost je naći globularno (zbijeno) jato unutar Mlečnog puta. Zapravo i nemoguće; sva jata koja se vide zapravo su projekcije udaljenijih sistema. Iz čisto fotografskog i estetskog razloga interesantno je snimiti globularno jato okruženo šumom zvezda kakvu možete naći samo unutar Mlečnog puta.
Ovakvi prizori se generalno nalaze na jugu, u sazvežđu Sagittarius ali zbog LP-a, nepreciznosti, ekstinkcije i turbulencije tamo fotka nikad ne može da bude ni približna zenitu. A jedino jato u zenitu i ujedno u Mlečnom putu je M56.



Totalno na brzinu je uhvaćeno 15 snimka po 20sec i ISO800 dok se Mesec penjao. Moguće je u principu doći možda pola magnitude do magnitudu dalje ali i ovako sam zadovoljan. Ovde limit i nisu toliko bili tehnički parametri (ISO i broj, odnosno dužina ekspozicija) koliko mesečina koja je osvetljavala nebo i brisala najslabije zvezdice. Najniža magnituda zvezde po Simbadu je oko 16.6 - Mesec mi je pojeo celu jednu magnitudu.

U principu ovaj klaster je totalno nezanimljiv. U njemu se nalazi nekoliko promenljivih; udaljen je i malog je prečnika. Zapravo, naši zaključci o njegovoj udaljenosti (33 hiljade svetlosnih godina) su u obzir uzele i apsorpciju sjaja Cefeide koja je poslužila kao etalon. Apsorpciju izaziva prašina koncentrisana u disku Mlečnog puta.

MOJA M27


Dugo vremena sam odlagao da snimim M27 sve dok nisam shvatio da ja nemam zapravo nijednu fotku te planetarne magline... Imam neke starije rađene kompaktima ali su to infantilni eksperimenti dostojni jedino rudimentirane opreme kojom su snimani. Postoji i jedna koja je snimljena teleskopom Dragana Radmilovića (SW 200/1000) koja zbog veće žižne daljine daje nešto više detalja ali... nemam nijednu svoju M27.
Zato sam snimio gomilu ekspozicija po 30sec i ISO1600, odbacio dobar deo i ostao sa 21 snimkom što je bilo sasvim dovoljno za stakiranje.



U suštini M27 je početnički objekt; veoma je velika u odnosu na većinu ostalih planetarnih maglina a i sjajna je. Dobijanje detalja u M27 je moguće bilo kojim teleskopom ili čak nekim teleobjektivima veće žižne daljine.
Otežavajući faktor je predstavljao Mesec koji je izašao upravo na početku snimanja tako da sam rezultatom zadovoljan. Podsetiću vas da je efektivno vreme izlaganja iznosilo deset minuta.



Na 100% cropu se vidi mali pomak na najsitnijim zvezdama, a i vidi se da je šum prisutan (nastao rastezanjem slike koju čini samo 21 frejm). Da je bilo više frejmova i šuma bi bilo manje.
Dumbbell nebula (vesela maglina u prevodu :-)) je prva planetarna maglina koju je otkrio Charles Messier. Obično ljudi smatraju da je njegovo prvo otkriće bila M1 ali nju je otkrio John Bevis. Danas se smatra da je brzina širenja ove magline 31km/sec a prečnik jednu svetlosnu godinu. Kad se računanje okrene naopako ispada da je beli patuljak unutar M27 eksplodirao pre oko 10 hiljada godina.

10.08.2011.

KOMETA GARRAD C/2009 P1


Snimljena u noći 27/28. jula 2011 kada je snimljeno 51x20sec, ISO1600, 150/750+eq6, eos 20d.
U DSS-u postoji mogućnost da se snimci registruju i na kometu i na okolne zvezde (DSS onda i radi stack u dva naleta) tako da onda ni zvezde ni kometa ne budu razmrljani. U praksi ovo radi nedovoljno dobro; oko zvezda sam dobio nepristojno velike haloe što znači da programeri DSS moraju malo bolje da budu plaćeni. U praksi taj program radi tako što korisnika (tj. mene) maltretira ručnim pozicioniranjem jezgra komete što uraditi pedeset puta ume da frustrira. Osim toga, DSS ne omogućuje zumiranje pritom - pogađati jezgro pointerom na slici rezolucije 8.5mpix skraćuje radni vek miša i tastature (zbog gneva korisnika).



Kao što vidite opcija "i jare i pare" postoji samo ukrasa radi.
Da vidimo kakva je situacija sa u svemu superiornijom alatkom Iris. U startu se traži parametar brzine komete arcsec u jedinici vremena, nešto što (i ako postoji) meni je teško za iskopati. Pod tim okolnostima Iris radi sa kometama i verujem da pritom radi bolje - što ću jednom i isprobati.
U međuvremenu sam registraciju u DSS-u podesio na kometu, ignorišući zvezde. Isti snimak ovog puta izgleda ovako:



Kometa, koma i jezgro se vide prilično bolje. Doduše, zasluga odlazi i na račun PS CS3 jer su u njemu rađena razvlačenja opcijom curves.

Na kraju sam uradio posebna stakiranja samo zvezda i samo komete, nakon toga je preklapanje odrađeno u PS. Ponovo je opcija curves odgovorna za dobijanje mnogo veće kome od one na prethodnim slikama. Međutim, rep koji se pružao i izvan granica snimka se ne vidi. Razlog je taj što sam snimao od kuće gde je svetlosno zagađenje na jugu poprilično zamaskiralo fine tonove kometinog repa.

31.07.2011.

JOŠ JEDNA M57

Moj prethodni eksperiment sa ovom maglinom (drizzle, da podsetim) nije baš najbolje prošao - da koristim umerene izraze. Svejedno, bitno je ovladavanje tehničkim principima i rad nakon toga a rezultati vremenom dođu, skoro sami po sebi. Zato sam rešio da tom pokušaju suprotstavim klasičnu varijantu: dobro kolimiran i ohlađen teleskop sa duplo stabilnijom atmosferom. Snimane su prilično kratke ekspozicije (15sec) i to minimizira grešku montaže.
Nakon stakiranja 27 snimka na ISO1600 došao sam do zaključka da se vide značajno sitniji detalji u odnosu na drizzle pokušaj sa izuzetno nestabilnom atmosferom.



Standardno imamo ovde i 100% crop na kome se vide poneki detalji u strukturi magline. Od susedne galaksije IC1296 se nazire samo jezgro ali ionako nije bio cilj ići duboko sa nekim dugim ekspozicijama. Konkretno eksponiranje ukupno izlazi vremenski nepunih 7 minuta.

JATO NGC7062 U LABUDU

Ja retko posmatram teleskopom, uglavnom fotografišem. Međutim, rešio sam da sat vremena "potrošim" na razgledanje Mlečnog Puta od Labuda do Kasiopeje, uglavnom loveći otvorena jata. Ne računajući M39 koje je više-manje dvogledski objekt ( i koje stoga otpada za fotos) u okolini sam našao lepo malo jato koje sam kasnije identifikovao kao NGC7062. Reč je o jatu magnitude 8.2 i prečnika 7 minuta.



Kao što se i vidi na slici ovo skoro loptasto, umereno kompresovano jato ima zvezde-članice čija magnituda počinje od 13. Ukupno 26x15sec ISO800, poprilično kratka ekspozicija (total 6.5 minuta) ali sam hteo da dobijem najoštriju sliku, bez obzira na prosečnu atmosferu i grešku montaže.
I imajući u vidu jako kratko vreme izlaganja detalji su odlično uhvaćeni. Na osnovu Simplay-flash dodatka za Simbad najniža prikazana magnituda je nešto ispod 17. Evo i 100% cropa:



LP koji je uvek prisutan i kratka ekspozicija čine ovo prilično dobrim rezultatom.

13.07.2011.

GAMA CYGNI - SADR

Centralna zvezda u Labudovom krstu se obeležava sa gama. U njenoj okolini se nalazi dosta svetlih maglina koje jedva čekaju da budu snimane. Od zvezdanih jata na ovoj slici možete videti levo od game M29 a desno NGC6910. Obzirom da su to dvogledski objekti ovako bi otprilike trebali da izgledaju u prosečnom dvogledu.
Naravno da je u dvogledima nemoguće uočiti ove magline; njih daje tek duže eksponirana fotogafija. U konkretnom slučaju sam koristio 63 snimka po 30sec i ISO1600 na 200mm objektivu i f7.0.



Naknadno sam primetio da sam Crescent nebulu (NGC6888) isekao po sredini. To bi moglo da bude idući objekat ali za teleskop...

Sam region oko game (poznate i pod nazivom Sadr) predstavlja jednu celinu u smislu emisione magline. Tu spada i Crescent nebula ali i neke tamnije magline, odnosno molekularni oblaci. Izuzev tamnih oblaka region svetli dobrim delom zato što ga obasjava Sadr svojom magnitudom od 2.2. Oznaka celog regiona je IC1318.

11.07.2011.

VEŠALICA - CR399

Reč je o klasičnom objektu iz liste za dvogled. Prečnik od celog stepena i magnituda 3.6 znače da se ovaj objekat bez problema vidi golim okom, naravno, iz tamnijih krajeva. Vešalica (Coathanger) ima i službenu oznaku Cr399 a zovu je još i Brocchi's cluster po astronomu amateru koji je Vešalicu opisao i uvrstio u spisak za kalibracijsku fotometriju, tada revolucionarnu novu metodu (dvadesetih godina XX veka).
Klaster uključuje i zvezde 4, 5 i 7 Vulpeculae; 6 zvezda je u pravoj liniji a 4 se nalaze sa južne strane. Sem tih 10 najsjajnijih još tridesetak drugih je prijavljeno u okolini i smatralo se da sve one čine klaster.
Danas je jasno da nikakve reči o klasteru nema, nakon što je Hipparcos izmerio zvezdane paralakse može se reći da Vešalicu čini niz sasvim slučajno poređanih zvezda koje nisu ni blizu a i ne kreću se u istom smeru.



O fotosu: budući da je snimanje obavljeno na oko 30 stepeni ambijentalne temperature u startu mi je bilo jasno da će biti mnogo šuma. Nakon spajanja 39 slika po 30sec ISO1600 kroz 200mm objektiv na f7.0 temperaturni šum je ispao skoro nerešiv problem. Analizom fotki Iris je našao rekordan broj hot pixela.
Na levoj strani Vešalice se nalazi mali izduženi klaster NGC6802 sa prečnikom od oko 3 minuta. Njegove zvezde (inače poprilično kompresovane) se kreću 14-18mag. Razlučivanje je poprilično težak zadatak za 200mm prajm ali i atmosferu koja je bila toliko nestabilna da su zvezde oscilirale u sjaju za više od jedne magnitude.
To je i glavni razlog zašto sam snimao na manjoj žižnoj daljini.

10.07.2011.

ISEČENA M17

Na južnim obroncima Crnog Vrha, ispred G. Miševića se nalazi vidikovac otvoren ka jugu. Južno nebo je tamo slobodno od LP-a jer je najbliži grad u tom pravcu Kruševac koji i nije nešto veliki, a sledeći tek preko Kopaonika Priština.
Dok sam kadrirao napravio sam veliku glupost: pomešao sam M16 i M17 tako da sam prvi centrirao umesto druge. Istini za volju to uopšte nije teško - tražilac eosa 20d ne spada ni u najbolje ni u najgore; ali se svakako ne može meriti sa okularima i teleskopima. Svejedno, uspeo sam M17 da smestim na samu periferiju.



Snimak je nastao kombinovanjem ukupno 46 slike po pola minuta na ISO1600 i kroz pentacon 200 na f6.0. Nakon obrade je postalo jasno da imam dva čudna objekta koje nisam našao u Winstarsu. Obeleženi su sa ?1 i ?2 i moje teorije o njima su sledeće:

?1) liči na planetarnu na prvi pogled. Na drugi pogled se može zaključiti da planetarne ne sijaju samo na Ha frekvenciji (u prevodu nisu samo crvene već i plave itd) tako da dolazi u obzir druga teorija koja kaže da je reč o kondenzatu iz koga nastaju zvezde. Zasad sam skloniji drugoj predpostavci. Simbad ništa ne konkretno ne kaže o tome.

?2) na prvi pogled liči na malo globularno jato. Unutar Mlečnog puta se ista retko projektuju (ali ne i nemoguće: M56 recimo) a i rezolucija 200mm pentacona nije dovoljna da izvučem zaključak. Simbad kaže da je to "open /galactic cluster" C1814-133.



Svejedno, ako se izuzme pogrešno kadriranje fotkom mogu tu i tamo da budem zadovoljan. Idući put će biti bolje a zasad to je to.

05.07.2011.

NORTH AMERICA NEBULA

North America ili NGC7000 je prvi put uočena od strane (naravno!) Wiliama Herchsella. Danas je njeno prepoznavanje vizuelno bez filtera skoro nemoguće. Moguće je samo sa tamnijih lokacija i najbolje dvogledom.
Inače površina same magline je kao četiri puna Meseca. Sa desne strane (usred Atlantika) se nalazi Pelican nebula a još desno je zvezda Deneb. Obe nebule pripadaju istom molekularnom oblaku ispred kog se nalazi oblak tamne prašine koji apsorbuje njihovu svetlost. To je i razlog ovakvog oblika i oštrog kontrasta.
Za sada se smatra da ceo oblak osvetljava jonizujućim zračenjem Deneb, što bi značilo da je sve udaljeno oko 100 svetlosnih godina.



Snimanje nije proteklo bajno, 50% vremena su oblaci napadali zenit. Međutim, ukupno samo 32 snimka po pola minuta na ISO1600 i f4 je bilo dovoljno za fotku, kroz objektiv Helios 58mm. Još jednom mogu da pohavlim ovo izuzetno oštro (i jeftino) staklo, sa prihvatljivom hromatskom aberacijom i solidnom interpretacijom boja.
Još jednom: ukupna ekspozicija je iznosila 16min. U poređenju sa činjenicom da eos nije modifikovan ovo je dosta dobar rezultat.

04.07.2011.

LEO DWARF

Leo I (UGC5470) je sferoidna patuljasta galaksija odmah pored Regulusa. Njena površinska sjajnost je 14.80m/arcsec2; što je prilično sjajno za patuljaste galaksije. Udaljena je oko 820 000 svetlosnih godina i prestavlja (po nekim mišljenjima) talas zgušnjenja samog Mlečnog puta koji se probio do spoljnog haloa. Onda bi to predstavljalo po poreklu i sastavu ekvivalent naše spiralne grane.
Objekat je veoma težak za snimanje, naročito iz područja u kome postoji LP. Ukupna magnituda je 10.2 ali nemojte to da vas zavara - površinska sjajnost je je odgovorna za tešku detekciju tako da je prilično teško izvući je iz pozadine. Skoro sam ruinirao fotos izvlačeći srednje tonove, maskirajući i dodajući gomilu lejera... Jedva se pojavila galaksijica i naglašena je njenim posebnim layerom.





Uporedite sjaj Leo I (velike) galaksije i male IC591 dole. Mala galaksija ima površinsku sjajnost 12.60/arcmin a Leo I 14.80/arcmin. Razlika u površinskoj sjanosti je pet puta u korist male galaksije.
74x20sec, ISO1600, eos 20d + BlackDiamond 150/750.
Da, zamalo da zaboravim, velika zvezda je Regulus u Lavu.

26.06.2011.

VATROMET

Fireworks galaxy (vatromet, u prevodu) ima veoma adekvatan naziv. W. Herschell je primetio NGC6939 na samoj granici Mlečnog Puta 1798. godine. Dobrim delom ova spiralna galaksija biva prekrivena prašinom u ravni naše galaksije, tako da su potrebne duže ekspozicije i oštrija obrada. Inače je poznato da je reč o nama najbližem spiralnom sistemu - 22 miliona svetlosnih godina.
Za susedan element levo, odnosno otvoreno jato NGC6939 je vezana činjenica da je sastavljeno od zvezda magnitude 11-16. To znači da je za kompletno razlučivanje potreban najmanje 250mm reflektor na nekom srednjem uvećanju. Udaljenost od galaksije u uglovnom smislu je 40 minuta a u praksi... jato je bliže oko 3800 puta jer se, normalno, nalazi u našoj matičnoj galaksiji.
Prečnik jata je 8 uglovnih minuta i verifikovano je oko 80 zvezda članica.

Što se tiče slike, parametri su 82 lighta po pola minuta, ISO1600 na 150/750. Obrada je možda malo previše oštra ali to je zato da bi se uopšte videli neki detalji. Kao prilog dole je jedan pojedinačni snimak na 30sec i ISO1600 čisto radi poređenja.





Update 30.6.2011: malo sam smanjio prečnik zvezda i jednostavno, cela obrada je manje agresivna. Po cenu manjeg kontrasta u detaljima galaksije dobijena je po meni mnogo lepša slika.

24.06.2011.

IGLA U PLASTU SENA

Veoma često ovu galaksiju zovu igla (needle galaxy). Locirana u sazvežđu Coma Berenices na samoj ivici velkog jata Mel111 galaksiju NGC4565 nije uopšte teško naći. U suštini ako je dobra transparencija (kao što je bila dok sam snimao) nikakav problem neće biti uočiti je i na maloj visini od oko četrdesetak stepeni, u momentu dok lagano tone u zapadno nebo.
Ideja je bila da nešto snimam dok se teleskop bude hladio i optika adaptirala za finalnu metu te večeri: M51 i supernovu u njoj. Odsustvo meseca i fenomenalna transparencija su podelili vreme za snimanje pa su kao pripremna meta poslužile dve galaksije umesto uobičajene jedne. Snimao sam, dakle, NGC4565 i NGC4725 a kada su optika i temperatura došle u ekvilibrijum krenuo sam na M51.
Elem, 27x30sec, ISO1600, Iris i PSCS3.



Kao što se sa slike vidi galaksija predstavlja fascinantnan objekat za snimanje. Zanimljivo je napomenuti da leži tačno u ravni severnog galaktičkog pola, tj pola Mlečnog Puta i da se zato njena tamna traka prašine ovako projektuje. Još jedna interesantna nedoumica je priroda centralne izbočine odnosno haloa oko jezgra. Činjenica je da mnoge galaksije sa zemlje mogu biti snimljene pod ovakvim uglom (tzv edge-on sistemi) ali nijedna nema ovoliko izbočenje samog jezgra. Pošto trenutno nemamo jasne podatke oko smera i, još važnije, brzine rotacije zvezda u izbočenju još uvek ovo ostaje kao nejasan kuriozitet.
Inače je magnituda galaksije 9.6 a surface brightness 13.30. Zvezda koja dominira levom stranom kadra je u teleskopu neugledne 9.1 magnitude a ostali galaktički objekti obeleženi na slici se vide dole:

U POTRAZI ZA M64

Black eye ili M64 je jedna od interesantnijih galaksija na severnom nebu. Ne spada baš u cirkumpolarne objekte tako da postoji vreme kad se snimaju objekti u Coma Berenices: zima i proleće. Pošto sam ja to propustio ove godine ovo je trebalo da bude zadnji pokušaj do sledeće zime.
Rekoh trebalo.

Sa zadovoljstvom sam našao ogromno jato Mel111, vidljivo pre svega dvogledom i golim okom. Jako retko posmatram (izuzev dok tražim objekte) pa mi je ovo došlo kao neko otkrovenje - gomila sjajnih zvezda na malom prostoru. Na zapadnom kraju jata postoje dve bliske zvezde približnog sjaja koje su mi bile orijentir. Nekoliko vidnih polja od centra jata preko te dve zvezde se nalazi M64 ali...
Na pola puta do tamo sam našao ogromnu galaksiju za koju sam isprva pomislio da je M64. Ispostavilo se da nije, njena struktura je potpuno drugačija. Prva probna ekspozicija 30sec i ISO3200 su pokazali kompletnu spiralnu strukturu (i crveno nebo, zbog preeksponiranosti) tako da sam ekspresno odlučio da promenim objekat snimanja.

Transparencija je bila za medalju tako da sam snimio samo 19 lightova po pola minuta na ISO1600. Nadalje je gomilu detalja samo trebalo izvući iz šuma...



Centralna galaksija ima magnitudu 9.4; sjanost površine je 14.00mag/arcsec i ugao pod kojim je gledamo 35 stepeni. Radi se o poprilično velikoj galaksiji (prečnik jezgra je 9 minuta a cele galaksije 12) tako da je čudno što je Messier promašio.
Manja galaksija sa leve strane je NGC4712 magnitude 12.8 koju gledamo skoro sa strane. Gore desno je NGC4747 koja je iskrivljena zbog interakcije sa najvećom galaksijom iz kadra: NGC4725. Na ovoj slici se to ne vidi zbog previše kratke ekspozicije i mnogo LP-a.
Više sreće iduće godine.

23.06.2011.

LABUD U JUNU

Sinoć je transparencija bila zaista vrhunska, šteta je bilo to ne iskoristiti za neku wide-field fotku. Labud koji se penje je bio idealna meta bez obzira na Mesec koji se već solidno popeo na nebu.
Više puta mi se dešavalo da fotke snimljene sa tripoda imaju onu legendarnu distorziju kit objektiva na 18mm pa jednostavno nakon toga ne mogu da se stakiraju. Rešenje je skuplji objektiv ili piggy-back montiranje (mada i tad se javlja isti problem, ali je moguće stakirati više fotosa). Za kit objektiv se zna da je oslobođen distorzija u potpunosti na 35mm mada veoma zahvalne rezultate (u potpunosti je moguće korigovati ih) ima već na 24-28mm. Ovo važi za noviju IS verziju, stara ima lošije optičke karakteristike mada ne bi tu trebalo da postoji preterana razlika oko ovoga.
Bilo kako bilo pokušao sam da izvučem maksimum iz 18mm što je, razumljivo, teško. DSS je za divno čudo stakirao svih 10 fotki i ovde imamo rezultat 10x30sec, ISO1600, f5, 18-55IS at 18mm.



Obrada je malo agresivnija jer sam hteo da vidim do koje se granice može ići sa ovako kratkim ekspozicijama. Zato su detalji u krošnji drveća otišli...
Malo opreznija obrada donosi manje kontrasta, zajedno sa balansom boja (daylight) koji nije menjan:



Prilično fascinantno za snimanje od kuće, uključujući Mesec na 10-15st i LP.

22.06.2011.

SATURN U ODLASKU

Ove godine je to bilo to, Saturn lagano odlazi u položaj nepovoljan za posmatranje. Moguće je, naravno, planetu i dalje posmatrati ali relativno nisko, u sumrak i sa popriličnom atmosferskom distorzijom karakterističnom za objekte na maloj visini. Bilo kako bilo, Saturn je uvek interesantna meta; njegovi prstenovi tek ove godine dolaze u povoljan položaj za posmatranje (i snimanje).
Moj teleskop je pre svega deep sky instrument tako da sa žižnom daljinom od 750mm i f5 ne treba diskutovati da li daje vrhunske rezultate na planetama. Ne daje. Ali kad je to meni bila prepreka...
150/750 + 10mm okular + 2x barlow + canon a560 4x optički:



Potom sam na sve to dodao i optički zum od 3x (ukupno može 4x) tako da je uvećanje aparata bilo 3x4=12 puta. Slika jeste veća (kao i šum) ali nikavi novi detalji se ne mogu uočiti. Jedino što postaje uočljivije su optički nedostaci.



Na kraju složio sam se sam sa sobom i digitalni zum stavio na 1.5. Pošto sam snimio malo duži klip (90sec, prethodna dva imaju po 60sec) mislim da ovo više-manje probno snimanje Saturna pokazuje koje postavke treba nadalje koristiti.

21.06.2011.

NOVA JUNSKA PEGA

Kao što svi znamo izgled Sunca se menja prilično brzo. Nastaju i nestaju pege/grupe pega tako da ono što se sad fotografiše ide u dokumentaciju i najverovatnije se više nikad neće pojaviti.
Vizuelnom pregledom sam zaključio da ova izuzetno kontrastna pega (11236) može itekako dobro da se fotografiše. Prvo je snimljeno 34 fotosa na ISO400 1/8000sec eosom 20d kroz teleskop 150/750, stakiranje odrađeno u Registaxu:



Ne obraćajte pažnju na balans boja, to je nešto krajnje subjektivno i diskutabilno, obzirom da bi Sunce trebalo da bude belo a kroz astrosolar foliju izgleda bakarno.
Dalje sam snimao klip canonom a560 kroz 10mm okular i videlo se da se određeni detalji mogu dodatno izvući, mada sam se začudio zbog haloa u najvećoj pegi. To je očigledno rezultat rada Registaxa odnosno preteranog uoštravanja.



Naravno da uvek može bolje ali instrumenti kao što su f5 reflektori su baš ozloglašeni kao osetljivi na temperaturne turbulencije u tubusu. Danas je bilo preko 30 a on je adaptiran bio na nekih 15-20 stepeni...

17.06.2011.

POMRAČENJE MESECA 15.6.11.

Iz naših krajeva nije bilo moguće pratiti početak pomračenja ali svejedno, ne dokumentovati takvu jednu pojavu (a bilo je vedro!) je nedopustivo.
Opremljen tripodom, teleskopom i eosom sam krenuo u planinu Juhor odakle imam relativno čist pogled na istok i jug.

Snimci dole su sa tripoda koji se pomerao onako kako sam ja skidao aparat (da bih slikao sa teleskopom) i ponovo ga montirao. Očigledno je da mi treba mnogo čvršći tripod...









Sekvence su snimane na svakih 5min a preko teleskopa 150/750 na svakih 15min:



Na kraju dve interesantne teleskopske sa interesantnim bojama:





Na kraju tu je i animacija sastavljena od prethodnih fotki:

Photobucket